Редакција портала „Ризница“, доноси интервју са Кристином Љешковић, која на јасан и недвосмислен начин сведочи о катихетском значају Његошевих дела. Разговор са младом никшићанком пред читаоце износи духовни лик владике Петра другог Петровића Његоша, који је најдубље јеванђелске истине преточио у својим делима.
- На самом почетку, с обзиром на тему, прилика је да се упознамо са животом Петра другог Петровића Његоша – ловћенског Тајновица. Ко је био владика Његош?
Био је једна од најзначајнијих фигура српске културе, књижевности и духовности. Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његуши, у Црној Гори, као Радивоје (Раде) Томов Петровић, у угледној породици Петровић-Његош. Одрастао је у сиромашној, али патриотски оријентисаној средини, у којој су народне традиције и епска поезија имале посебно мјесто.
После смрти стрица Петра Првог Петровића Његоша (Светог Петра Цетињског), 1830. године, млади Раде је са само 17 година постао владика Црне Горе. Прије тога, образовање је стекао у Цетињском манастиру, а касније код игумана Јосифа Троповића у Боки Которској.
Његош је оставио дубок траг у српској и свјетској књижевности. Његова дјела, посебно „Горски вијенац“, сматрају се ремек-дјелима епске и философске поезије. У њима је изражена борба за слободу, косовски завјет, као и дубоке мисли о смислу живота, човијеку и судбини.
- Које бисте детаље истакли када је реч о односу Светог Петра чудотворца Цетињског и Петра другог Петровића Његоша?
Однос Светог Петра цетињског и Петра другог Петровића Његоша био је изузетно значајан, јер се радило о дубокој духовној и политичкој повезаности двеју кључних личности у историји Црне Горе. Овај однос није био директан у временском смислу, јер се Свети Петар цетињски упокојио 1830. године, док је Његош имао само 17 година. Међутим, њихова веза је утемељена у континуитету идеала и мисије коју је Свети Петар пренио на младог наследника.
Свети Петар Цетињски био је стриц и духовни отац младог Рада. Његова личност, дјела и идеали дубоко су утицали на Његоша, како у духовном, тако и у државотворном смислу. Свети Петар је утврдио темеље црногорске борбе за слободу, јединство и вјеру, а ти идеали су постали централни и у Његошевој владавини.
По упокојењу Светог Петра цетињског, Његош је на његовом гробу прихватио улогу новог црногорског владике и владара. То је био тренутак који је означио континуитет духовног вођства у династији Петровић-Његош.
Посебно је значајно што је Његош, као пјесник, уздигао мисију Светог Петра на ниво националног епа, кроз дјела као што је „Горски вијенац“, у коме је славио духовну и националну борбу коју је започео његов стриц. Свети Петар је за живота стекао репутацију великог духовника и чудотворца, што је Његош додатно уздигао својим дијелима и личним ставом. У Цетињском манастиру, гдје је Његош живио и управљао Црном Гором, мошти Светог Петра Цетињског биле су центар духовног живота. Његош је према њима гајио дубоко поштовање, што је осликавало његову оданост православној традицији.
Свети Петар је за Његоша био не само породична фигура, већ и симбол светости, мудрости и жртве за народ. Његош га је у својим дјелима представљао као идеал хришћанског владара и духовног пастира. Његова појава и дјело дубоко су урезани у Његошеву визију косовског завјета.
- Његош на једноме месту каже да је теологију учио под звездама. Како да разумемо ово његово казивање које, притом, указује да Његош није био само песник, већ и теолог?
Његошево казивање да је „теологију учио под звездама“ представља метафору за његов јединствени приступ богословљу – кроз контемплацију, поезију и непосредан доживљај природе. Његош је био теолог који је своје богословље обликовао не у школама и манастирима, већ у сусрету са божанским кроз природу, космос и личну рефлексију. Његова мисао и поезија остају инспирација за промишљање о теологији у ширем, филозофском и духовном контексту.
- У духу претходног питања, можемо ли рећи да у центру Његошеве поетске визије и философије стоји космологија?
Да, можемо рећи да космологија заузима централно мјесто у Његошевој поетској визији и философији. Космологија, схваћена као разматрање поријекла, структуре и закона космоса, у Његошевом дијелу служи као средство за истраживање дубоких теолошких, моралних и метафизичких питања. Његош је у својим главним дијелима, посебно у Лучи микрокозми, изразио визију универзума која повезује космичке законе са божанским промислом и људском судбином. У Лучи, Његош развија визију космоса као савршеног дијела божанске мудрости, гдје сваки елемент има своје мјесто и улогу. На тај начин, он повезује природни свијет са духовним, истичући да је природа „огледало“ божанске стварности. У том смислу, Његошева космологија је дубоко теолошка. Његов универзум није механистички, већ морални и духовни – простор у коме слободна воља човека игра кључну улогу у његовом односу са Богом и свјетом. Космологија је за Његоша средиште његовог поетског и философског свијета, јер у њој он налази одговоре на питања о природи Бога, човека и универзума. Космологија код Његоша није само мотив или тема, већ начин размишљања о свијету и постојању.
- У чему је сагледан катихетски значај Његошевих дела?
Катихетски значај Његошевих дијела огледа се у њиховој способности да кроз поетску и философску форму преносе дубоке хришћанске истине, моралне поуке и теолошке идеје. Његова дјела служе као својеврсни „уџебници вјере“ и духовног живота, јер упућују читаоце на суштинска питања о Богу, човеку, добру и злу, слободи и судбини. Његош као пјесник, философ и владика, успијева да у својим дијелима обједини народну мудрост, хришћанску етику и теолошку дубину, чиме она добијају изузетан катихетски значај. Његошево поимање живота као вијечне борбе између добра и зла има снажан катихетски значај. Ова борба није само спољашња, већ и унутрашња – у срцу сваког човека
Катихетски значај Његошевих дијела лежи у њиховој способности да на поетски, дубоко философски и теолошки начин пренесу суштинске истине хришћанске вјере. Његова дијела подстичу читаоце на размишљање о вишим истинама, на моралну и духовну обнову и на живот у складу са божанским законима. Кроз борбу добра и зла, крст и васкрсење, Његош преноси хришћанску поруку која остаје релевантна и за савремено доба.
- Зашто Његош у својој Лучи тек при крају поставља, тј. износи на видик тему Христос, кога он најчешће зове Слово — Логос?
У Његошевој Лучи тема Христа, кога он назива Слово или Логос, долази до изражаја тек при крају дијела јер Његош поступно води читаоца кроз теолошки и философски развој мисли, од стварања и космолошког поријетка, преко човековог пада, до обећања спасења.
- Владика Његош је ипак посветио Христу више места него што је то само онај његов завршетак Луче, у виду химне „О преблаги, тихи Учитељу!“. Његош се у Лучи на Христа вратио бар седам-осам пута и тиме показао да је средишња тачка његовог вићења свега ипак човек, дакле антропологија, а не само космологија, како смо на почетку истакли, је ли тако?
Апсолутно. Његош се у Лучи не ограничава само на завршетак, као што је химна „О преблаги, тихи Учитељу!“, већ истиче Христову улогу и присутност у читавом дијелу, што указује на дубок антрополошки, а не само космолошки фокус у његовој философији. Наиме, Његош у овом дијелу више пута позива на Христа као Логоса, као тумач живота, који није само космички принцип, већ и суштински ослонац човијека у његовом постојању, моралним и духовним изазовима.
Његош више пута истиче да Христос није само космичка сила која управља свијетом, већ и спаситељ који личним примјером и учењем показује прави пут људском бићу. Он на Христа гледа као на пример унутрашњег духовног живота човијека. Владика Његош наглашава Христов утицај на моралну и духовну обнову човијека – Христос је фигура која човијеку пружа смисао, свијетлост и наду.
Његош посебно истиче Христов значај као „Учитеља“ и као фигуру која показује прави пут кроз страдање и патњу. Христова жртва и смрт на крсту постају централни моменат људског искупљења, али и дубока порука о томе како човек може да преброди своје патње и достићи духовно спасење. За Његоша, овај аспект Христовог живота има дубок значај: човијек не само да треба да разумије свијет, већ и да се носи са својим сопственим патњама и искушењима.
- Можемо ли доћи до закључка да је у Лучи главна песникова тема, и као философска и као лична људска — човек и његова крајња судбина?
Да, можемо доћи до закључка да је у Лучи главна пјесникова тема, како философска тако и лична, човијек и његова крајња судбина. Његош у овом дијелу не само да разматра глобалне космолошке и теолошке принципе, већ кроз њих истражује дубоке егзистенцијалне и антрополошке проблеме који се односе на људску природу, смисао живота и крајњу судбину човијека. Пјесниково виђење човека као микро-космоса који носи у себи све аспекте универзума дубоко је укоријењено у његовом личном и философском разматрању о људској постојаности, патњи и спасењу.
У Његошевој поезији Христово васкрсење је симбол и коначни израз људског успонског пута, од патње до славе. Христос Васкрсли у Његошевом ткању поезије не само да ослобађа човијека од смрти, већ и даје коначни смисао постојању свега што је створено. Васкрсење Христово је, на неки начин, и завршни циљ људске егзистенције, које Његош види као неизбијежни и животворни процес, који надмашује све историјске патње.
Величање Христа Васкрслога у Његошевој поезији представља не само теолошко разматрање, већ и дубоко пјесничко и духовно искуство, које долази директно из његовог срца. Христово васкрсење је за Његоша најважнија и најсветија истина која освијетљава живот сваког човека и његову крајњу судбину. Пјесма о Христовом васкрсењу није само поетски подвиг, већ и духовни израз Његошеве вјере у живот, наду и спасење.
- На крају, која би била порука младима који се животној мудрости уче од Његоша?
Порука младима који се животној мудрости уче од Његоша била би да не губе вид за смисао живота, своје личне одговорности и духовног уздизања. Његошево дијело је дубоко испуњено учењима о томе како да човијек разумије себе, свијет и своју крајњу судбину, а све то кроз изазове живота, патње, изборе и наде у спасење.
Његош нам оставља дубоку и свестрану поруку: живот је не само физичко постојање, већ и духовна и морална борба, у којој су важни избори, истина, вјера и упорност. Младима је потребно научити да се суоче са свијетом и себи на прави начин, кроз разумијевање дубоких философских истина које Његош разматра и кроз личну посвећеност моралним и духовним циљевима. Да нам права снага и смисао живота долази изнутра, из личне вјере и снаге, те да се посветимо томе.
Разговор водила редакција портала „Ризница“
