У временима опште дезоријентације, када се национални и духовни идентитет српског народа покушава распарчати на ситне, локалне и међусобно супротстављене провинцијализме, лик и дело Епископа бачког др Иринеја Буловића стоје као несаломиви бедем српског интегрализма.
Напади на њега, који не јењавају деценијама, нису ништа друго до ехо страха оних којима снажна, јединствена и интелектуално супериорна Српска Православна Црква представља највећу препреку у остваривању њихових геополитичких и идеолошких планова.
Интелектуална супериорност као грех архиепископа Иринеја Буловића
Први и основни разлог несношљивости коју према владици Иринеју гаји тзв. „грађанистичка“ и либерална елита јесте његов застрашујући интелектуални капацитет. У свету медиокритета, где се површност слави као врлина, појава теолога таквог ранга, полиглоте, прецизног стилисте и човека који са једнаком лакоћом цитира светоотачку литературу и савремену филозофију, делује поражавајуће на његове критичаре. Владика Иринеј је интелектуална громада која је успела да православну мисао врати у центар јавног дискурса, не као анахрони фолклор, већ као живу, динамичну и супериорну логику. Његови противници, немоћни да му парирају аргументима, прибегавају ад хоминем нападима, оптужујући га за „моћ из сенке“, док се заправо плаше моћи његове речи. Он је живи доказ да српска духовна елита може и мора бити образованија, оштрија и промишљенија од својих заклетих непријатеља.
Бедем против аутономашења и регионализма
Кључна тачка одбране коју персонификује владина Иринеј јесте бескомпромисни српски интегрализам. Он дубоко разуме да растројство јединства Цркве води ка растројству нације. Напади на њега најчешће долазе управо из оних кухиња које би желеле да Српску Православну Цркву виде као конфедерацију „регионалних верских заједница“, прилагођених тренутним политичким границама и пролазним режимима. Било да је реч о одбрани светиња у Црној Гори, очувању канонског поретка или сузбијању било каквих „аутономашких“ тенденција унутар саме Војводине, владика Иринеј је увек био први на бранику. За њега не постоји „војвођанска“ или „црногорска“ истина, већ само једна, недељива Светосавска Црква. Његова борба против дробљења црквеног тела директно је спречила многе покушаје да се Срби у различитим регионима духовно одвоје од свог центра, чиме је постао непријатељ број један свих заговорника новокомпонованих идентитета.
Стуб црквеног поретка
Коначно, епископ Иринеј смета јер је чувар поретка. У ери хаоса, он инсистира на дисциплини, канонима и јасној хијерархији. Његова улога у Синоду и Сабору Српске Православне Цркве често се карикира као „доминација“, али у суштини, то је неуморно служење принципу стабилности и саборности. Без такве личности, Црква би била подложна ветровима популизма и политичких притисака са свих страна. Смета им Иринеј Буловић јер не могу да га поткупе, не могу да га интелектуално поразе и не могу да га натерају да устукне пред визијом српског православног интегрализма. Он је персонификација оне Србије и Српства које је дубоко укорењено у косовском предањем, а истовремено потпуно свесно изазова модерног доба. Напади на њега су само потврда његовог значаја, јер се на мале и безначајне људе нико не осврће. На кулу која се види са свих страна, пак, ударају сви ветрови.
Спасоје Томић
Извор: Инфо-служба Епархије бачке