Међу свим великим даровима којима је Бог благосиљао и којима и данас благосиља наш православни народ јесу његови небески молитвени заступници — светитељи, који су нас пратили кроз читаву нашу хришћанску историју и које нам Он и данас дарежљиво шаље. Подвиг светости природни је плод живота Цркве и у Цркви — благодатно јављање које не познаје границе, ни временске ни просторне. Тако нам је, у првој половини минулог двадесетог столећа, у смутним и тешким временима, Бог послао и нашег владику Серафима, у чијем лику је наш народ препознао изузетног архијереја, усрдног молитвеника и доброг пријатеља, кога је заволео најнежнијом и срдачном љубављу и коме се поверио — и коме се поверава и данас, деценијама након његовог блаженог упокојења — као своме најближем заступнику пред престолом Божијим.
Током свих ових деценија после нашег земаљског и привременог растанка са владиком Серафимом — који се у Господу упокојио 26. фебруара 1950. године — крипта руског храма Светог Николаја Чудотворца у нашој престоници, у којој почивају његове свете мошти, постала је место поклоњења стотина и хиљада верних који су, његовим заступништвом, узносили своје молитве Богу и писали своја писма своме вољеном „деди владики“, са надом у помоћ и божанску заштиту. Зато није била случајна ни иницијатива за његово званично проглашење за светитеља, започета лета 2013. године. Та одлука црквене јерархије, која у разумевању и вековној традицији свете Христове Цркве представља само потврду већ извршене небеске прославе, о којој сведочи поштовање Божијег народа, била је са узбуђењем ишчекивана у читавој нашој Цркви. Та прослава остварена је као саборно дело двеју Помесних Православних Цркава — Руске и Бугарске: Руске, јер је из ње некада к нама дошао владика Серафим, и Бугарске — јер је поштовање према њему потекло одавде, од православног народа у Бугарској, који је принео безброј сведочанстава о његовом смелом заступништву и молитвеном посредовању пред Богом.
Тако је, након спроведеног свеобухватног истраживања, на заседању Архијерејског сабора Руске православне цркве, одржаном на данашњи дан — 3. фебруара 2016. године — у храму Христа Спаситеља у Москви, уз учешће делегације Бугарске Православне Цркве — Бугарске Патријаршије, на челу са Његовим Високопреосвештенством митрополитом варненским и великопреславским Јованом, донета одлука да архиепископ богучарски Серафим (Собољев), због свога праведног и светог живота и мноштва посведочених чудеса — како за живота тако и после његовог блаженог упокојења по његовим молитвама — буде прибројан лику светих као Серафим Софијски Чудотворац. Одређен је и дан његовог поштовања у обема братским Православним Црквама које су заједно извршиле његово званично прослављење — дан његовог блаженог упокојења, 26. фебруар; састављени су му, по предању и поретку свете Православне Цркве, житије и богослужбени чинови: тропар, кондак и величаније.
Од тог знаменитог тренутка најновије црквене историје протекло је десет година — време у којем смо, са благодарношћу Богу, са још већом радошћу и смелошћу прибегавали Његовом новопросијавшем угоднику, Серафиму Софијском — још једном духовном мосту између православних хришћана у Бугарској и Русији, између наших двеју хиљадугодишњих и нераскидиво повезаних духовних традиција; још једној живој вези између древне православне духовности и древног руског благочешћа и светости — дивном светитељу у чијем лику нам је Господ Бог даровао новог верног заступника, који, хришћанском љубављу својственом и за живота и после блаженог упокојења, одговара свакој људској души која страда и тражи Бога.
Колико је болесних овде, у овом храму, после усрдне молитве светом Серафиму нашло исцељење; колико је страдалних нашло олакшање; колико је младих добило помоћ и подршку у студирању и пред испите; колико је породица, изложених опасности од развода и разарања породичног јединства, било сачувано; колико је суза проливено над гробом Софијског Чудотворца и колико је душа нашло утеху; колико је нерешивих питања и безизлазних ситуација добило излаз и решење помоћу, по молитвама и благодатном посредовању славног архијереја. Небројена су чудеса, дивно је његово заступништво, несумњива је његова светост! Пред том светошћу једино што нам преостаје јесте да у смирењу и светом страхопоштовању заћутимо, испуњени благодарношћу Богу и Његовим светитељима.
Прослављење светог архиепископа Серафима (Собољева) било је још једна јасна потврда истине да је светост могућа увек и свуда — да она није само појава из прошлости Цркве, него да је могућа и данас, међу нама; да нам Бог увек шаље и наставља да шаље Своје верне сведоке, који побожним животом — подражавајући Његову безмерну љубав према човеку — са вером и смелошћу сами ходе путем који нам је Он показао и тим путем подстичу и воде и друге; да нас Бог никада не напушта, него да Његов Пресвети Дух, Који је сишао на апостоле у дан Педесетнице, и данас живи у Његовој светој Цркви, јер је света Црква заиста богочовечански организам, остављен нам од Христа Спаситеља ради нас и нашег спасења. Зато и у овај дан, са вером у Бога и благодарношћу Њему за све Његове обилне дарове, једним срцем и једним устима певамо и славимо:
„Узневши се на висину смиреноумља, показао си се као учитељ побожности, поборниче Православља и заступниче потребитих, похвало монаха и изврсни пастиру; зато ти с љубављу кличемо: радуј се, Серафиме, Софијски Чудотворче!“ (Кондак, глас четврти).
Молитвама Пресвете Богородице, светог Серафима Софијског Чудотворца и свих у светости просијавших дивних угодника Божијих, Бог нека помилује и спасе све нас!
Са бугарског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Вg-patriarshia.bg