Руска православна црква је одавно престала да буде црква бабушки. У свакој градској цркви видећете много мушкараца и младих лица.
— Према анкети ВЦИОМ-а из 2025. године, око 83 одсто Руса сматра себе православним верницима (мада други извори наводе ту бројку од око 70 одсто). Међутим, само 18 одсто њих редовно посећује цркву.
Зашто је, по Вашем мишљењу, толики јаз?
На пример, иако мало знам о протестантској заједници, тешко ми је замислити евангелистичког протестанта који себе сматра верником, а да не посећује цркву. По правилу, сви евангелисти су толико чврсто везани за „религиозни колективизам“ да не само редовно присуствују молитвеним сабрњима, већ се и идентификују као протестанти готово искључиво преко своје цркве.
Зашто је онда у Православљу понекад довољно носити напрсни крст, држати Молитвеник под мишком, поштовати Руску православну цркву, али из даљине, а и притом се називати православним?
— Верујем да се бројке које сте поменули не могу проценити без познавања стања с краја 19. века, Револуције и целог 20. века, као и онога што се збило са Руском православном црквом током овог историјског периода. Ако желимо да заиста дубински разумемо ове процесе, морамо се осврнути на Петра Великог и радикалне промене везане за његово име. Као што је рекао један од мојих колега историчара (и ја се потпуно слажем): ако ово стање прикажемо доста грубо, можемо рећи да је пре Петра Великог постојала једна Русија, а после њега две. И ово је веома важан моменат.
Већ дуго пратим социолошке податке везане за Руску православну цркву и свакако ме радује што прва бројка, односно укупан број људи који себе сматрају православнима, остаје неизмењено висока. Може мало да варира навише или наниже, али је увек око 70-80 процената. Што се тиче друге бројке, она стално расте. Чак и ако наставимо разговор језиком социологије, могу рећи: у овом случају и даље није толико важна величина колико динамика. А динамика је овде позитивна.
Некада је тек 3 одсто православних верника редовно посећивало цркву, па онда 5 одсто… Међутим, релативно недавно социолози су уверено говорили: не више од 10 одсто. Дакле, ако је данас ниво достигао 18 одсто, то је очигледно позитивно.
С друге стране, када ме људи питају како се осећам по питању ових бројки или по томе да ли млади показују интересовање за Цркву, спокојно одговарам: Не смета ми.
Чињеница је да колико год квалитетно било друштвено истраживање, оно је ипак (као што је један мој познаник приметио по овом питању) ништа више од „снимка“. Социологија и статистика су као фотографија. Ево, човек хода улицом, фотографишете га и заједно са њим бележите и тај тренутак и целокупну ситуацију. Међутим, буквално за секунду ситуација на улици ће бити другачија, за две секунде, трећа, а за дан, све би се могло променити до непрепознативости. Уз то, апсолутно сам уверен да ако спроведемо исто друштвено истраживање са истим узорком, чак и са веома кратким интервалом, никада нећемо добити исте бројке.
Наиме, субјективни чинилац је важан: то како је човек доживео питање, колико га је добро разумео и шта је помислио у том тренутку. Разумем да социолози имају примедбе на ово моје размишљање, али и даље стојим иза њега. Не можете се ослањати само на бројке.
У последње време често осећам колико се наше руско друштво променило. Размишљам о томе без икаквих питања која ми се споља постављају— једноставно покушавам да разумем и схватим шта се дешава. И видим колико велику улогу Црква игра у животу нашег друштва, колико је урађено што, како би научници рекли, није квантификовано, односно није израчунато. У то сам уверен и без икаквих цифара; једноставно видим различите људе, различите ставове и различите потребе.
Тридесет година сам професор у учионици и, с једне стране, приметио сам стално људско интересовање за такозвана крајња, проклета, животна и егзистенцијална питања. С друге стране, видео сам како се ставови према Цркви и темама везаним за Цркву мењају. Упркос њеној сложености и повременим акутним сукобима и негативним тренуцима, начелно, она се и даље „развија“ на боље. Не говорим чак ни о ставовима према Цркви као друштвеној установи, већ о ставовима према питањима на којима Црква ради (а за нас је то важније).
Немогуће је не приметити одговарајуће промене у медијима. Могу вас уверити (и мислим да ћете се сложити) да би чак и пре 20 година, врста интервјуа коју сада водимо била немогућа. И можда би само неки православни новинар у високо специјализованом часопису разматрао дискусију о „Вакрсу“ и „Божићу“. Али у разговору са представником публикације посвећене пословном и друштвеном новинарству, таква дискусија би била једноставно незамислива. Највише што би питали било би о бабушакама у марамама, односима са влашћу и „зашто за све треба новац?“. Наравно, ова питања нису ишчезла, али чињеница да новинари озбиљно постављају смислена питања, да се позивате на руску филозофију и да се у основи разумемо много значи.
Са своје стране, још у 2000-им, међу православним медијима водила се жестока дискусија о томе да ли се религија и православно хришћанство, са својим сложеним контекстом, уклапају у савремени медијски пејзаж. Питања су постављана на изазован, директан начин и претпостављала су негативне одговоре. Аргумент је био да је Православље толико дубоко и толико историјски набијено да савремени, неозбиљни медији нису у стању да га пренесу. И, заправо, нису у стању ни за шта друго осим да га искриве. И ја сам једном сковао (или можда нисам, али се тај израз природно појавио у мом речнику) термин „медијско извитоперавање“.
Међутим, упркос свему, увек сам остао при ставу да је изградња мостова са секуларним медијима не само могућа, већ и неопходна. Стога је за мене наш разговор потврда да нисам толико погрешио. Говоримо без претварања и не према логици „132 рецепта за пост“. Разговарамо о истински идеолошким стварима.
„Не могу себе назвати ‘репрезентативним узорком’, јер сам сабрао велико искуство сарађујући с парохијском заједницом. Чак и у медијима који се сада сматрају страним агентима, водио сам колумну под називом „Хришћанска демократија“, позивајући на сарадњу православне свештенике. Узгред, један од гостију моје колумне био је некада московски свештеник Александар Борисов, који је 1994. године објавио књигу „Побелела поља“, у којој је написао: „Наша Црква, каква данас постоји, јесте Црква старијих и старица.“ Али, колико ја разумем, много тога је протоком врмена промењено? Иако су „бабушке у марамама“ и даље остале у Цркви.“
„Да, наравно, бабушке су ту идаље, али бих појаснио да данашње бабушке нису нимало исте као оне које памтимо из краја осамдесетих и почетка деведесетих. Те бабушке, из природних разлога, или су нестале, или их је остало врло мало.“ А међу данашњим старијим парохијанима има много оних који су релативно недавно пришли Цркви и који су можда се некада изјашњавали против Православља. Или има оних које су прешле у православну веру када уопште нису биле баке — само што је прошло 30 година, и многе од тих жена већ имају унуке, али чак и сада су још увек прилично „добростојеће“.
Али, наравно, чак и по визуелној процени, ако одете у било коју цркву у великом граду, видећете много мушкараца и младих људи. Руска православна црква је одавно престала да буде Црква бабушки, и мислим да није потребан неки посебан доказ.
Да, стање је мало другачије у сеоским црквама, али је тамо и живот другачији. То је сасвим друга велика тема, каква су села у Русији данас, посебно имајући у виду да ничу нова насеља и места, куда се људи свесно селе из градова. Што се тиче градских цркава и храмова, они су заиста пуни младих људи.
Истовремено, желим да напоменем да, у извесном смислу, претерано истицање младих сматрам једним од лажних фокуса савременог друштва. Видите, када са свих страна чујемо: „Морамо да радимо са младима“ – а чак и у Цркви понекад кажемо исто – желите да питате: „Зар не треба да радимо са другима?“
Понекад се чини да се човеком сматра особа до 30 година, док остали већ живе своје животе. Могуће је да је то разлог зашто се границе младости сада подижу на 35 и више година – како се ми, старији, не бисмо осећали као да не припадамо савременом свету. Поред тога, морамо узети у обзир фактор савремене медицине, која омогућава повећање очекиваног животног века (недавно је начелница Федералне медицинско-биолошке агенције Руске Федерације, Вероника Скворцова, изјавила да ће се ускоро људи млађи од 60 година сматрати младима – прим. уредника).
Желео бих овде да истакнем још један важан детаљ. По мом мишљењу, данашње информационо друштво нас је све потпуно поново саставило, а сам наратив о роду заснован на старости ствар је прошлости. Ниједан маркетинг неће бити успешан нити квалитетан ако се заснива на логици недавне прошлости. Рецимо: све домаћице између 30 и 35 година мисле ово, гласају ово, купују оно и верују у оно. Не, данас нас много више дефинишу наши извори информација него наше године или друштвена група.
Неко се претплати на одређени сегмент „канала“ и добија информације првенствено одатле – то је једна група људи. Други сегмент – то је трећа, и тако даље. Другим речима, друштво се поново саставља не толико по полу и старосној линији колико по информативној. И овде поделе могу бити много озбиљније. Људи различитих старосних група и друштвених статуса могу се наћи у истој „странци“ – не политичкој, већ информативној.
Начелно говорећи, треба напоменути да је интернет изузетно „партијска“ ствар, која круто дели све на „нас“ и „њих“. Често сам приметио како, чак и без улажења у суштину дискусије коју гледамо, читамо или слушамо, одмах се делимо на „стране“: „Одакле је ова особа која сада говори или пише? Ако су ‘наши’, онда смо за њих, а ако ‘нису наши’, онда смо против њих.“ То што „наша особа“ можда није толико убедљива и очигледно губи у изнетим аргументима итд., секундарно је питање.
С Владимиром Легојдом, начелником Одељења Московске патријаршије за односе Цркве с друштвом и медијима, разговарао Валериј Бересњев.
За портал „Ризница“ са руског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Patriarchia.ru