Вера у Васкрсење Христово суштина је апостолске проповеди и учења, темељ Цркве, њеног богослужења и богословља. У духу чудесне радости Празника над празницима, доносимо васкршњи разговор са катихетом Браниславом Илићем, главним и одговорним уредником порталâ „Ризницаˮ и „Кинонијаˮ, и сталним стручним сарадником Одсека за електронску мисију при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке. Разговор је водила проф. Невена Милосављевић, заменица уредника портала „Ризницаˮ.
- Празник Васкрсења Христова је Празник над празницима. Иако му претходи строги пост, страдална седмица и дани туге, Васкрс нам долази као празник вере, наде и љубави. Можете ли нам нешто више рећи о самом посту којим се припремамо за Празник над празницима?
Пре свега, дозволите ми да Вам на почетку заблагодарим на прилици да разговарамо о Празнику над празницима, да се заједно радујемо у љубави Васкрсења и заједно речима и празничним мислима узнесемо славу распетом и васкрслом Господу.
Празнику Васкрсења Христова претходи период припреме, односно период свете Четрдесетнице, као и страсна или страдална седмица. Време Великог поста представља период духовног преображаја, јер је целокупна богослужбена тематика усмерена на наше истинско покајање, на наш конкретан подвиг и на нашу спремност да се у тој бањи духовног препорода ослободимо свега што нашу савест и душу оптерећује, а самим тим, одваја нас од Бога.
На спољашњем нивоу, пост укључује физичко уздржавање од хране и пића и без овог спољашњег уздржавања, не можемо се придржавати потпуног и истинског поста. Правила која се односе на храну и пиће никада не би требало да се сматрају за нешто што је само себи циљ, будући да подвижнички пост увек има унутрашњу и невидљиву сврху. Човек представља јединство тела и душе и он је живо биће које има видљиву и невидљиву природу. Због тога би требало да и наш подвижнички пост истовремено укључи и једну и другу природу.
Сврха оваквог стања је да нас доведе до осећања унутрашње слабости и покајања, да нас доведе до тренутка када ћемо моћи да у потпуности разумемо силу Христових речи: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн 15,5). Уколико увек храну и пиће узимамо колико нам је воља, лако ћемо стећи прекомерно поверење у своје сопствене способности и задобити погрешно осећање самодовољности.
Пост нас лишава самопоуздања оног фарисеја који је постио, али не како је доликовало. Ако је важно да не превидимо телесне захтеве поста, још је важније да не превидимо ни његов унутрашњи значај. Пост није само ствар начина исхране. Истински пост подразумева промену срца и воље, повратак Богу и долазак кући, као што је учинио блудни син вративши се у очев дом. Према речима Светог Јована Златоуста: „Пост не значи само уздржавање од хране, него и уздржавање од грехова“.
Ми у таквој духовној атмосфери проводимо дане Великог поста, великопосно богослужење благовести радосну тугу и уводи нас у тајну велике страдалне седмице, имајући за крајњи циљ Пасхално јутро и Празник над празницима – Христово славно Васкрсење.
- Свети оци истичу значај духовног поста. Да ли је и у којој мери духовни пост важнији од телесног?
У великој мери сам већ дао одговор на ово питање, али хвала Вам на прилици да проширим ову тему. Међу поукама које су расуте по текстовима богослужења Великог поста, као и у светоотачким поукама, налазимо дивне смернице у погледу духовног поста који је претежнији од телесног. Црква нас текстом богослужења подсећа да пост захтева обуздавање језика, помирење са ближњима, скрушеност срца, усрдно творење добрих дела и истрајавање у свакој врлини. Конкретно, основна смерница је да пост умногоме треба да превазилази границе дијете и да се претвори у школу врлина. Подели гладнима хлеб, уведи у дом путника, поцепај дужничку цедуљу свог дужника. О томе су грмела уста Светог Јована Златоуста: „Ако желиш да постиш Богу угодним постом, заједно са утробом обуздај језик, подели милостињу, устани усред ноћи на молитву“. О томе је говорила припремна недеља о митару и фарисеју, поручујући нам – немој се гордити! О томе је говорио чин праштања – помири се! И многи други слични примери који нас позивају да делатно пројавимо веру.
Ја бих сада поставио питање: зар само у данима поста треба да се смиравамо, да дајемо милостињу, да мирно живимо са ближњима, да обуздавамо језик и да ходимо у страху Божјем? Зар то није свагдашња обавеза?
Духовни пост је попут дугог путовања ради навикавања на врлину. Навика је свакако потребна за добијање наследства, за стицање друге реалности која очекује верујућег човека. Ако не научимо да ходимо пред Богом целог живота и да Му посвећујемо сва дела у свом срцу, наше учествовање у вечном блаженству се налази под великим знаком питања.
Светоотачке поуке нас често буде и подсећају да је ваздух у данима поста чистији, јер се тада чисте мисли оних који овај ваздух удишу. Наше је призвање да увек живимо свето и налазимо се на путу светости, живећи у складу са заповешћу: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш“. Сада је право време да се учимо извршавању ове свеобухватне заповести, да се навикавамо животу по њој и да је свагда имамо на уму и у срцу.
- Како остати на правом путу услед савремених искушења, како одолети трендовима и атмосфери општег метежа који тренутно влада? Можемо ли се сачувати, постоји ли могућност да нас не дотиче све што се око нас дешава? Како наћи меру?
У својим аскетским омилијама, Свети Исак Сирин нас подсећа да искушења греха погађају све људе, чак и „савршене“. Цитирајући Светог Макарија Александријског, Свети Исак каже да је наше унутрашње стање прилично налик времену: „Хладно је, а убрзо затим и врућина, а затим можда и град, и након тога долази лепо време.“ Владика Његош каже: „Крст носити нама је суђено“.
Ако мало боље погледамо историју, видећемо да су невоље и тешкоће одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу. То нам подврђују и следеће светописамске речи: „Чедо, ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1-2,4).
И данас се нама људима догађају разна искушења и тешкоће, како би се наша љубав према Богу открила у својој јасноћи. Ништа се са човеком не догађа без сагласности и допуштења Божјег. Човек хришћанин који жели да следи Господа нашег Исуса Христа и да по благодати постане син Божји, пре свега треба себи да узме за правило и неизоставну обавезу добродушно трпљење свих невоља, укључујући и увреде од људи, и демонске клевете, па и побуне сопствених страсти.
Трпљење је тврда нада у Бога. Бог никада не допушта искушење које превазилази наше снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13). Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи, јер душа која је њима образована постаје јака и часна пред Господом.
Требамо се потрудити да не обраћамо пажњу на своја искушења јер су она пролазна, неће трајати заувек. Ако обраћамо пажњу на искушења и бриге, узнемирићемо се и наравно, врло лако можемо да паднемо у униније или изнемоглост. Преподобни Пимен Велики је говорио да се вера састоји у томе да пребивамо у смирењу. Хришћански живот на земљи је ланац страдања. У тој борби је наша нада. А наше спасење је Бог наш. Дакле, потребно је да будемо загледани у Христа, да живимо у сагласно јеванђелским начелима, и све овоземаљске бриге и тешкоће, љубављу ћемо превазићи.
- Празнику Васкрсења Христова претходе два празника: Лазарева субота (Врбица) и Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети. Често се за ова два празника каже да им се највише радују деца. Можете ли нам нешто више рећи о библијским догађајима на које нас подсећају и како их схватити у контексту садашњости?
Празник суботе праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Јерусалим, представљају мост између периода Великог поста и велике страдалне седмице. Прича о васкрсењу Лазаревом у библијском тексту представља увод у догађаје који ће се одвити у данима страдалне седмице. Из данашње перспективе је јасно да су сва Христова дела, па и само оваплоћење, водили ка једном циљу – Васкрсењу. Пут Христовог страдања почиње уласком у свети град Јерусалим, о чему нам на неколико места сведочи химнографија празника.
Улазак Господњи у Јерусалим је догађај који је повезан са васкрсењем Лазара и помазањем Господа у Витанији. Црква нам показује издашност љубави. Марија узима најдрагоценије што има и све то излива за Господа. Она све приноси и жали једино што не може још више да принесе. У тој љубави је њена вера у Христа као Месију. Божји Помазаник треба да буде и наш Помазаник. И ми треба да изливамо на Њега мирис љубави своје. Докле год се у свету проповеда Јеванђеље, цела Црква ће се испуњавати мирисом Маријиног миропомазања, у спомен онога што је учинила.
Васкрсење Лазара није могло да не потресе све. Од века се није чуло да је неко васкрсао из мртвих, и то четвородневни мртвац, са свим знацима распадања. И када се глас о томе почео ширити, сви су похитали на место догађаја да га виде сопственим очима. Сав живот се усредсредио око Христа, и јудејске старешине, које су одавно сковале план да убију Господа, схватиле су да после васкрсења Лазара више не могу одлагати. Спољашње и унутрашње околности су се слиле у једну тачку. И Господ Сведржитељ, пошто је показао Своју апсолутну власт над смрћу, васкрснувши Лазара, и пошто је Марија помазала Његово тело скупоценим миром, о чему је Он рекао да је то помазање Његово за погреб, иде слободно у Страдање — на Крст, да до краја испуни Јеванђеље, добру вест о љубави Бога према човеку, да је покаже делом.
Христу се узносе највеће похвале. Народ Га поздравља речима: „Осана на висинама! Благословен Који долази у име Господње, Цар Израиљев!“ И ми Га тако поздрављамо. Али Црква зна: и у тим повицима „Осана“ већ се чује ехо „Распни Га!“ Јер људи не разумеју шта се догађа. Не разумеју пут Његов. Не схватају Љубав Његову. Он долази да их избави од смрти, а они Га предају смрти! И ученици — и они мисле да Он иде ка земаљској победи. Али Он иде у смрт — да би смрт разорио.
- Од Великог понедељка до Велике суботе, учествујући у богослужењу, трудимо се да то време проведемо у строгом посту, покајању и молитви. Можете ли нам рећи на шта нас Црква подсећа у дане страдалне седмице?
Понедељак страдалне седмице је посвећен последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а у трећи дан је васкрсао. Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши, а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.
Уторак Страдалне седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну не само целомудреношћу, већ и добрим делима, јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном суду.
Богослужбене химне Велике среде говоре ο жени грешници која је миром помазала Господа нашег Исуса Христа (Лк 7, 36-50).
Четвртак страдалне седмице се у својој служби сећа свештеног омивања ногу апостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења свете Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења свете Евхаристије.
Велики петак је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: Распни Га!; ношења Крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: Оче, опрости им, јер не знају шта раде; умирања, скидања са Крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
Велика субота је дан посвећен успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а душом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења.
- Велики петак је дан велике туге. На Велики петак сећамо се страдања Богочовека за наше грехе. Како данас људи гледају на ова два празника? С друге стране, по традицији многи верници фарбају и шарају јаја у овај дан. Да ли је то повезано за одређену символику или је у питању обичај који зависи од краја у којем живимо и традиције коју смо наследили од предака?
Велики петак је најтужнији и најпотреснији дан. Христос лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен. Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова. Спаситељеве руке су замрле. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада људи; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера. Затвориле су се очи које су виделе сву тајну људског срца. Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је, такође, слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем. То је трагика Великог петка.
Овај дан проводимо у строгом и потпуном посту, трудећи се да наше мисли и кораци буду саображени са богослужбеним поретком тога дана. Богослужење је једина могућност да на прави начин доживимо болну реалност Великог петка. Пратећи ток богослужења и учествујући у њему, ми умом у срцем имамо доживљај као да се налазимо на Голготи у подножју Господњег Крста из којег ће засијати светлост Васкрсења.
Када је реч о Вашем питању о припремању васкршњих јаја, ту не постоји конкретно правило када се то чини, али важно је да тај обичај ставимо у други план и подредимо га богослужењу, јер, не заборавимо: богослужење је центар. Символика васкршњих јаја је важна, црвена боја је у том погледу доминантна и она нас подесећа на чудесни догађај који се везује за личност Свете Марије Магдалине која је у васкрсној радости принела црвено јаје.
- На Велику суботу чекамо силазак Благодатног огња. Често уживо пратимо преко ТВ емисија или друштвених мрежа тај јединствени догађај, искрено већина са стрепњом и надом да ли ће нас Господ удостојити из године у годину тог дара. Стање у свету нас подсећа да се остварују речи из Откровења, како не пасти у малодушност и униније, на који начин задржати радост и наду?
На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове.
Утврђени у овој истини Васкрсења, ми постајемо способни, да имајући непомућен духовни вид, корачамо кроз овај живот храбро и постојано, имајући Христа за меру свега. Време у којем живимо је испуњено брзбројним изазовима, отуђење и мржња су свуда око нас, немир који човек има у свом бићу проширио се на заједницу, све је ово последица наше отуђености од Бога и Цркве Његове која је сигурна лађа спасења.
Велики руски старац, свети Серафим Саровски, током читаве године је све ходочаснике у свом манастиру поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја!“ Да бисмо то духовно стање достигли, по речима светог владике Николаја „морамо својим животом целивати Распеће Христово, не ради обичаја већ као своје сопствено, и ране Његове као своје ране“.
Сагледајмо све ово очима свештених догађаја које Црква пред нас износи у ове дане. За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих је обузео страх и сумња. Приликом сумње у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који је без много размишљања рекао: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни! То поруку Господ упућује и свима нама.
- Недеља је дан Васкрсења Христова, празник којем се истински радујемо, повод је да се породица окупи, да се уготови гозба и да се најмлађи окушају у такмичењу туцања јаја. Могла бих рећи да Васкрс има боје, има мирисе и сва је природа у цвету, да нам душа цвета у васкршњој радости. Која је, заправо, суштина Васкрса?
Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и заједно са црквеним песником појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави“.
Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.
До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он је разрушио ад, покидао окове греха и смрти и ослободио нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући поставља питање: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“ У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи – Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).
На дан Васкрсења, призвани смо да будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује Свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове.
- Питање које сигурно интересује већину верника јесте, став о кућним или пољским радовима за време празника? Да ли треба одложити све послове или ако је нешто потребно и урадити? Колико оваква питања скрећу пажњу са оне суштине о којој сте причали?
Поново се враћамо на суштину, Црква Празник над празницима прославља и благовести богослужењем. У богослужењу је садржана целокупна тајна сваког празника, а посебно Празника над празницима, јер се свака Литургија наше учешће у тајни Васкрсења Христова. Ако свој живот ставимо у оквире богослужења и суштине, одговори на питање, као што је Ваше, доћи ће сами од себе. Наша вера је живи живот, њоме живимо, дишемо и постојимо. Потребно је да се препустимо благодатном животу, а када тако чинимо постаћемо преображени у Христу, постаћемо нова твар у Христу.
Као припадници Цркве морамо знати да је једино грех оно чега требамо да се бојимо и против чега требамо да се боримо. Боримо се против греха у себи, а свака наша победа над грехом символ је малог Васкрсења, јер све добро што чинимо, не чинимо сами од себе, већ увек и искључиво љубављу Божјом.
Дакле, Литургија и богослужење треба да нам буду на првом месту. Текст свете Литургије нас позива: „Сваку сада животну бригу оставимо“, а све послове, потребе и активности, стављамо у други план. Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју. Да закључим. Оставимо по страни сва питања која нас спутавају и нашу веру стављају у оквире обичаја. Још је Свети Кипријан Картагински рекао да је обичај без вере стара заблуда. Дакле, наша вера је живи живот, живимо њеним благодатним динамизмом и примићемо у своје биће радост Васкрсења.
- На крају нашег разговора, која је Ваша порука? Како се спремити и дочекати празник Васкрсења и како поменуту суштину пренети на свакодневни живот?
Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.
Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку. Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе. Сила Христовог Васкрсења је управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу.
По нашој међусобној љубави сви ће нас препознати као Христове ученике (Јн 13,35). Празник над празницима нас позива да будимо сапатници онима који страдају, да плачемо са онима који плачу и тешимо их надом у Господа. Призвани смо да наше служење Богу не буде ново издање фарисејске спољашње побожности. Жртва за ближње и љубав су наш императив. Дајмо ономе ко нема. Смирено славимо Бога речима покајаног цариника који је пред Богом нашао оправдање.
За нас хришћане, цео живот је литургијска пасхална радост. Ко њоме заживи неће у другом човеку гледати странца: у сваком ће препознавати лик Господа нашега, Који жели да се сви људи спасу. Сведочење Радосне Вести да је Христос ваистину васкрсао наша је свакодневна обавеза јер нас Господ Духом Светим позива да се не затварамо у себе већ да и друге уводимо у ту радост и указујемо им на једини пут спасења. Христос Васкрсли нас позива да будемо светлост свету, а не саблазан. Када смо спремни да признамо своја сагрешења и да се исправљамо у смирењу, ми се тиме не понижавамо већ показујемо да у нама заиста обитава Дух Божји.
Призвани смо да где год се налазили и шта год радили будемо миротворци на тај начин сведочећи Бога, Који нам мир даје и јесте Мир наш. Иако смо сви различити, не смемо никада да превидимо да смо сви створени по лику Божјем и позвани да будемо једно у Христу. Зато ономе ко посрне треба пружити руку, а не гурати га у још дубљу пропаст; болесног треба посетити и неговати, а залуталог упутити на прави пут. Чинећи тако учинићемо да се у нашим делима пројављује Господ, Који нам је рекао да треба да будемо светлост свету. А изнад свега, призвани смо да живот наш буде стално благодарење Богу на свему и за све! Јер, шта бисмо друго и веће могли да принесемо Васкрсломе Христу Који нас из таме преведе у светлост познања и из смрти у живот вечни? Зато заједно са анђелима и са свима светима на небу, а уједно и са браћом својом и сестрама својим на земљи, запевајмо победну песму и у празничној радости поздравимо једни друге поздравом: ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!
Овим речима поздрављам све посетиоце портала „Ризница“, а Вама драга Невена, благодарим на дивном разговору и на сатрудништву, желећи Вам да љубав Васкрслог Христа увек буде са Вама.
Разговор водила: Проф. Невена Милосављевић
