Декан Католичког богословског факултета Универзитета у Салцбургу, проф Винклер, у чланку за портал feinschwarz.net: Често премало позната, Сирија је колевка хришћанства и главна полазна тачка за ширење хришћанства
Салцбуршки историчар хришћанске цркве и теолог проф. Дитмар Винклер скренуо је пажњу на често недовољно уочен значај Сирије за хришћанство. С обзиром на тренутну ситуацију у тој земљи и многобројне неизвесности, забринутост за будућност верских мањина, међу којима и за хришћане, веома је оправдана, рекао је Винклер у недавном чланку на порталу „feinschwarz.net„: Али питање не треба да буде само шта би Сирија била без хришћана, већ пре: „Шта би хришћанство било без Сирије?“ Винклер је декан Католичког теолошког факултета Универзитета у Салцбургу и председник салцбуршкеог одсека Фондације „Про Ориенте“.
Често се занемарује „да Сирија игра кључну улогу у историји хришћанства. Њеново порекло не лежи само у Јерусалиму, већ и у Дамаску и Антиохији, одакле се јеванђеље ширило и на исток до Централне Азије, Индије и Кине, и на запад до грчко-римског света“, рекао је Винклер.
Сирија је колевка хришћанства и главна полазна тачка „Од Антиохије и Дамаска, хришћанство се проширило, с једне стране у свом грчком облику, у Европу, а с друге стране, у својој сиро-арамејском предању до Азије“, објашњава овај историчар Цркве. „Ако колевка недостаје, човек је искорењен.“
Сиријско хришћанство, поред латинско-западне и грчко-византијске традиције, чини трећу велику грану хришћанства, објашњава Винклер. Неколико Цркава се и данас може приписати овом предању: западносиријско предање има Сиријску православну цркву у Антиохији и Маланкарску православну цркву Индије, као и Маронитску, Маланкарску и Сиријску католичку цркву. У источносиријском предању су Асирска црква Истока и две источнокатоличке цркве Халдејаца и Сиромалабара у Индији, које су уједињене са Римом.
Винклер: „Иако је Јеванђеље настало у сиријско-арамејском региону и постоји континуирана сиро-арамејска хришћанска традиција, ово се често занемарује теолошки гледано.
Антиохија, Дамаск, Едеса
Покрајина Сирија у време раног хришћанства само се приближно поклапа са данашњом територијом Сирије, чије су границе одређене тек после светских ратова. Антиохија (данас Антакија у Турској) била је главни град римске провинције Сирије и један од најважнијих античких градова, који се одликовао културном и језичком разноликошћу. Антиохија је била дом једне од најстаријих хришћанских заједница: „Посебна геополитичка локација Антиохије као чворишта важних трговинских, транспортних и војних путева, такође, је учинила град централном полазном тачком за хришћанску мисију.
Овоме је, уз одређене резерве, додато и данашња сиријска престоница Дамаск, где је пре апостола Павла већ постојала заједница Исусових следбеника, која је вероватно настала убрзо након првобитне заједнице у Јерусалиму.
Други важан центар сиријског хришћанства била је Едеса (данас Урфа у Турској), која се налазила у касноантичким областима северне Сирије и Горње Месопотамије. Хришћанска заједница у Едеси је вероватно настала у исто време када и антиохијска. Одавде се сиријско хришћанство ширило важним трговачким путевима преко војника, трговаца и путника до Месопотамије, Персије и Индије. У каснијим вековима чак је нашла пут дуж Путева свиле до Жутог мора.
Значај Сирије за хришћанство је очигледан на више нивоа, наставио је проф. Винклер: „У живим, али угроженим црквеним традицијама, у светоотачком и духовном наслеђу, у монашкој традицији и у богословској рефлексији“.
Богато сиријско наслеђе
Стручњак за Источну цркву наводи неколико примера: На пример спис, Дидахи, о црквеном устројству, написан око 100. године и самим тим најстарији преживели спис о том устројству настао је у сиријском региону. Татијан Сирин (око 170.) саставио је прву хармонију Јеванђеља, „Диатесерон“, у којом је комбиновао четири канонска јеванђеља са апокрифним материјалом. Други апокрифни списи као што су Дела по Јовану, Јаковљева дела, Дела по Томи и Томино Јеванђеље такође сведоче о раној разноликости сиријског хришћанства.
Сачувана је најстарија хришћанска и домаћа црква која се поуздано може сматрати да је из пред-константиновског периода (око 233/34). Импресиван манастирски комплекс Кал’ат Сим’ан, који је груписан око остатака стубова Светог Симеона Столпника (4. век), додатно сведочи о самосталном развоју сиријских аскетских и монашких традиција и доказује да је Сирија, као и Египат, имала централну улогу у настанку раног монаштва.
У сиријској области се појавио богословски модел који, за разлику од европског хришћанства, није био заснован на аналитичкој философији Грка. Одбацило је да тајна вере ухвати у дефинисаним терминима сматраним неадекватним. Снага сиријско-арамејског богословља лежи пре у његовој поетици, парадоксу и метафори, каже Винклер. Ова оријентација је обликовала литургије цркава сиријске традиције које чувају ово богато благо до данас.
Са немачког превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Кathpress.at