Догађај Васкрсења Христовог централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. У радости Празника над празницима, доносимо васкршњи разговор са катихетом Браниславом Илићем, главним и одговорним уредником порталâ „Ризницаˮ и „Кинонијаˮ, и сталним стручним сарадником Одсека за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Разговор је водила проф. Александра Мијаиловић, члан редакције порталâ „Ризницаˮ и „Кинонијаˮ.
- Поштовани Браниславе, знамо да сте активно учествовали у богослужбеном току Цркве за време Великог поста. Шта је то што бисте поручили свима који се двоуме око питања да ли је и присуство на великопосним богослужењима наопходно?
Христос васкрсе! Поздрављајући Вас и све читаоце овим светим васкршњим поздравом, призивам сверадосну силу Васкрслога Богочовека, Господа Исуса Христа, којом нас је Он обасјао уставши из гроба и победивши, једном за свагда, сваку смрт и сваку тугу. Та надумна сила Васкрсења Христова наставља да живи и животвори у Телу Христовоме – Цркви, у чијим удовима миомир Духа Светога стално пројављује живот Васкрслога Христа.
Да бисмо истински доживели велики свештени догађаји Страсне седмице, Страдање и смрт на крсту, погреб и силазак у ад, али пре свега тродневно славно Васкрсење Господње, потребна нам је одговарајућа духовна припрема. Тако нас Црква пуних десет седмица постепено припрема за Васкрс. Прве три седмице имају карактер припремне за Велики пост, наредних шест седмица (од чистог понедељка до петка шесте седмице Великог поста) чине Велики пост, а последња седмица је Страсна седмица која је врхунац поста и наше опште припреме за Васкрс. Великопосни период је наше хођење уским путем, тај подвиг нам је потребан како бисмо могли да уђемо у небоземну радост Васкрсења.
Параболом о царинику и фарисеју којом почиње период Триода, Црква нас подсећа на велику истину: Нема врлине и нема доброг дела, нема ни подвига, ако нису праћени смирењем, јер нас у крајњој линији не спасавају ни наше врлине ни наша добра дела, већ степен нашег смирења и покајања. Смирење и покајање привлаче Божју милост. Наша Црква подсећа на још једну велику истину: Љубав Божја је толико велика да је ниједан грех, ма колико велики, не може унизити. Бог од нас очекује да учинимо први корак покајања, како би Он могао да предузме све остале кораке.
Литургијска атмосфера Великог поста је потпуно другачија од литургијске атмосфере остатка наше црквене године. Најважнија разлика између Великог поста и остатка црквене године је забрана служења пуне Литургије у седмичне дане, изузев суботе и недеље. Уместо пуне Литургије, у дане Великог поста (средом и петком) служи се Литургија преосвећених дарова, која је без сумње срце Великог поста. Молитве и последовање ове великопосне службе нам јасно указују на значај великопосног путовања ка Празнику над празницима. Често се и сâм питам, да ли је уопште могуће да човек који није учествовао на Литургији пређеосвећених дарова и осталим великопосним богослужењима, може да доживи преблагословено пасхално јутрење и Литургију која се торжествено савршава на Васкрс.
Корачањем великопосним путем који је трасиран ритмом великопосних богослужења, хришћани припремају дом своје душе за долазак светлости Васкрсења. Многобројни тумачи химнографије и богослужбеног поретка Великог поста, поучавају да човек који није узео активно учешће у великопосним богослужењима и ко се није целим бићем погрузио у великопосну радосну тугу, не може на прави начин доживети Пасхалну радост. Великопосно богослужење има своју педагогију, оно нас васпитава, преображава, подстиче нас на преумљење и уводи нас у тајну свеколике духовне обнове. Покајна туга у коју смо били погружени у великопосним данима, рађа у нама спасоносну радост. Покајна туга је предуслов за стицање радости Васкрсења. Та победоносна и спасоносна радост даје смисао свему и постаје тако унутарње утврђење и кохезивна снага нашег живота. Ако наш живот постане непрекидни Велики пост, онда ће то бити и непрекидно Васкрсење.
- Ви сте већи део свог живота провели у цркви. На који начин на Вас утиче богослужбени ток који претходи највећем хришћанском празнику Васкрсења Христова?
Богослужење је за мене саставни део живота. Када се сетим свог првог уласка у храм, у петој години живота, он је управо био на једном вечерњем богослужењу и управо тада се у мом срцу разгорео пламен љубави према свештености богослужења. Сада ми је пред очима та слика, сећам се црвеног епитрахиља са златним украсима који је тада свештеник носио. Како тада, тако и данас, љубав према свештеном богослужењу, његовом благољепију и милозвучном појању, заузимају посебно место у мом срцу. Ако бих то сликовито хтео да опишем, рекао бих да је богослужење саображено са откуцајима мога срца. Богослужење је најдивнија школа у којој се учимо да постојано ходимо путем који води у радост вечнога живота.
Великопосна богослужења су посебан дар јер су устројена како би нас руководила да без духовног лутања корачамо пустињом Великог поста и дођемо до обећане земље, односно, до Пасхе Господње, тог чудесног преласка из покајне туге и преславну радост.
Од године од године великопосни период оставља велики траг на мом бићу. Ако неко ово посматра са стране, може рећи: Шта је ту занимљиво када се сваке године понавља исти поредак? Међутим, литургијски активни хришћани знају да свештено богослужење освећује наше време и наш живот, знају да је тај доживљај увек нов и непоновљив. Од године до године, великопосна припрема за Васкрс и сâмо учешће у слављу над слављима, препорађају нас и преображавају свеколико наше биће и наш живот. Из периода Великог поста излазимо препорођани у бањи покајања и улазимо у небоземну радост Васкрсења у којој је запретена и тајна наше вере, а самим тим, и тајна живота.
- Васкрсење Христово као Празник над празницима који нас подсећа и на васкрсење нас самих. Ви сте главни и одговорни уредник порталâ „Ризница“ и „Кинонија“, можете нам рећи нешто више о буђењу свести о вери, а кроз то и васкрсење живота које је кроз овај вид мисије дошло. Стиче се утисак да је са сваким Васкрсењем видљив помак.
Драга Александра, лепо сте приметили да је мисија Цркве неодвојива од тајне Васкрсења. Вера у Христово Васкрсење одувек је била угаони камен Цркве, оно без чега би она потпуно изгубила свој смисао и своју снагу. „Јер ако Христос не васкрсе“, казао је свети апостол Павле, „узалуд је вера наша“. Без Васкрсења, узалуд је и сва наша проповед и мисионарско прегалаштво, али и све наше знање, и наша радост, и наша лепота, и наша љубав; узалуд је и рођење наше, и живот наш, и смрт наша; узалуд је све што је наше, и туђе, и свачије; и свака је жеља узалуд, и свака мисао, и свако име – и све је узалуд! Ако нема Васкрсења, онда је човек најтужније биће „у свима световима“, роб „природе“, са којим се она поиграва, варајући га са мало живота, да би га на крају читавог показала ништавним. Ако Христос не васкрсе и не победи смрт, онда живота и нема – остаје само апсурд и неутољена глад за животом и љубављу.
Предукус вечнога живота у Царству Васкрслога Христа утврђује нас у уверењу да иза свих падова, неуспеха и делимичних успеха, иза свих привремених тријумфа смрти над животом, који прате човеково земно бивање, – иза свега тога стоји вечита победа Живота над смрћу, Добра над злом, Радости над тугом. Вера у Васкрсење и искуство лепоте и радости живота, које ову веру прати, јесу најблиставији драгуљ човековог духа, бесцен-благо похрањено у скривницама бића људског. Одатле оно зрачи божанственом силом, дајући човеку снагу да увек изнова воли и ствара за вечност. Одузети човеку то његово благо значило би препустити га бесмислу и мраку ништавила. Оставити човека без вере у Васкрсење равно је убиству. Јер, то значи човека обесмислити, а самим тим и – рашчовечити.
Циљ мисионарске службе је благовест Васкрсења, то је наш темељ и наш смисао. Васкрсење Христово је према речима преподобног Јована Дамаскина „једино ново под Сунцем“, зато што је оно разбило једноличност бескрајног круга рађања и умирања. Зато у Цркви све одише младошћу Христовог живота. Орошену благодаћу Његовом, Цркву кроз све епохе и историјске мене Дух Свети одржава увек свежом и увек новом. Смењују се царства, смењују се цивилизације, а Црква, без обзира на спољашње промене, остаје у својој суштини, у свом односу ка својој Глави, Васкрсломе Христу, Црква, дакле, остаје увек иста, увек себи верна, и – освећујући и обнављајући све и сва у сваком времену – увек савремена и увек млада. Младост Цркве Невесте Христове, јесте у томе што је она вечно пролеће Духа и вечно бујање живота.
- Свакодневно добијате позитивне повратне информације и неко сте ко најпоузданије зна на који начин је одабир текстова на порталу за време поста утицао на оне који редовно посећују портал. Реците нам нешто више о томе. На шта сте посебно обратили пажњу при одабиру текстова?
Портал „Кинонија“ већ својим називом указује да је циљ његовог деловања призивање људи у литургијску заједницу. Тај задатак није лак, али је испуњен благословом и смислом. Од оснивања до данас, портал читаоцима предочава многобројне садржаје који су у сагласју са свештеним периодом црквене године. Не само у данима Великог поста, већ свакодневно, садржај портала је усмерен на богослужење које је жила куцавица нашег живота у Христу. То је темељ. У богатој ризници нашег портала налазе се и многобројни садржаји који имају катихетску улогу, али и значај за духовно, па и интелектуално узрастање читалачке публике.
Благодаран сам Господу који руководи ово благословено дело. Нашу мисионарску породицу чини преко осамдесет сталних сарадника који на различите начине доприносе мисији наше свете Цркве. Некада немам довољно речи како бих исказао благодарност тим благословеним и добрим људима, који своје знање, искуство, слободно време, а изнад свега, своју љубав, улажу у мисију. Благодарећи њиховом труду ми смо у току Великог поста објавили преко стотину прилогâ у виду писане и живе речи, све су то аутентичне објаве са јасним циљем: Потпора верних у данима подвига и припреме за Васкрс.
И истом духу настављамо и сада. У данима торжествене прославе Празника над празницима, портал ће бити својеврсни медијски амвон са којег се благовести радост Васкрсења, са циљем да верни народ утврдимо у тој радости и подстакнемо, како читаоце, тако и нас саме, да радост Васкрсења увек сија у срцима нашим. Не заборавите, преподобни Серафим Саровски је том целе године поздрављао све речима: Радости моја, Христос Васкрсе!
У том духу, једино је Васкрсење радост коју не прати туга. Радујмо се, дакле, јер сада је време када се ваља радовати! Радујмо се радошћу Христовом, радошћу апостолâ и свих светих и праведних Божјих људи! Радујмо се јер је свака смрт побеђена! Радујмо се јер је сваки грех опроштен! Радујмо се јер је опроштено свакоме осим ономе ко се нимало не радује и ко Васкрсењем не прашта.
- Активно сте у настави од 2016 године. Засигурно се сећате са које полазне тачке сте кретали тада. Који су термини од којих сте полазили са жељом да ученицима приближите највећи хришћански празник? Од којих термина полазите сада? Да ли уочавате помак на пољу општег знања о највећем хришћанском празнику?
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког господина др Иринеја, од јесени 2016. године, поверена ми је вероучитељска служба. То доживљавам као велики благослов, то је служба која је својеврсна са-литургијска служба, вероучитељ је продужена рука свештенослужитељâ и онај који у младим душама треба да посеје јеванђелско семе. Сејање тог семена речи Божје је сложени процес који подразумева пуно љубави, много усрдне молитве, и благ и ненаметљив приступ. Увек се сетим речи преподобног Јустина ћелијског који је поучавао да деци треба приступати на голубијим ногама. То је права уметност, свако дете је посебно и заслужује нашу потпуну пажњу.
Трудим се да поверене ми ученике упутим на активни литургијски живот, јер када се налазе у Цркви која је сигурна лађа спасења, тада их животни ветрови неће поколебати. Имамо добар план и програм, осмишљен је да корак по корак уводи децу у тајну вере и живота по вери. Деца осете када им приступамо са љубављу и када смо искрени. Време часа Верске наставе је својеврсно богослужење, час почињемо и завршавамо молитвом, а то није само некакав „обичај“, то је призивање благослова Божјег. Ученици су веома пажљиви и активни на часу, рекао бих да то семе које сејемо у њиховим душама не завршава на каменитом месту, већ у плодној земљи. Када то засађено семе речи Божје залијемо водом благодати која се излива кроз молитву, тада нам само преостаје да чекамо погодно време када ће плодови бити видљиви.
Није лако говорити о плодовима, али веома сам срећан када видим да поверени ми ученици живе литургијским животом, посте, моле се, и својим животом, дакле, речју и делом, сведоче своју веру. До сада је неколико мојих бивших ученика своје школовање наставило на Православном богословском факултету или на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију, рекао бих да је и то плод верске наставе.
- Поред термина који су јасно полазиште при дефинисању знања ученика наша вера подразумева и промену живота. Васкршњи пост и потреба ученика да што дубље разумеју тајне вере је јасна. Статистика каже да све већи број омладине пости. Обзиром на то да предајете у средњим школама, какав је ваш утисак?
Очигледно је да су последњих неколико година наши храмови испуњени младима, не само у периоду вишедневних постова, већ током целе године. Младалачку снагу наше вере изражава чињеница да су Христови ученици, апостоли, готово сви били млади људи. Није случајност већ је Промислом Божјим уређено да Богочовек Христос претрпи Своја спасоносна страдања управо будући млад, чиме је показао да хришћанска вера јесте вера младости.
Црква увек својим члановима, ма ког животног узраста они били, улива силу вечне младости Христа Васкрслога. Зато нико не треба да се чуди над чињеницом да у Цркви има све више младих људи. Обнова црквеног живота у наше време потиче баш од младих људи. У Цркву они пристижу или из наше традиционалистички обојене православне средине, у којој је вера махом сведена на поштовање наслеђених обичаја, често неразумљивих, или из наводно модерних, најчешће обезбожених породица. И у једном и у другом случају, млади одбацују фалсификат вредности који им је понуђен у породици и стреме ка живој Истини, показујући неподмитљивост чулa и осећањa којом се истинити живот разликује од празног живљења и лицемерја. У оба случаја младост се с правом буни: једанпут против пуког испуњавања обредних форми, без разумевања вишег смисла вере; други пут против илузије да је могућ било какав напредак за човека који се Бога одрекао, а смрт и ништавило узима за свој последњи домет. Тај свој стваралачки бунт млади у Цркви саглашавају са устанком Христа Богочовека против тираније смрти над творевином Божјом. Спасоносни Христов устанак и победа Његова, тојест крсна смрт и Васкрсење Његово, уништише смрт и развалише врата адова.
- Плодове мисије Цркве видимо и у томе што смо сведоци несвакидашњих промена у личности. Неретко се деси да једна реч, реченица или прича потпуно промене однос према Цркви. Знамо да је жива реч, благ поглед у правом тренутку најбољи учитељ. Шта сте ви као катихета у непосредном разговору саветовали ваше ученике у вези са васкршњим постом и прославом најрадоснијег празника?
У данима припреме за Празник над празницима подсећао сам и ученике и себе, да без крста нема Васкрсења. Преко Крста Његовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. Од такве љубави нема нити може бити веће. Често говорим на часовима, особито у овом свештеном периоду године, да нам се на Крсту Христос, Син Божји, показује као Бог Који не само што призива на љубав, него показује љубав на делу, жртвујући се за друге без изузетка.
Голготска Христова жртва је откривење велике тајне саможртвене божанске љубави којом Бог грли и милује свеколики створени свет. У природи је љубави, па и обичне земаљске љубави, да дарује радост и да рађа нови живот. Земаљска љубав је таква зато што је она огледало божанске љубави која је створила васцели свет и удахнула свој дах у целокупну творевину. Уколико је љубав на земљи, међу људима, сличнија божанској љубави, утолико је истинитија и дубља. А нема веће ни истинитије љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква је била и остала Христова љубав. Таква је и љубав свих Његових следбеника. Стога само они људи који живе том, крсноваскрсном љубављу могу себе сматрати духовно живима и јесу достојни живота вечнога. То је оно чему поучавам своје ученике, да љубав буде темељ њихове вере, јер ако немамо љубави, ни пост ни врлински живот нам ништа не вреди.
- Развија се свест о томе да теологија није скуп обичаја које је потребно испоштовати, наравно са поштовањем према обичајима који су у извесним периодима били једини облик теологије. Далеко већи спектар обичаја постоји у вези са прослављањем рођења Христовог. Да ли сте се у пракси сусрели са неким обичајем у вези са Васкрсењем који вас је изненадио? Како сте пришли том питању?
Велики отац Цркве, свети Кипријан Картагински каже да је обичај без вере стара заблуда. Сви обичаји који нису у сагласју са оним искуством које ми носимо из свештеног богослужења у којем се на најсавршенији начин прославља и велича одређени празник, неприхватљиви су за нас.
Сви обичаји који су наспојиви са нашом вером, израз су сујеверја. Реч сујеверје се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком језику постоји појам – метеотис, који се на наш језик преводи управо као сујеверје. У грчком језику значи празнина, привид и глупост. И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: дим, пара која се лако расејава, ништа не значи, нема суштине. Ако ћемо следити ове језичке смернице, јасно је да сујеверје по свом садржају јесте извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је чак и превара или самообмана.
Када човек нема истинску веру у Бога, онда му нешто ближе и разумљивије постаје бог, на шта покушава да се ослони у сопственом животу. Сујеверје је унутрашња веза коју човек себи намеће. То је мноштво невидљивих ланаца којима је човек у свом бићу везан, тако да више не може слободно да живи, већ се стално нечега плаши, осврће се, опрезан је. Ако пажљиво погледамо, видећемо да сујеверја нису подложна никаквој логици, то је сфера табу идеја. Сујеверја се не заснивају на логици, већ на страху од људских обичаја.
Вера је слободан одговор душе и срца на Божји позив, потпуно обраћење и тежња поверења и оданости Господу и Његовој светој вољи. Са друге стране, сујеверје настаје као слободна преоријентација човека своје вере са неба на земљу, од Бога на створено биће, на себе, на све врсте материјалних и духовних светских вредности. Вера је од Бога, сујеверје је од овог света.
Ми смо особито о великим празницима призвани да будемо пажљиви у свом духовном животу, призвани смо и да следимо нашу божански откривену православну веру, у коју лажна и сујетна светска веровања и обичаји, не могу ући, ако свој ум и срце просветљујемо неугасивом јеванђелском светлошћу вере, тако да у души не остане ниједан мрачни кутак где би се могле сакрити сујеверне мисли које касније побуђује на бесмислене обичаје.
- Ви сте неко ко је у директом контакту како са лаицима тако и са свештенослужитељима. На који начин је, из године у годину, веронаука као и мисионарски портал „Кинонија“, „Ризница“, часописи који се објављују широм Српске Православне Цркве условила својеврсно васкрсење и напредак свих нас на плану хришћанства? Обзиром на то да хришћанство није истицање и раст индивидуе већ подизање читаве заједнице.
Говорећи о плодовима Верске наставе и досадашњег прегалаштва на пољу мисије Цркве, ја сам на неки начин одговорио и на ово питање.
Када је Апостол Филип рекао свом пријатељу Натанаилу да су нашли Месију, Натанаило је изразио сумњу; али га Апостол Филип позива и каже му: „Дођи и види“ (Јн 1:45–46). Овај позив и ми упућујемо на све начине које сте навели у питању. И преко порталâ, и преко штампаних издања, све и сва позивамо: дођите и видите. Дођите и долазите у храмове, узимајте учешћа у светој Литургији која је жива слика будућег Царства Божјег, јер учествовати у светој Литургији значи предокушати већ овде и сада плодове будућег Царства Његовог. Ту у светој Литургији видимо да наш живот има смисла, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност. Духовни раст једне конкретне заједнице једино се може измерити на Литургији, а Богу хвала, видимо да су наши храмови често малени да приме све оне који су се одазвали да јеванђелски позив: Дођи и види!
Пред нама је да се још усрдније трудимо и да напредујемо још више, јер је успаваност опасна замка која нас са врха врлинске лествице враћа на почетку тачку. Слушајући своје срце, требамо рећи: Господе хвала Ти што видимо плодове, а дај нам снаге да на томе путу истрајемо како би плодови били многоструки, а ми удостојени вечне заједнице са Тобом у Царству небеском.
- Хришћани су они који пре свега својим животом потврђују да је Христос васкрсао. Када време поста прође и када Васкршња Литургија почне нестаје свака мука, свака бол и у душу се усељава радост. Како да у тој радости останемо?
Сабрани на светој Литургији, објављујемо свету смрт Христову и Васкрсење Његово исповедамо. Но, не исповедамо Христово Васкрсење као један давно прошли догађај, већ пројављујемо Христа васкрслог присутног међу нама Духом Светим на литургијском сабрању. Тако је било од првог јављања васкрслог Христа Својим ученицима, а што су нам они посведочили и оставили као свето предање, које се састоји у томе да је васкрсли Господ наш Исус Христос са нама у све дане – и док поново у слави не дође – у евхаристијском сабрању многих око једног епископа и служитеља ове велике Тајне Његове. По речима Светог Игнатија Богоносца: „тамо где је епископ, тамо нека буде и мноштво народа; јер онде где је Христос, онде је и васељенска Црква“.
Васкрсење Христово је Празник над празницима јер најдубље одређује живот Цркве. Не само овај дан него и свака недеља у години – као дан Васкрсења – сабира верне у Цркву, у заједницу Трпезе Господње. Васкрсли Христос, једини наш Спаситељ, Нада наша, неодвојив је од Свога Тела, које смо ми, заједница многих крштених у смрт Његову и саваскрслих с Њим у нови живот. И зато где је Тело Његово, онде је и Он као глава телу.
Благовољењем Бога и Оца и посредством Светога Духа, Син Божји улази у историју, градећи од ње литургијску заједницу којом узима творевину и сједињује је са Собом, чинећи је тако Својим Телом и ослобађајући је од смрти. То Дух Свети чини сваки пут кад се саберемо на једном месту око једног служитеља ради Евхаристије, односно ради благодарности Оцу што је воља Његова била да нас доведе из небића у биће, и да нас учини причасницима Његовог вечног живота у Христу кроз Духа Светога.
То су свештене истине које нас увек и изнова подсећају да је радост Васкрсења неугасива у срцима нашим уколико активно живимо литургијски, свака Литургија је благовест Васкрсења. Уколико свој живот утемељимо на Литургији, васкрсна радост ће вечно сијати из нашег срца.
- Свака година је због пуноће живота једног хришћанина непоновљиво искуство. Шта бисте поручили ономе ко је активно у цркви а шта ономе ко ће „случајно“ доћи до овог интервјуа?
Радујмо се данас сви, јер смо предокусили вечни живот, као што се радујемо сваке недеље, славећи Васкрсење Христово у литургијском сабрању. Ко се не радује данас када Црква Божја кличе „Христос васкрсе“ сличан је осуђенику на смрт, коме доносе вест да је помилован, а он и даље тугује. Не заборавимо, међутим, да Царство Божје још није дошло у пуноћи. Немојмо се сећати Васкрсења Христовог само од празника до празника. Христово васкрсење је наш живот и наше васкрсење и учествовање у радосној тајни Царства небеског. Јер, према речима Апостола: „као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но, сваки у своме реду: Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови“ (1. Кор 15,22–23).
Драга Александра, дозволите ми да на крају још једанпут заблагодарим Вама на прилици да разговарамо у радости Васкрсења, била ми је част, јер Ви својим преданим радом и љубављу свакодневно сведочите радост Васкрсења.
У радости Празника над празницима поздрављам и све наше читаоце, и позивам их да се поклонимо Васкрслом Христу, Господару живота и смрти, Господу Васкрслом и Васкрситељу свеколике творевине, Који је „Хлеб живота“ што „сиђе с неба“ и даје се „за живот света“ (Јн 6,48–51)! Запевајмо сви, једним устима и једним срцем, радосну песму Пасхе: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Разговор водила: Проф. Александра Мијаиловић