Румунски патријарх Данило упутио је поруку поводом отварања Међународног симпозијума о православној мисиологији, у којој је нагласио мисију Цркве у свету.
Овај научни скуп одржава се у понедељак, 28. и уторак, 29. септембра, на Православном богословском факултету „Патријарх Јустинијан” у престоници.
„Мисионарска димензија је једна од главних брига Цркве. Мисија Цркве утемељена је на речима Господа Христа упућеним апостолима: ’Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу’ (Мк 16, 15)”, истакао је румунски патријарх Данило.
Патријарх је напоменуо да је најважнији аспект мисије Цркве нераскидиво повезан са исповедањем и проповедањем Истине Јеванђеља Господа Исуса Христа.
Поруку је прочитао архиђакон Еуђен Мафтеј, саветник за образовање и рад са младима при Архиепископији букурештанској.
Доносимо у целости обраћање румунског патријарха Данила:
Мисија Цркве јесте да проповеда Христово Јеванђеље и да свету преноси веру и хришћански начин живота.
Свети синод Румунске православне цркве је 2008. године одлучио да свака година буде посвећена некој теми од богословског или пастирског значаја. Касније је уведена и спомен-димензија, ради одавања почасти личностима или догађајима из историје Цркве. Ова иницијатива је имала за циљ јачање духовног, друштвеног и културног живота парохија, пружајући истовремено верницима прилику да дубље истраже теме од посебног интересовања.
У том контексту, организовање међународног симпосиона о мисији Цркве на Православном богословском факултету „Патријарх Јустинијан” у Букурешту представља иницијативу која се природно уклапа у напоре усмерене ка истраживању, промишљању и дијалогу о савременим изазовима хришћанског живота.
Мисионарска димензија спада у главне бриге Цркве. Њена мисија се темељи на речима Господа Христа упућеним апостолима: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу” (Мк 16, 15). Спаситељеви ученици су испунили ову заповест и предали ово мисионарско дело својим наследницима као њихову првенствену дужност. Црква наставља да проповеда јеванђелску поруку и чува њену трајну актуелност, исповедајући праву веру и бивајући потпуно свесна да спасење људи зависи од њеног очувања и исповедања.
Оци Цркве су схватали неопходност такве мисије и јасно је изражавали. Свети Григоrije Ниски, на пример, на почетку своје „Велике катихетске беседе” каже: „Они који најпре морају дубински познавати хришћанско учење јесу они којима је поверено руковођење животом и правилном вером, како би Црква кроз њих расла, а број оних који улазе у њено окриље се повећавао, путем проповедања речи истините вере што већем броју верника.”
Стога је најважнији аспект мисије Цркве онај који је нераскидиво повезан са исповедањем и објављивањем Истине Јеванђеља Господа Исуса Христа, који је „Пут, Истина и Живот” (Јован 14, 6).
Истина правилне вере се не прилагођава променљивим временима; она остаје увек иста, јер исповеда истог Христа, који је „исти јуче, данас и довека” (Јеврејима 13, 8). Међутим, средства којима Црква спроводи своју мисију у свету могу бити разноврсна и прикладно прилагођена културном и друштвеном контексту у којем живимо.
Црква разуме да се снага њене мисије не крије у самосталној људској речи, већ у речи просвећеној божанском благодаћу. Без тог искуства богочовечанског општења, реч не води ка теорији (виђењу), то јест ка богословљу као сазнању кроз заједничарење. Богословље исповедања и мисије могуће је само кроз искуство духовног и црквеног живота, у којем човек сусреће Бога у молитви и кроз учешће у освећујућем животу Цркве.
Академско богословље је позвано да узме у обзир ову димензију и да негује расуђивање, односно способност разликовања Духа Христовог од духа овога света. Без укорењености у животу Цркве, академско богословље ризикује да постане секуларизовано и да изгуби из вида своју примарну сврху: изградњу служитеља Цркве који не смеју само познавати учење вере, већ га морају и живети, примењивати у сопственим животима и тако, својим речима и делима, позивати друге на покајање и преображај. У друштву које је видљиво захваћено секуларизацијом, и у којем су индивидуализам, самодовољност и самопромовисање све израженији, академска теологија је позвана да повеже научно истраживање са литургијским и духовним искуством. Тек тада теологија може бити не само теологија учионице, већ теологија живота и спасења, схваћеног као сједињење смртног човека са вечно живим Христом (ср. Јн 11, 25).
Увођење мисиологије као наставне дисциплине на Православном богословском факултету пре сто година имало је управо тај циљ: да академску теологију учини примењеном теологијом, која није одвојена од живота Цркве, већ је у њега органски уткана; живом теологијом која исповеда веру. Данас, баш као и пре сто година, теолошко образовање је позвано да трага за новим и динамичним облицима изражавања путем којих може подржати задатак духовног и интелектуалног обликовања младих нараштаја.
Због тога постаје све очигледнија потреба да се поново потврди веза између теологије и духовности, вере и исповедања, хришћанског живота и мисије. У том смислу, студенти теолошких факултета позвани су да складно обједине научно истраживање са практичном димензијом своје будуће службе. То подразумева њихово учешће у програмима духовног образовања, образовним и катихетским активностима, друштвеним и добротворним програмима, као и у волонтерском раду.
Штавише, то је била и визија професора Василеа Г. Испира, који је, као професор мисиологије на Православном богословском факултету у Букурешту, покренуо програм који је за своје време био веома обиман катихетски подухват – „Недељну школу”. Развијен у међуратном периоду посредством Мисионарског друштва православних хришћанских студената, овај програм је током десет година свог деловања успео да ојача везу између Цркве и школе и допринесе духовном изграђивању млађих генерација.
Био је то добро организован катихетски програм у оквиру којег су студенти Богословског факултета у Букурешту сваке недеље ујутру држали наставу школарцима, а затим их пратили на Свету литургију у оближње парохије. Програм је започео 1926. године са седам група студената теологије и постепено се ширио све док није обухватио мрежу од 32 катихетске групе.
Активност студената настављала се и током распуста, са центром у манастиру Њамц, где се Мисионарско друштво православних хришћанских студената окупљало ради праћења предавања Кружока „Солидарност” за друштвено-хришћанске студије. Том приликом, студенти су били активни и у локалним парохијским заједницама, док су студенткиње помагале у болницама и установама за социјалну заштиту.[2]
Стога је Црква позвана да непрестано промовише став моралне одговорности према начину на који се штити и унапређује достојанство људске личности, без обзира на околности у којима се та личност налази.
Из те перспективе, истинска теологија, која изражава мисионарску свест Цркве, има дужност да поучи студенте како да споје научно знање са солидарношћу, мисао са молитвом, а веру са делима милосрдне љубави.
На крају, молимо се да Бог благослови све организаторе и све учеснике овог симпосиона посвећеног хришћанској мисији.
† Данило
Патријарх Румунске православне цркве
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com