Европски суд за људска права у Стразбуру тренутно разматра случај који би могао имати далекосежне последице по присуство верских симбола у јавним институцијама широм Европе. Случај, познат као „Унија атеиста против Грчке“, покренула је Грчка унија атеиста, која тражи уклањање православних хришћанских икона из судница, тврдећи да оне крше право на праведно суђење и слободу мисли, савести и вероисповести.
Спор је почео 2018. и 2019. године, када су атеисти учествовали у судским поступцима везаним за верска питања, као што је питање верског образовања. Захтевали су уклањање икона из судница, тврдећи да њихово присуство ствара пристрасност и дискриминацију, посебно у случајевима који укључују православне актере као што је Грчка црква. Грчки судови, укључујући Врховни управни суд, одбацили су ове захтеве, сматрајући да су иконе део националне традиције и да не утичу на објективност суђења.
Према речима правних аналитичара, овај случај превазилази једноставно присуство иконе и тражи од Суда да разјасни шта значи „неутралност државе“ према Европској конвенцији о људским правима, тачније члановима 6 (право на правично суђење) и 9 (слобода вероисповести или уверења).
Грчка је поднела свој одговор Суду 19. фебруара 2026. године, а случај је сада у фази осуде након разматрања интервенција трећих лица. Одлука се очекује у првој половини 2026. године и могла би утицати на суднице и јавне просторе у свих 46 земаља чланица Савета Европе. Случај подсећа на претходне спорове, попут оног који се тиче крстова у италијанским школама, и покреће питање равнотеже између културног наслеђа и секуларне неутралности.
Архимандрит Атинагорас Супурзис, професор црквеног и канонског права на Црквеној академији у Волињу, Украјина, и ванредни професор на Црквеној академији у Атини, такође је изнео своје ставове о овом питању. У наставку је његов текст, који су објавили грчки црквени медији:
Присуство верских симбола, попут светих икона, у простору спровођења правосуђа повремено покреће питања која се тичу саме суштине судске функције и заштите основних права. Његова процена не може се вршити у смислу идеолошке неутрализације јавног простора, већ захтева систематски приступ заснован на границама верских слобода, гаранцијама судске непристрасности и релевантној судској пракси – посебно оној Европског суда за људска права.
Верска слобода, како је гарантована чланом 9 Европске конвенције о људским правима и чланом 13 Устава, обухвата и своје позитивне и своје квазинегативне димензије.
У оквиру судске функције, такозвани негативни израз верске слободе повезан је са правом странке да јој суди судско тело које јесте и чини се непристрасним. Кључно питање није субјективна анксиозност странке, већ да ли је присуство верских симбола способно, у објективној процени, да утиче на судску функцију или да поткопа поверење у судство.
Судска пракса Европског суда за људска права успоставила је јасан интерпретативни оквир. Принцип „пола процене“ држава игра централну улогу у питањима која се тичу односа између државе и религије. У пресуди „Lauzzi против Италије“ (2011, Велико веће) утврђено је да присуство крста у школским учионицама само по себи не представља кршење Конвенције, јер је то пасивни симбол, лишен принудног карактера. Суд је нагласио да се неутралност државе не изједначава са потпуном десакрализацијом јавног простора, већ са одсуством принуде. Слична разлика између пасивног присуства симбола и активног наметања верског изражавања од стране државе налази се и у другим одлукама, као што су случајеви Dalab против Швајцарске и Eweida и други против Уједињеног Краљевства.
Кршење основних права се не претпоставља, већ претпоставља конкретан и доказив утицај на слободу савести или на функционисање институције.
У грчком праву, судска пракса Државног савета Грчке развила је одговарајуће функционално разумевање. Одлука 2176/1998 је прихватила да уставна одредба о „преовлађујућој религији“ не успоставља режим „државне религије“ нити укида верске слободе и једнакост. Слично томе, одлуке које се односе на верску заклетву (на пример 2601/1998) утврдиле су да њена одредба не крши верску слободу, под условом да постоји еквивалентна алтернатива грађанској заклетви.
Од посебног значаја је судска пракса Државног савета у случају Верског образовања (660/2018 и 926/2018), где је експлицитно развијена теорија функционалне неутралности. Држава није обавезна да лиши јавну сферу сваког верског елемента, већ да поштује слободу савести и избегава прозелитизам или искључивање.
Само присуство елемената православне традиције у јавном простору — као што су иконе — само по себи није оцењено као супротно важећем закону. Овај судски приступ има директну примену у области спровођења правде. Присуство верских симбола у судницама не представља вршење судске власти под верским знаком нити утиче на судску процену. Непристрасност судије обезбеђује се првенствено кроз његову личну и функционалну независност, процедуралне гаранције и образложене одлуке, а не кроз симболичку неутрализацију судског окружења.
Европска цивилизација је изграђена на троструком темељу: старогрчкој мисли, римској правној традицији и хришћанском учењу. Ово последње не функционише само као верски темељ, већ као фундаментални хуманистички стуб који у европску културу уводи идеју људског достојанства, друштвене солидарности и моралне одговорности према другима.
У овој перспективи, Европски суд за људска права је, у својој пресуди „Лаучи против Италије“ (2011, Велико веће), препознао да присуство крста у јавном простору не представља елемент верског наметања, већ културно и вредносно наслеђе европског историјског искуства. Присуство верских симбола у судском простору, према овом схватању, не схвата се као привилеговање једне вере, већ као подсетник на моралну обавезу судије да обавља своју дужност са поштењем, поштовањем људског достојанства и пуном посвећеношћу заштити основних права.
Закључно, и европска и грчка судска пракса се слажу да присуство верских симбола у простору правде не прелази дозвољене границе, све док није повезано са принудом или прозелитизмом. Правда црпи своју легитимност из институционалног окружења и верне примене закона, а не из симболике простора у коме се спроводи.
Са грчког превела редакција портала „Ризница“
Извор: Romfea.gr