У сусрет празнику Рождества Христова, у години када новине „Јединство“ прослављају пуних осам деценија постојања, у двоброју 51-52, на страни 35, објављен је интервју са проф. Невеном Милосављевић, заменицом главног и одговорног уредника портала „Ризница“, сталном сарадницом мисионарског портала „Кинонија“ и песникињом из Звечана. Редакција портала „Ризница“, текст интервјуа доноси у целости.
Невена Милосављевић, књижевник и новинар, добитница је преко четрдесет награда за поезију, а однедавно носилац је признања „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије и добитница је награде „Лазар Вучковић“ за 2024. годину, коју додељује Новинско-издавачка установа „Панорама – Јединство“. Невена пише поезију, прозу, есеје, књижевну критику, осврте и приказе. Као лектор и рецензент сарађивала је на преко 120 издања аутора широм региона. Ради као наставник српског језика у Медицинској школи и у ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Косовској Митровици. Мајка је троје деце, са супругом Петром живи у Звечану.
- У периоду од два месеца, ове јесени, добили сте два значајна признања: награду „Лазар Вучковић“ коју додељује Новинско-издавачка установа „Панорама – Јединство“ и признање „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије. Поред поменутог, носилац сте још преко четрдесет награда за поезију и допринос култури. Колико су ове награде значајне за једног младог ствараоца?
За једног младог ствараоца, који притом живи на Косову и Метохији, па је самим тим изван књижевних догађаја, ово су заиста значајна признања. Више пута сам наглашавала радост због награде „Лазар Вучковић“, јер када признање дође од ваших људи, не постоји ни једна друга награда која би носила већу, пре свега, сентименталну вредност. Дошла је изненада, до самог тренутка доделе нисам знала нити претпоставила да сам награђена, а самим тим што је претходне године био награђен велики песник Перо Зубац, који је и присуствовао овогодишњој додели и песничком каравану, за мене је била посебна част. Друго признање „Златна значка“ дошло је у једном тешком животном тренутку за мене, када сам размишљала да не будем на свечаној додели у Народном позоришту у Београду, међутим, како ми је подршка породице увек била значајна, отишла сам на доделу, и то је један величанствен доживљај, нарочито што сам била најмлађа добитница.
Такав осећај сам имала и у вези са наградом „Лазар Вучковић“, када се ваше име нађе међу неким великим именима, вашим узорима, треба вам времена да схватите и прихватите да све на чему сте годинама радили, коначно добија свој пун смисао.
- Колико је живот на Косову и Метохији тежак за једног ствараоца, али и родитеља, просветног радника? Са каквим се искушењима суочавате и колико је храбрости потребно бити уметник у оваквим временима?
У самом Вашем питању, садржан је и одговор. Тешко је. Тешко је, јер сваки ваш план и активност зависе од безбедоносне ситуације у том тренутку. Како сада изгледају наше улице, путеви до школе, такав је и живот – несигурност и стрепња. Ко има довољно снаге и љубави подноси све и нада се најбољем. Како је Свети владика Николај рекао: „Ни на Косову нису расли само божури, него и трење. Али се у Грачаницу уносе само божури“, тако је уметнику подједнако важно трње колико и божури. Уметност је живети и надати се, а храброст стварати и опстајати на Космету.
- Недавно је из штампе изашла Ваша друга збирка поезије „Духовнице“. Да ли је та духовност темељ те храбрости и стваралачке енергије?
Духовност је основа стваралачког пута, јер када уметник верује да је његова рука вођена божанском промишљу, онда зна да ништа није само његово, већ да је он преносилац те мисли и да све што ради, ради из захвалности за дар и уз жељу да пробуди исто у људима. Дугујем велику захвалност госпођи Ради Комазец, дивној жени, која је обратила пажњу на мој рад и желела је да штампа мој рукопис, а потом и да на Сајму књига организује представљање збирке. Такву подршку може само жена жени истински да пружи. Збирка поезије „Духовнице“ је добила благослов за штампање још 2019-2020. године од блаженопочившег митрополита Амфилохија. Годинама је чекала свој тренутак, и он се десио. Књига је добила сјајне критике.
- На чему тренутно радите и какви су Ваши будући планови?
Радим на више пројеката, неки су већ у свом погону, попут „Киноније“, мисионарског портала под благословом Његове Светости Патријарха Порфирија, где сваког месеца пишем текст о некој новој светињи на Косову и Метохији. Један озбиљан рад претходи тим текстовима, наравно, уз помоћ главног уредника Бранислава Илића, који прати сваки детаљ. У плану је штампање још једног рукописа посвећеног српским жртвама кроз векове, јер је прави тренутак да се култури сећања посвети већа пажња. Са издавачком кућом „АС оглас“ припремамо нова издања, као и проглашење награде Књига године. На „Показивачу“ почињу објаве интервјуа, биће много занимљивих личности и још занимљивијих разговора. Али посебно планирам да се за време распуста одморим са својом породицом, супругом Петром и децом Бошком, Аврамом и Јулијом, и посветимо се стварању лепих успомена, то је оно што је највредније за мене.
- Шта бисте пожелели себи у наредној години?
Само здравље и мир, својој породици и свим људима. Али и захвалност. Да будемо захвални на сваком тренутку са драгим људима, научила сам бити захвална на најтежи начин и волела бих да захвалност буде најдоминантније осећање током 2025. године. На крају, желим да се захвалим редакцији „Јединства“ и да честитам на јубилеју трајања, са искреном надом да ће их бити још много!
Б. Палић
*Текст за објављивање на порталу приредила редакција портала „Ризница“
