Уснуо у Господу знаменити архимандрит Василије (Гондикакис)

Архимандрит Василије Гонтикакис, бивши игуман манастира Ивирон на Светој Гори, уснуо је у Господу у среду ујутру.

Деведесетогодишњи архимандрит је пао и задобио повреде 27. августа током вечерње службе у манастиру, одржане за велики празник Успења Богородице, што је резултирало тешким преломом кука.

Хитним путем је пребачен у Солун, где је оперисан и остао је хоспитализован на одељењу интензивне неге Светог Луке током овог периода. Због поодмакле старости и других здравствених компликација, није се опоравио и преминуо је јутрос.

Његова смрт је донела тугу целој светогорској заједници, јер је био светла личност за Богородичин врт и за цело православље, са бројним списима и предавањима. Био је познат по својој ерудицији, духовној снази, марљивости и дубокој љубави према светогорским традицијама.

Отац Василије оставља за собом значајно наслеђе, духовно водећи и инспиришући десетине верника.

Сахрана ће бити одржана у четвртак у 14:00 часова у манастиру Ивирон, у којем је служио деценијама.

Са енглеског превела редакција портала „Ризница“

Извор: Оrthodoxtimes.com

****

Познат као ивиронски старац Василије, био је предводник духовног и литургијског препорода многих манастира, међу којима је и манастир Ставроникита, чији је игуман био 22 године (1968-1990). Припадао је генерацији богослова који су искуство отачког предања преносили у језик савременог света. Међу првима је истакао значај богословља Светог Григорија Паламе и Светог Николе Кавасиле. Указивао је на нераскидиву везу између богословља и духовности, а његов богословски метод, инспирисан сократовским дијалогом, снажно је утицао на младе богослове. Његово писано дело укључује студије, омилије и духовне есеје. На српском језику издате су Света Литургија –  откривење нове твари и Муња Вечноживог огња. Одржавао је блиске духовне везе са епископима, свештеницима и богословима Српске Православне Цркве, а одржао је и неколико предавања на Православном богословском факултету у Београду.

​Старац Василије је био духовни отац многим монасима и свештеницима, али и учитељ богословима и младима, који су надахнути његовом смирењем и мудрошћу у њему налазили не само знање, него и аутентичну веру, духовно познање, као и сведочење на који начин савремени човек може ходити Христовим путем.

Предговор српском издању књиге Света Литургија –  откривење нове твари

Текст ове књи­ге, пи­са­не пре три­де­сет го­ди­на, по­ка­зу­је, као што је и при­род­но, и не­ке мла­да­лачке еле­мен­те – еле­мен­те оштри­не и од­бра­не. Али ка­ко вре­ме од­ми­че, та­ко и чо­век осе­ћа да пу­но­ћа спо­кој­ног жи­во­та, скри­ве­ног у све­тој Ли­тур­ги­ји Пра­во­слав­не Цр­кве, нема по­тре­бе за на­шом од­бра­ном и оштри­ном. Ова бо­жан­стве­на Ли­тур­ги­ја живо­та има у се­би бо­гат­ство и бла­го­дат од ко­јих па­да­ју на зе­мљу (ср. Јов 18, 6) они ко­ји иду про­тив ње – и то им би­ва на бла­го­слов.

Да­нас по­сто­ји са­свим очи­глед­на, ин­стинк­тив­на, бе­сна мр­жња – пра­ва ма­ни­ја – пре­ма пра­во­слав­ни­ма и пре­ма на­шој све­тој Цр­кви. Она је при­род­но де­ша­ва­ње у све­ту гре­хов­ног па­да, у све­ту у ко­јем жи­ви­мо. Сву ту бе­сну мр­жњу пре­ма Пра­во­сла­вљу и пра­во­слав­ним на­ро­ди­ма тре­ба до­че­ка­ти са оним спо­кој­ством и љу­ба­вљу ко­ји на­ма пра­во­слав­ни­ма до­ли­ку­ју. Тре­ба је до­че­ка­ти та­ко што ће­мо све ви­ше по­ста­ја­ти истин­ски пра­во­слав­ни хри­шћа­ни. То ће до­не­ти до­бро и на­ма и онима ко­ји уда­ра­ју на нас. Удар­ци ко­је нам за­да­ју до­бри су, јер су спон­та­ни и не­из­бе­жни. На­па­да­ју нас они ко­ји су међу­соб­но не­при­ја­те­љи: не­што их под­све­сно те­ра на то, а са­ми не зна­ју шта чи­не. А и кад ми­сле да зна­ју, уства­ри им из­ми­че зна­ње о оно­ме што се збива. На тај на­чин по­ма­жу на­ма пра­во­слав­ни­ма да се ду­хов­но бу­ди­мо и да жи­ви­мо у ста­њу буд­но­сти. По­ма­жу нам да стал­но про­на­ла­зи­мо оно што нас ваз­но­си и ује­ди­њу­је у гор­њој ода­ји ду­ха. По­ма­жу нам да са­ра­ђу­је­мо ме­ђу­соб­но, са све­шћу о са­бор­но­сти ве­ре и о бо­жанстве­ном ка­рак­те­ру на­ше ми­си­је. По­ма­жу нам да на­шим по­на­ша­њем ар­ти­ку­ли­ше­мо реч пра­во­слав­ну и ра­зу­мљи­ву глад­ни­ма и жед­ни­ма Исти­не. По­ма­жу нам да осе­ти­мо ка­ко се, на­по­слет­ку, оде­ве­ни у бла­го­дат Пра­во­сла­вља и не бо­ји­мо ни­ка­кве прет­ње. Не­ма­мо ни­јед­ног не­пријате­ља; не ви­ди­мо као не­при­ја­те­ље ни оне ко­ји нас на­па­да­ју. Не жа­ли­мо се ни на ко­га, а сви­ма смо бла­го­дар­ни. То је та­ко за­то што се ли­тур­гиј­ски и истин­ски хра­ни­мо Оним Ко­ји са­мо љу­би, Ко­ји је­сте Љу­бав и Ко­ји је „ра­ши­рио ру­ке и сје­ди­нио оно што пре бе­ше раздво­је­но”.

Са­да, у да­на­шње вре­ме тра­гичне ствар­но­сти, у вре­ме осло­ба­ђа­ња стра­сти и на­ро­да – са­да ка­да сви има­ју мо­гућ­ност да ис­ка­жу и да от­кри­ју оно што се кри­је у њи­ма, – сви се ода­ју, сви да­ју се­би оду­шке и иду сво­јим пу­тем. Али на­ста­ће вре­ме – и већ је на­ста­ло – ка­да ће ча­сни љу­ди, ко­јих има сву­да, схва­ти­ти ко­ли­ко нам је сви­ма по­треб­на истин­ска сло­бо­да и је­дин­ство. А ује­ди­њу­је­мо се не­ла­жно, осло­ба­ђа­ју­ћи се на ши­ро­ком и ви­со­ком ли­тур­гиј­ском ме­сту Пра­во­слав­не Цр­кве и на њен литур­гиј­ски на­чин – та­мо где се сви ве­се­ли­мо, са­слу­жу­ју­ћи у тро­јичној љу­ба­ви. Ово са­зна­ње и ви­ђе­ње од­ре­ђу­је је­дин­стве­ну од­го­вор­ност нас пра­во­слав­них.

Мо­јој ма­лен­ко­сти је част и по­вод за ра­дост то што је пре­вод књи­ге ко­ју др­жи­те у ру­ка­ма из­вр­шио пре­о­све­ште­ни Ири­неј (Бу­ло­вић), епи­скоп, те­о­лог и зна­лац ду­ха и сло­ва на­ше ве­ре и на­шег жи­во­та. Он та­ко до­бро по­зна­је грч­ки је­зик и до­след­но жи­ви ис­ку­ством право­слав­не ве­ре да ће текст ње­го­вог пре­во­да, ве­ру­јем, би­ти тачни­ји и ја­сни­ји од из­вор­ни­ка. Ја му бла­го­да­рим и иштем ње­гов бла­го­слов. Са сво­је стра­не, же­лим да овај крат­ки текст по­ста­не ма­ли по­вод за при­сни­ји до­дир са брат­ским срп­ским на­ро­дом, хра­брим у својој бор­би – за до­дир по­тре­бан ра­ди ис­пу­ње­ња за­јед­нич­ке ду­жно­сти пре­ма све­ту ко­ју ми пра­во­слав­ни има­мо.

Ар­хи­ман­дрит Ва­си­ли­је,
игу­ман ма­на­сти­ра Иве­ра на Све­тој Го­ри 

****

Види – сећање на старца Василија

Упокојио се старац Василије, Светогорац. Његово лице и данас стоји преда мном, иако сам га само кратко сусрео, можда једном или двапут. Али благослов који сам тада добио остао је у мом срцу као тихи печат, као светли траг који време не може избрисати. Важно је оно што је душа осетила. А моја душа памти да је у близини тог човека било лако дисати, било је мирно и светло.

Сећам се, били смо у манастиру Ивирону, са владиком Атанасијем. Старац је већ био оставио игуманство, али га је братство и даље поштовало као првог и јединог старца, као духовног оца чији је дух живео у сваком камену и у свакој молитви манастира. Владика и старац разговарали су тихо, дубоко. Ја сам слушао, али нисам све разумевао – нисам тада знао довољно грчки. Али нису ми биле потребне речи. Благодат, тишина, топлина њиховог сусрета била је сама поука. 

Касније сам старца срео још једном, на броду, путујући ка Светој Гори. Опет сам узео благослов. Опет ми није рекао много, али у његовом погледу и кретању било је довољно речи. И тада сам осетио оно што се не може објаснити: да човек који је са Богом носи у себи мир који је јачи од сваке буке света.

Тај утисак остао је у мени као лекција – да није потребно много сусрета, ни много речи. Довољан је један тренутак, један поглед, један благослов да човеку открију дубину вечности. Такви људи као старац Василије сведоче да је Христос близу, да је могуће живети тихо, смирено, али дубоко, и да је свако ко се само мало отвори – већ обогаћен.

Зато, кад кажем „Види“, не кажем да видиш својим очима, већ да погледаш срцем. Да у једноставности препознаш благослов. Јер Бог нам често шаље свете људе кратко, тихо, готово неприметно. А на нама је да то сачувамо као бисер у својој души.

архимандрит Василије (Костић)

Извор: Инфо-служба СПЦ