Пример грађанске храбрости и проживљеног хришћанства.
Нонхеферр је једна од великих личности црквене историје. Немачки католички кардинал Курије и бивши префект вере Герхард Лудвиг Милер такође одаје почаст протестантском теологу и противнику нациста, Дитриху Бонхеферу (1906-1945) као „мученику целог хришћанства”. Али Бонхеферово наслеђе је и угрожено: недавно су евангелистички хришћански националисти у САД покушали да злоупотребе Бонхоферово име за милитантне акције у корист Доналда Трампа. Борац отпора се „користи да легитимише политичко насиље“, наводи се у писму које су у октобру објавили немачки и амерички теолози. Бонхоефферови потомци су, такође, протестовали.
Бонхофер је рођен 4. фебруара 1906. у Братислави у политички либералној породици више средње класе. Одрастао је са седморо браће и сестара у Берлину, где је његов отац Карл био професор неурологије и психијатрије. Карл Бонхофер није био нарочито религиозан. Његова мајка Паула, пасторова ћерка, пружила је Дитриху хришћанско васпитање, али без икаквих чврстих веза са Џрквом. Бонхоферова жеља да студира теологију изазвала одмахивање главе у породици.
Са 25 година богословски високообразован је већ био одбранио докторат и хабилитацију. Рано се повезао на међународном нивоу. Године 1928. отишао је у немачку заједницу у Барселони као капелан. Још један боравак у иностранству у Њујорку 1930. Г. имао је дугорочни утицај на њега: у парохијама Харлема учио је о практичном пастирском раду и бавио се питањима мира и расизма.
Црква постоји за друге
По повратку у Немачку, држао је предавања о историји теологије на Универзитету у Берлину почетком 1930-их. „Црква је Црква само када је ту за друге“, један је од његових незаборавних исказа. Када су нацисти преузели власт 1933. године, Бонхоефер се одмах нашао у опозицији. У радио емисији два дана након Хитлеровог именовања за канцелара Рајха, позвао је на ограничење моћи кроз владавину права и добробит народа – микрофон му је био искључен.
На Велику суботу 1933. написао је свој есеј „Црква и јеврејско питање“: У њему је одбрану људских права учинио обавезом целе Џркве и залагао се за јудаизам. Ако је потребно, Црква мора да „стане на пут точку“.
После увођења аријевског параграфа у Протестантску цркву 6. септембра 1933. године, Бонхофер је предложио опозиционим пасторима да напусте Немачку протестантску цркву, која је постала привесак државе – без већег успеха. Затим је са Мартином Нимелером и другима основао Пасторско удрзжење за хитне случајеве како би заштитио угрожено свештенство јеврејског порекла. „Они који певају грегоријанске напеве такође морају да вапе за Јеврејима“, захтевао је 1938. године.
Пошто Бонхофер није желео да буде пастор у „јеретичкој Цркви Рајха“, отишао је у Лондон као страни пастор. Године 1935, упркос предстијећим опасностима, вратио се да води богословску академију исповедајуће цркве у Финкенвалдеу. Затворен је две године касније, али је наставио да ради на црно. Бонхоефер је одбио две прилике да оде у амерички егзил. Забрањено му је да предаје1940. и да говори, а 1941. и да пише.
Године 1940. придружио се групи отпора око свог зета Ханса фон Донанија, адмирала Вилхелма Канариса и генерал-мајора Ханса Остера. Званично, Бонхофер је путовао у Швајцарску, Норвешку, Шведску и Италију у име Војнообавештајне службе да се информише о плановима Енглеза и Американаца. У ствари, он је обавестио црквене делатнике у иностранству о плановима за државни удар против Хитлера.
Књига „Добрим снагама” је написана у затвору
У својој Етици из 1940. објаснио је да је његова Црква пропала: „Ћутала је када је требало да виче, јер је крв невиних вапила до неба. Бонхоеффер је прихватио да се тиранин убије. 5. априла 1943. оптужен је за велеиздају и издају због контаката са нацистичким противницима и затворен је прво у Тегелу, а затим у озлоглашеном затвору Гестапоа у улици Принц-Албрехт-Штрасе. Тамо је написао песму „Добрим снагама“ као своје божићно писмо својој вереници, која и данас доноси утеху људима далеко изван црквених кругова.
Неколико месеци после Штауфенберговог покушаја атентата 20. јула 1944, Гестапо је пронашао доказе о Бонхоферовој умешаности у планове пуча. С обзиром на приближавање Црвене армије, прво је одведен у концентрациони логор Бухенвалд код Вајмара, затим преко Регензбурга и Шенберга у Баварској шуми у Флоссенбирг, где је 9. априла 1945, по Хитлеровом изричитом наређењу, обешен заједно са Канарисом, Остером и другима. Последња реченица коју је изјавио је: „Ово је крај, а за мене почетак живота“.
Са немачког превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Кathpress.at