У нашим средњевековним српскословенским богослужбеним књигама, по којима се у нашој Цркви служило све до друге половине осамнаестог века, налазе се и правила о томе како треба постити. Овом приликом, поводом Васкршњег поста, доносимо правила о овоме посту из Горажданског псалтира, штампаног у Горажду, 1521. године. Веома је важно овде приметити, да су правила указана – како за монахе у манастирима, тако и за лаике, тј. за верни народ Божји, у парохијама. Та правила, која су у складу са предањем Цркве, увек су се могла, а и данас се могу, прилагодити духовном и телесном настројењу, како монаха тако и лаика, а са благословом духовног оца – игумана, односно парохијског свештеника, како се и излаже у њима. Такође, веома је важно истаћи, да су ова правила пореклом са Свете Горе Атонске, односно из манастира Хиландара, како се каже у Поговору Псалтира. Ово добија посебно на важности у овој години, када прослављамо 850 година од рођења нашег Духовног Оца, Светога Саве Српског.
Превод са српкословенског језика:
Ово је (правило) о Светом посту Велике четрдесетнице које је Божаственим правилима установљено да га сачувају иноци и лаици. Ако ко хоће да пости, треба да пости у Светој и Великој четрдесетници, која се установи и знаменова се од Самога Владике Христа. И треба да посте и мали и велики, и млади и стари, јер ова Четрдесетница, како за њу рекоше Свети Оци, јесте десетак целе године, коју изабравши, поставише Свети Апостоли, по заповести Владике Христа. И свакоме истинском Хришћанину заповеђено би, да са страхом великим држи (= пости) у свакој седмици пет дана сухоједењем. У првој, пак, седмици овога поста Великога, монаси по предању црквеном, пребивају без јела до среде, када у девети час, по отпојању вечерње службе, поставивши трпезу, примају храну – хлеб и воду топлу, по обичају сухоједења. И потом без јела пребивају до суботе. Ако неко (од њих) не може да издржи до суботе, у петак, по отпојању (вечерњег богослужења), нека прими храну, као што је речено за среду, (али) онолико само да окуси, ради укрепљења. Потребно је (знати) да они који имају снагу и настројење, целу ту седмицу проводе без јела, од (Чистог) понедељка до Теодорове суботе. И опет (треба знати) да се онима који су немоћни и раслабљени и не могу да истрпе (=издрже, такав начин поста) даје по литра хлеба са водом само, по заласку сунца, у уторак увече. Такође, и у четвртак, примају хлеб и воду, како је већ речено (за уторак). Ипак, овако да бива само услед велике слабости и телесне изнемоглости. И ово речено би за иноке (монахе).
А људима (Хришћанима) у свету (лаицима), и њима приличи ову седмицу (= чисту, прву) такође у посту проводити, али по расуђивању духовника – свакоме по његовим могућностима и усрдности које има. И они, уколико буду јели (тј. ако не буду постили неједењем), свакога дана те седмице, да једу сухоједењем и једном дневно до суботе Теодорове. У суботу, пак, и у Недељу, сви иноци и лаици, да једу на уљу и вину, а лаици посебно и рибу, ако желе. У овом Посту четири пута заповеђено је (јести рибу): у Недељу Православља, и у Недељу Поклоњења Часном Крсту, и у Недељу Цветну и на Празник Благовести.
А монасима (заповеђено је) јести рибу само на Благовести, (а) уље и вино само у суботу и у Недељу. Осталим данима, монаси, у овом Посту, почевши од Недеље Православља, једу сухоједење пет дана сваке седмице, као што је речено, и једампут на дан. У понедељак, среду и петак – само хлеб и воду и оно што је квашено и сирово, ако се нађе. У уторак, пак и у четвртак, ако се и догоди кувано учинити, али да буде „сухотно“3. И тако, до суботе Светог Лазара и Недеље Цвети, иноци да држе, да у девети час, по отпевању (завршетку) вечерњег богослужења, једу у све дане речене, осим нужде, које се могу догодити, (а и тада) ипак, са расуђивањем духовника.
А људима (Хришћанима) у свету (лаицима), такође (приличи) тако постити у овом Посту: уље и вино (употребљавати) само суботом и Недељом, а понедељком, средом и петком једампут дневно јести. Ако ли ко од лаика свагда у овом Посту једампут дневно једе, осим суботе и Недеље, и достојно и добро чини. И ако ко ово горе више речено презре, и не одржи себе у устављеном правилу (овом) да буде (остављен) на расуђивање духовника. Ипак, ако се пронађу неки од лаика који имају добро настројење и (буду) усрдни у посту и чистоти и свакој врлини, и такви не буду у Светој Четрдесетници јели рибу, осим само на Празник Благовести, као и такође, уље и вино, само суботом и Недељом – чувајући ово по Предању – ако са смирењем и милостињом овакав пост уздрже, примиће велику награду од Господа.
*Псалтир с последовањем 1521, фототипско издање, приредила Катарина Мано – Зиси, Народна библиотека Србије, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Београд – Источно Сарајево, 2008, листови 292 – 294.
За портал „Ризница“, транскрипцију са српскословенског
и превод приредио протопрезвитер Петар Бикар, парох пивнички