На данашњи дан, 10. децембра 2024. године, навршава се 61 година од упокојења Митрополита црногорско-приморског Арсенија (Брадваровића). Тим поводом подсјећамо на бесједу Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија изговорену након годишњег помена Митрополиту Арсенију (2022) у дворској Цркви Светог великомученика Георгија на Ћипуру, као и гостовање монаха др Павла (Кондића), управника Архива и библиотеке Митрополита Амфилохија, сабрата манастира Стањевићи, у емисији “Разговорник” ТВ Храм, аутора и водитеља Саве Самарџића (2020. године).
Бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија након годишњег помена Митрополиту Арсенију (Брадваровићу), 10. децембра 2022. године
Навршило се пуних 59 година од упокојења блаженопочившега Митрополита црногорско-приморскога Арсенија (Брадваревића). Као што је уобичајено приликом годишњег помена наших светих претходника, сјећамо се њихових врлина, молећи се Богу за опроштај њихових гријехова и да их Господ награди за све њихове трудове у Царству своме. А када је ријеч о блаженопочившем Митрополиту Арсенију, понајвише се сјећамо, из његове богате архијерејске биографије, његове голготе коју је доживио на Цетињу у Црној Гори. Истина, неколико година макар, колико ми знамо у тешким околностима, наравно, провео је поприлично мирно.
Дошао је за архијереја у Црној Гори 1947. године, мада је раније постао епископ. Био је викарни архијереј већ од 1940. године, провео је тешке ратне године у Београду као један од најближих сарадника блаженопочившега Митрополита скопскога Јосифа, који је тада, можемо рећи, управљао Српском црквом пошто је светопочивши Патијарх Гаврило (Дожић) био у затвору цијело вријеме рата, као што знате. Али било би то доста опширно кад бисмо сад причали о ратним и непосредно поратним годинама када је дошао блаженопочивши Митрополит Арсеније на Цетиње. Дочекан је од стране власти веома опоро. Углавном било је веома тешко, мали број свештеника је остао, већина свештенства је побијено у току рата, нешто од окупатора, али највећи број од комуниста. Убијен је и Митрополит Јоаникије (Липовац) на правди Бога, без суда и без пресуде, не зна му се ни гроба ни мрамора. Можемо само замислити, ми који та времена не памтимо, како је то било, какав је страх завладао у народу од комунистичке тортуре за све оне који су у Бога вјеровали и за све оне који су Богу служили. Добар дио свештенства остао је без хлеба и морали су многи да пређу у државну службу, а остали су се, да би некако преживјели, да би опстали, учланили у удружење свештенства, а удружење свештенства, шта год ко причао, било је организовано од стране власти. Оно је форме ради изгледало као да је неко самостално удружење, али оно је било под контролом власти ради малих ситних повластица, и већина свештенства је прешло у удружење свештеника. Поједини карактерни свештеници нијесу хтјели да уђу у такве структуре које је власт контролисала, као што је био свештеник Радован Нововић. Било их је сигурно још, али се сад не могу сјетити свих њихових имена. Касније, наравно, од млађих свештеника, прота Момо Кривокапић, прота Радојица Божовић, прота Радоман Бубања нијесу хтјели да се уписују у свештеничко удружење, али то су била мало, нешто, лакша времена.
Шта хоћу да кажем, Митрополит Арсеније се нашао у кругу свештеничког удружења у Црној Гори. Иако није био велики број свештеника, али то су му били, можемо рећи, скоро једини сарадници, осим неколико честитих монаха који такође нијесу хтјели да буду чланови свештеничког удружења, као што је био игуман Борис (Кажанегра), а онда тада млади јеромонаси Георгије (Мирковић) и Кирило (Раичевић), који су остали своме Митрополиту вјерни до краја. Наравно било је још оних који су остали Митрополиту вјерни када је он дошао на ред да га власт сломи својом силом.
Шта се заправо догодило? Он је био оптужен да подрива државу, да се бави антидржавном дјелатношћу, али нијесу могли наћи никакав суштински доказ да се он нешто огријешио о државу, осим тога што је био антикомуниста. Па наравно, како би један архијереј који је положио заклетву Господу да ће Њему служити, да ће бранити вјеру и да ће чувати Цркву, могао бити комуниста или неки сарадник комуниста на плану разарања Цркве, а комунизам је на овом подручју управо то радио и то брутално, бољшевички.
Када је дошло до суђења, то је обављено по кратком поступку. Пошто су му узели за гријех и велико огрешење то што је био антикомуниста и што није подржавао тај режим, ту идеологију, он је оптужен и осуђен за антидржавну дјелатност и изречена му је пресуда од 11 година и 6 мјесеци затвора. Али су му „широкогрудо“ понудили да се покаје, овдје на Цетињу се то све управо догађало, и рекли су му: Друже, праведна пресуда теби изречена је 11 година и 6 мјесеци робије, али с обзиром на твоје године и на твој положај, ми ти нудимо једну могућност, да се та казна скрати па ако се кајеш, ми ћемо ти смањити казну на шест година. Шта је он одговорио? Наравно, као апостол Христов је устао и рекао: Ја сам на својој архијерејској хиротонији се заклео да ћу чувати Цркву и бранити вјеру, а ви мени узимате за гријех што чувам своју Цркву и што браним своју вјеру. Ако бих се ја сад овдје пред вама, како ви кажете, покајао, ја бих извршио морално самоубиство и обрукао бих своју Цркву. Према томе, господо, казните ме вашом најстрожијом казном! И наравно био је одмах стрпан у которски затвор, гдје је оболио. Касније је нешто казна ублажена, али остао је у кућном притвору до краја живота. Говори се да је, када се помињало да би могао Митрополит да се врати на свој престо на Цетињу, Блажо Јовановић говорио: Неће му бити дозвољено ни да прелети преко Црне Горе, а камоли да се врати за митрополита црногорскога.
Тада је страдао један број свештеник. Међутим, нису се сви подједнако држали. Онај ко је остао потпуно непоколебљив и потпуно слиједио Митрополита Арсенија у своме исповједању вјере и вјерности Цркви Божјој, био је свештеник Лука Вујаш из Грбља. Не можемо ништа лоше рећи за остале свештенике, било како је било, али Лука Вујаш је слиједио управо оне ријечи Митрополита Арсенија, не тражећи никакво помиловање за себе да би некако избјегао казну и страдање, него је ишао путем свога Митрополита, односно путем Светих апостола и путем Христа Господа. Он се заједно са својим Митрополитом успео на Христову голготу.
Велики је страдалник био Митрополит Арсеније. Кад му је казна ублажена, он заправо је остао јако усамљен и није више могао ступити на архијерејску дужност. Изабран је за Митрополита у Будимској епархији, али тамо никада није могао отићи. Једно вријеме је провео у манастиру Озрену, наравно, под непрестаним притиском и праћењем од стране Удбе и осталих служби шпијуна, дошника. Касније се пребацио у манастир Ваведење и упокојио се у својој осамдесетој години. Велики страдалник и што је најважније велики исповједник вјере 20. вијека. Зна се и кога је оптужио и ко му је пресуђивао, то се овдје догађало на Цетињу. Ево један детаљ који је причао професор Новак Ражнатовић са суђење. Он је као млад човјек тада присуствовао суђењу, просто нашао се у неком друштву и они су отишли. Али сала је већ била пуна и то углавном младих полицајаца и осталих државних чиновника који су по задатку дошли да испуне салу, да не би вјерници можда испунили салу или да се не би створила нека атмосфера неповољна за суд. Све је то било режирано и то јако добро како су то комунисти и знали да ураде, да не препусте ништа случају. Изречена је Митрополиту казна, онда је цијела сала устала, био је велики аплауз и уз све те радње и повика: доље издајник и остало, пришла је једна жена у црнини, не знамо ко је, можда би се некако могло доћи до имена те честите старице која је у сред те гужве пришла однекуд и узела од Митрополита благослов. То је био инцидент за њих, све им је на неки начин ту пропало. Одмах су ту јадну старицу скопали и избацили из сале, али с тиме су видјели да ипак народ неће моћи да окрену против Митрополита Арсенија. Нијесу свом својом силом и притиском могли ни ту старицу да уплаше и она је исповиједила вјеру, ту пред свима јавно, јуначки. И, наравно, народ је знао да су комунисти неправедно осудили Митрополита Арсеније и он је остао у срцу свога вјерујућега народа.
Треба да се сјетимо да је још било јако честитих вјерника у Црној Гори тада. Били су мало повучени, али је остало нешто од те старе честитости у Црној Гори и она је била на страни Митрополита Арсенија и он је то знао. И ради тога честитог народа, он је до краја живота, чак и када је изабран Митрополит Данило, говорио: Не заборавите, ја сам још увијек митрополит црногорско-приморски. То је и Митрополит блаженопочивши Данило причао када је он изабран за митрополита и послан у Црну Гору. Као што је његов претходник Свети свештеномученик Јоаникије (Липовац) пострадао на правди Бога без кривице, само зато што је бранио вјеру и што је био антикомуниста, ето и он је доживио скоро његову судбину. Можемо рећи да је и он мучен, мада оне који нијесу пролили своју крв за Христа не зовемо мученицима него исповједницима, али његово страдање је трајало од 1954. године па до његове блажене кончине, пуних девет година без престанка у великом понижењу, у немаштини, у биједи, у остављености, под непрестаним притиском Удбе и шпјуна и разних других дружина које су се тако додворавале властима да раде непрестано против свештеника и против Цркве. Ужасно је то вријеме било, али то није сломило чврсти карактер и непоколебљиви дух блаженопочившега Митрополита Арсенија.
Рекло би се, тако је то испочетка изгледало, да са Митрополитом Данилом долазе нека мирнија времена. Он је био већ стари искусни свештеник, постао архијереј у одмаклим у својим годинама мудар, трезвен, знао је добро какви су комунисти. Био је веома угледан прота у своје вријеме, дошао да помири, да уради што се може урадити, говорио је: Нашао сам вјеру као огањ испод пепела у Црној Гори и ја не могу, чини ми се, ништа друго урадити него да тај огањ некако сачувам докле се једнога дана не разгори. Даће Бог! Али и он је доживио грдне непријатности када су комунисти ријешили да сруше Ловћенску капелу. Он се наравно томе успротивио, успротивио се гажењу Његошевог аманета и рушењу светиње, скрнављењу гроба Његошевог, успротивио се том безумном науму у којем је уложено толико средстава и организације, али није могао ништа учинити. Ту се грдно замјерио. Међутим, није он за то марио, он је само слиједио Његошев аманет. Знамо добро како је послије Митрополита Данила прошао трновити пут наш претходник Митрополит Амфилохије. И сви су били оптуживани за антидржавну дјелатност, а вршили су антидржавну дјелатност онолико колико је вршио и Митрополит Арсеније – само су бранили вјеру и чували своју Цркву и поштовали своју архијерејску заклетву. И наравно тек долази вријеме да се истакну како ваља врлине блаженопочившега Митрополита Арсенија и осталих архијереја који су страдали од комунизма и неокомунизма. Ево, сад се у Скупштини Црне Горе говори о томе како је Митрополит Амфилохије у вријеме короне привођен, испитиван и саслушаван и малтретиран и задржаван незаконито послије тог испитивања. Наравно, већ се зна и ко је то наредио и ко је за то одговоран, али зар нас то не подсјећа на суђење Митрополиту Арсенију (Брадваревићу). Дакле ти трагови у нашим властима постаје до дана данашњега, надамо се да то вријеме комунизма и неокомунизма полако пролази, али вероватно ће проћи на цијелом подручју Југославије много прије и да ће последњи трагови комунизма остати овдје у Црној Гори.
Ми, дакле, подсјећајући се на страдање Митрополита Арсенија можемо да се оплеменимо његовом храброшћу, његовом вјером и чврстином његовога карактера и снагом његовога духа. Остао је непоколебљив на славу Божију и уписао се у књигу живота вјечнога. Уписао се, у то смо потпуно сигурни, међу Свете исповједнике свете православне вјере и вјерујемо да долази тај дан, да ћемо убрзо имати прилику да га прославимо међу Светима, да га причислимо лику Светих. Али шта год Црква урадила, он остаје, он се уписао у историју Цркве, уписао се у њено памћење, а што је најважније уписао се у вјечно памћење Божје, јер је ишао путем Христовим, путем Светих апостола. Успео се на Христову голготу и храбро исповиједио своју вјеру и чувао је и сачувао до краја. Велики је то капитал који нам је оставио Митрополит Арсеније цијелим својим животом, а посебно својим јуначким држањем на неправедноме суду овога свијета.
Нека га Бог причисли лику Светих, нека га награди за његове велике трудове и страдање, и за његово јуначко држање у најтежим моментима и за њега и за Цркву Божију у Црној Гори. Њему нека је вјечна слава и вјечни покој. Амин, Боже дај!
Монах др Павле (Кондић) за ТВ Храм: Митрополит Арсеније је златни стуб Цркве Христове
Страдање Српске цркве у Црној Гори у току Другог свјетског рата несмањеним обимом наставило се и послије, не само рушењем капеле 1972. године, која је симбол тог страдања, већ на различите начине: отуђењем народа, одумирањем клира, свештенства, недостатком подмлатка, страдањем црквених објеката, тако да оно што је затекао од Митрополије црногорско-приморске, када је преузео своју службу, Митрополит Арсеније (Брадваревић), нема разлике од онога што је затекао Митрополит Данило (Дајковић) на Петровдан 1961. године када је преузео службу и 1990. године 30. децембра Митрополит Амфилохије.
Хвала Богу да је ипак Бог са оба ока, можемо тако рећи мирне душе, погледао Митрополију црногорско-приморску кроз духовни преображај црквеног и народног живота у Митрополији и Будимљанско-никшићкој епархији чији смо сви свједоци, а златни печат тога су литије. Тај општи дух који нас је сабрао је печат и потврда духовног преображаја. Али мучеништво наших митрополита и животи њихови и њихова крв и мучеништво савјести, као и нашег свештенства и монаштва и народа, у дугом поратном периоду, темељ је тог духовног преображаја.
Феномен боготпадије и богоборства добро је познат из библијске историје Каина и Авеља – братоубиства, то је чињеница људског живота која је присутна и у старозавјетној и у новозавјетној историји.
Погледајте руски благочестив народ, ту голготску путању од 1918-1919. године па све до 1989. Десетине милиона људи су побијени у име неке нове идеологије и тај пожар бољшевички, лењинистички, стаљинистички је пренет кроз партизанске пушке и орозе и овдје на просторе српских земаља, међу српски народ, али морамо бити искрени и рећи да није само у српском народу.
И то немилосрдно крваво коло је однело Богу на истину толики број народа, свештенства и монаштва на челу са Митрополитом Јоаникијем (Липовцем) и на ту, да кажемо, крававу ледину, дошао је Митрополит Арсеније (Брадваревић). Он је био раме уз раме са другим златним стубовима Српске православне цркве у ратном и поратном периоду, као што је био Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), као што је био Патријарх српски Гаврило (Дожић). Дакле, био је заједно са Митрополитом Јосифом, Патријарху Гаврилу и лева и десна рука. Наравно, има и других личности. Владика Николај и други страдалници су били тиме што су ухапшени, интернирани, већ мученици, али нису били у могућности да дјелују као архијереји, а ови су, поготово Јосиф и Арсеније, могли и чинили заиста изузетна добра дјела, као и Владика бачки Иринеј (Ћирић), који није случајно и насумице канонизован. Управо је он подигнут на тај пиједестал светости због његових дјела. Јер неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него они који творе вољу Оца мога који је на небесима. А која је то воља Оца нашег небескога, опет је сам Христос рекао у Јеванђељу: Када год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. Гладног нахранисте и жеднога напојисте и у тамницу затворенога посјетисте и у болници болнога посјетисте и утјешисте, и голога и одрпанога одјенусте. И све су то радили ови наши људи и све је то радио и наш Митрополит Арсеније (Брадваревић).
Он није личност која је много позната или да кажемо медијски присутна у савременој црквеној мисији и зато сам вам бескрајно захвалан и ја, а вјерујем и наш Митрополит Јоаникије, и сама душа Арсенијева се радује, што сте му посветили ово вријеме, да управо овим благословеним таласима ТВ Храм приближимо и осветлимо његов часни и заиста свети и у сваком погледу узорни лик и живот и његова дјела.
Светислав му је било крштено име, Светислав Брадваревић, неком старином и он је, то је сам негдје и писао и знао, са простора Старе Црне Горе, али рођен је у Банатској Паланци 1883. године 24. септембра. Завршио је прије Првог свјетског рата, шесторазредну стару Карловачку Богословију, која је у то вријеме по школском програму и по научном дигнитету била у рангу теолошког факултета. 1909. године се оженио и рукоположен је исте године од тадашњег вршачког Епископа, која је била његова матична епархија, Гаврила (Змејановића) и тако млад постао је свештеник у неколико мањих парохија у Банату.
У току Првог свјетског рата, као и једно 40-ак наших свештеника, био је мобилисан и имао службу војног свештеника за православне војнике и то је једна велика тема, јер војно свештенство у војсци Аустроугарске монархије у току Првог свјетског рата је мање позната тема у односу на војно свештенство у војсци Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Међу тим свештеницима са простора Аустроугарске монархије, значи Босне и Херцеговине и Војводине, дакле из Славоније, територије Карловачке митрополије, био је и наш прота, млади свештеник Светислав Брадваревић и о томе је он оставио један свој извјештај. Дакле, овдје на просторима Србије био је војни свештеник за православне војнике у Аустроугарској монархији, јер нису били само мобилисани Срби него је било православних и Молдаваца и Румуна и Украјинаца, дакле са свих простора које је покривала Аустроугарска. Треба имати у виду да је њемачки језик био службени језик аустроугарске војске и један од услова, поред других, за ту службу било је добро знање њемачког језика. Свештеник Светислав је то имао и зато је био мобилисан за војнога свештеника.
Одмах, то је врло важно рећи, по окончању Првог свјетског рата, у октобру и новембру мјесецу 1918. године, он је био један од бројних посланика Велике народне скупштине српског народа у Новом Саду која је изгласала уједињење тих простора Срема, Бачке и Баната са Краљевином Србијом, простора и Барање и Међимурја. Тако је и ту као млад свештеник већ имао чврсто утемељење у светосавском духовном наслеђу и предању немањићком и показао своју зрелост, бивајући посланик Велике народне скупштине у Новом Саду.
Вратио се на своју парохију млад и енергичан човјек. Имао је троје дјеце, али, нажалост, једна ћеркица је врло млада отишла Богу на истину, а син и ћерка су га догледали, чак и у тој позној старости надживјели, хвала Богу.
Завршио је Правни факултет 1924. године и рачунало се да има два факултета, јер стара Карловачка богословија је била у рангу факултета. Министарство правде је издало сертификат да се ученицима, зна се тачно из ког периода Карловачке богословије, учи Првог свјетског рата када она била шесторазредна, призна степен факултета. Од 1924. до 1933. године био је на дужности секретара Црквеног суда, односно Конзисторије Вршачке епархије. С обзиром да је 1931. године ступио на снагу Устав Српске цркве и почела да се врши генерална реорганизација црквене администрације, он је пошто је имао то деветогодишње искуство у Вршачкој епархији, постављен за секретара Великог црквеног суда. Поред дипломе, гледао се морални, људски лик онога ко ће доћи у црквену централну управу и зато је један такав свештеник, прота Светислав Брадваревић постављен за секретара на то изузетно важно и одговорно мјесто. Чланови су били бирани на мандат, дакле мијењани су, једино је секретар Великог црквеног суда у континуитету вршио своју службу, координирао његов рад који је обухватао не само најкомпликованије бракоразводне парнице које дођу на ту последњу инстанцу, него и дисциплинарна питања клира: епитимије (црквене казне) и рашчињења свештеника, што је изузетно деликатна ствар и велика одговорност. И та велика служба му је повјерена, са пуним правом, од стране Патријарха Варнаве, 1933. године и он је њу вршио све до 1940. године у Београду.
У међувремену, нажалост, умрла му је супруга и он је остао удовац. Постоји традиција, која није од јуче у Српској цркви, да удови свештеници буду изабрани за епископе, архијереје и поглаваре Цркве и показало се кроз живот Цркве да такви људи ништа мање нису драгоцјени служитељи Олтара Божијег у архијерејском чину од ових испосника попут нашег Патријарха Павла. Сваки је на свој начин служио Богу и народу и Цркви Божијој, свештенству и монаштву, бринуо о њима са очинском љубављу. На том трагу, на тој традицији је и наш Арсеније Брадваревић изабран за епископа моравичког, викарног епископа Патријарха српског Гаврила (Дожића). Фебруара мјесеца 1940. године рукоположен је и постао његов врли сарадник.
Врло брзо је дошао 6. април 1941. године и он је са Митрополитом Јосифом примио на своја плећа тежину ношења бремена, страдање Српске цркве и српскога народа.
Да би схавитили шта је он радио, морамо да замислимо ту ријеку избјеглица, не само свештенства, него и народа с којима се сретао овдје по Србији, такозваној ,,Недићевој Србији“ са дјелом Баната, гдје је бринуо о њима са Митрополитом Јосифом. Ту су долазиле свакодневно не само вијести о геноциду који се врши на просторима Ендехазије и другим просторима над нашим народом и свештенством, него и сплавови и лешеви који су пливали Савом и овдје вађени и сахрањивани.
Све су то живе ране које је он носио на себи, а онда се са тим живим ранама сусрео већ првих дана ослобођења бивше Југославије: од 20. октобра, од ослобођења Београда, па редом како је ишао тај талас. Већ првих дана, 29. октобра 1944. године именован је за викарног епископа сремског: Срем му је повјерен у администрацији јер то је био простор до Земуна НДХ геноцидне. Одмах је похрлио и Митрополит Јосиф га је увео у Сремске Карловце да брине о нашем народу, свештенству и о светињама, јер је било много разорених манастира на Фрушкој Гори, преко 28 цркава парохијских је разорено, много је народа страдало. Патријаршијска палата у Сремским Карловцима је тада, када је он дошао у октобру мјесецу 1944. године, била пуна рањеника, претворена у војну болницу, као и сви ти објекти тамо. И ту је наш Арсеније испуњавао Божију заповјест да их тјеши, да им чита молитве и да их сахрањује.
Онда како је ослобађан тај сјеверозападни дио наших простора, 6. јуна 1945. године повјерани су му у администрацију огромни простори Епархије пакрачке (Славонија), загребачке, дио око Загреба, простори Горњокарловачке епархије, која је највише страдала току Другог свјетског рата, и Далматинске епархије. Дакле, на просторима Хрватске наше епархије су све од реда остале без епископа, само је далматински Епископ Иринеј (Ђорђевић) био жив, али је он одавно био у италијанском заробљеништву и потом негдје у Енглеској, гдје је умро. Тако да је он од Светог синода и нашег мудрог Митрополита Јосифа добио ту службу.
Шта је он радио? Да ли можемо да се пренесемо у његов ум и његово срце када се сусреће с нашим народом толико страдалим у току рата и са нашим свештенством, свешетничким удовицама и сирочади. Па зар је то мање страдање, страдање савјести, страдање по духу, него они који су крв своју лили и на крају животом платили вјерност Богу? Е то је радио од 1941. у Београду, а потом од 1944-1945. на просторима од Срема према Словенији, на просторима Хрватске, наш Владика Арсеније. И то је исто од Петровдана 1947. године радио, мучио се и довијао на просторима Митрополије црногорско-приморске, која се у то вријеме мање-више поклапала са границама авнојевске или како је блаженопочивши Митрополит Амфилохије звао филџан Црне Горе, гдје нам је велики број, преко 120 свештеника и вјероучитеља и монаха прогутао Други свјетски рат и прве поратне године. Било је много свешетничких удовица, свештеничке сирочади, огромно сиромаштво, глад. Сва црквена имовина је узурпирана и у току рата, али и послије рата законом о аграрној реформи 1945. године и то без оних правних категорија гдје је било прописано да буду неки споменици културе прве, друге, треће категорије, па је било прописано да се остави нешто земљишног посједа. Ништа то није поштовано у Црној Гори и остало се без црног испод нокта, а то мало помоћи што је долазило преко Црвеног крста и Свјетског савјета цркава, то му је и дошло главе управо, Митрополит Арсеније је дијелио свештенству и народу.
Њега је Патријарх Гаврило (Дожић), а сви знамо голготску путању у току Другог свјетског рата и послије рата нашег Патријарха исповједника Гаврила, предложио за Митрополита као одговарајућу личност једнога зрелог, квалитетног и искусног човјека, а наравно Свети сабор изабрао.
Митрополит Арсеније крвави зној је лио од 1947. године па све док није ухапшен јула мјесеца 1954. године. Он је био разуман човјек, миран, толерантан. Међутим, један дио, мали, 15-16 свештеника и цивила бивших вјероучитеља, који су били мање-више у државној служби послије Другог свјетског рата, у вјерској комисији, били су велика опструкција. И сама власт на челу са Блажом Јовановићем, који Митрополита Арсенија није признавао за митрополита и све друге државне структуре игнорисали су његове безбројне представке и протесте због страдања и продуженог прогањања народа и Цркве и свештенства на просторима Митрополије од 1947. године. Иначе то је био један велики талас прогона и страдања нашега епископата и свештенства почетком педесетих година, тако је страдао и Митрополит загребачки Дамаскин и Василије (Костић) Бањалучки епископ и други епископи који су били прогањани… тако је страдао, мало раније 1946. године, Епископ Иринеј (Ћирић).
Тако је на том таласу је страдао и Митрополит Арсеније. Исфабрикован му је судски процес, који је имао увод свој са хапшењем и осудом прво једног изузетно знаменитог свештеника Николе Марковића, који је био секретар Митрополије од 1919. године, у читавом међуратном периоду и ратном, који је чврсто држао уздигнути барјак Српске цркве на Цетињу и у Митрополији, а онда је пензионисане 1947. Али у сваком случају је ухапшен, а шта ће друго него због бесједа на Савиндан у Цетињском манастиру, са лажним свједоцима, наравно. Онда тројица свештеника, најближих сарадника, су ухапшени 1952. године и исте те године ухапшен је Леонтије Митровић и цијела братија манастира Острог. Систематски се корак по корак ишло да се сломе крила тих највјернијих сарадника Митрополита Арсенија. И онда је и он ухапшен, осуђен првобитно на 11 година и 6 мјесеци. Старцу који је тада имао већ 71 годину, то је значило доживотни затвор и онда му је скраћена казна на пет и по година затвора и издржао је до последњег дана, прво у затвору у Котору. Као тешки плућни болесник, асматичар, пребачен је у манастир Гомионица у Босни, а потом је био у манастиру Ваведење у Београду и када му је истекла казна у децембру мјесецу 1960. године, он је већ био стар и немоћан и болестан. Онда се ради црквеног мира, из разлога виших, повукао са службе митрополита и ставио на располагању службу митрополита Патријарху Герману и Светом архијерејском сабору. Титуларно је добио да буде активни епископ, митрополит будимски, али никад тамо није ногом ступио. Упокојио се 10. децембра 1963. године у манастиру Ваведење и сахрањен је опијелом које је водио Патријарх Герман и шесторица других епископа.
Митрополит Арсеније је изузетна личност! Честит, скроман, поштен. Све што је имао, својим тестаментом дао је Цркви и народу и тим епархијама у којима је служио. Потресна су та свједочанства. Исту судбину је имао и Митрополит, његов савременик и сарадник, Јосиф (Цвијовић). Честити људи, међу њима и наш Митрополит Арсеније (Брадваревић).
