ПИШЕ: Митрополит шведски Клеопа
Православна Црква, у својој духовној ризници, кроз векове је изнедрила блиставе личности које нису биле само теолози, већ живи примери вере, љубави и служења.
Црква није заснована на идејама или философским системима, већ на освећеним личностима које су постале „живе иконе“ Јеванђеља.
Једна од најзначајнијих и најсвеобухватнијих личности светоотачке традиције је свети Василије Велики, епископ Кесаријски; стуб Православља, учитељ Цркве, теолог истине, пастир душа и отац сиромашних.
Свети Василије је јединствено спојио ретку интелектуалну оштрину са дубоком духовном смиреношћу. Обдарен изузетним образовањем, студирао је у Кесарији, Цариграду и Атини, где се истакао својим широким учењем у философији, реторици и наукама. Па ипак, никада није сматрао знање циљем по себи, већ инструментом у служби истине Јеванђеља.
Његов аскетски живот – његова самоконтрола, одрицање од имовине и непрестана молитва – учинили су га живим узором епископа и пастира који је прво живео оно што је учио. Он сам карактеристично пише: „Свака људска мудрост постала ми је таштина када је светлост Јеванђеља засијала у мојој души“ (Посланица 223).
Књижевно дело светог Василија је огромног обима и непроцењивог теолошког значаја. Од посебног су значаја његови догматски списи, међу којима је најважнији О Светом Духу, у коме он са прецизношћу и јасноћом утврђује божанство Светог Духа, одлучно доприносећи формирању тројичне доктрине Цркве.
Он пише: „Ми не називамо Светог Духа створењем, нити слугом, већ једносушним са Оцем и Сином.“
Подједнако значајне су и његове беседе о Шестодневу, где, тумачећи Књигу Постања, комбинује теолошко размишљање са запажањима о природи и стварању, показујући да се вера не супротставља разуму, већ га превазилази и обасјава. Учећи о стварању, он наглашава: „Диви се Творцу кроз Његова створења; од видљивог уздигни се ка невидљивом.“
Свети Фотије Велики ће касније рећи о њему: „Василије је правило Православља и прецизност догме.“
Његова писма, пастирска и теолошка, откривају човека дубоке осетљивости, који се бори за јединство Цркве, суочавајући се са јересима, административним тешкоћама и људским слабостима са расуђивањем и љубављу.
Од посебног и трајног значаја је допринос Светог Василија литургијском животу Цркве кроз Божанску литургију која носи његово име. Божанска литургија Светог Василија Великог, која се до данас служи у одређеним данима црквене године, одликује се дубином својих молитава, снажним догматским и сотириолошким карактером и величанственошћу свог теолошког језика.
Човекољубље Светог Василија није било теоретско, већ практично. Њен врхунски пример је чувени Василејас, невиђени друштвени комплекс за своје време, који је обухватао болнице, сиротишта, пансионе и установе за бригу о губавцима и болеснима. Тамо је Христова љубав постала свакодневна акција, доказујући да Црква постоји не само да учи, већ и да лечи, теши и спасава.
Беседе Светог Василија поседују снажан пастирски и друштвени карактер. Његова реч је смела, пророчка и укорава друштвену неправду и равнодушност према ближњем који пати.
У једном од својих друштвених говора он отворено каже: „Онај који експлоатише друге чини неправду; богаташ који не дели је разбојник.“ А на другом месту: „Ускраћујеш хлеб гладнима; чуваш одећу нагих.“ Он сам учи: „Ништа није тако карактеристично за хришћанина као показивање милосрђа.“
Свети Григорије Богослов описује Василејас као: „Нови град, ризница љубави према сиромашнима, место за исцељење болести и уточиште за патње.“
Велики Оци Цркве су са дивљењем говорили о Светом Василију. Свети Григорије Богослов, његов блиски пријатељ, представља га као „стуб врлине“ и „правило за епископе“, наглашавајући да су у његовој личности били сједињени размишљање и деловање. Хвалећи га, он примећује: „За њега је реч била деловање, а деловање реч; истинска философија – не у сенци речи, већ у тачности врлине“ (Погребна беседа за Василија). Свети Јован Златоуст хвали његову храброст пред ауторитетом и његов непоколебљив став за Православље, чак и када је то значило прогоне и претње: „Он није био човек који се прилагођавао времену, већ онај који је служио истини.“
Свети Василије Велики не припада само прошлости Цркве, већ и њеној садашњости и будућности. Његов пример нас позива да сјединимо праву веру са делатном љубављу, теолошко знање са смирењем, богослужење са служењем ближњем.
Он нас подстиче да постанемо теолози не само уснама, већ и срцем и делима. Подсећа нас да права вера без љубави постаје беживотна, а љубав без истине губи свој правац.
Као истински Отац Цркве, он наставља да рађа духовну децу својим делом и својим безвременским сведочанством.
Нека се, заступништвом Светог Василија Великог, нађемо достојнима да живимо Јеванђеље – не само речима, већ као живо искуство – јер је његов спомен, заиста, позив на подражавање!
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com