Пре десетак година повела се жучна расправа око, на први поглед, необичног питања. Група људи изразила је жељу да се из школског програма изоставе бајке. Такође, захтевали су да се, уколико то није могуће из бајке избаце макар они делови у којима је представљено зло и било који облик истог. Потрајала је халабука око тога па се умирила. Срећом, нису стигли да размотре дела као што су „Богиње“ Драгослава Михаиловића, „Кашика“ Антонија Исаковића, „Голубњача“ Јована Радуловића, па ни „Девојчица са шибицама“ Ханс Кристијан Андерсена… Свака од ових прича завршава се смрћу главног јунака и заиста остаје питање која је поука тих дела. Ево једног примера који суштину чини јаснијом.
Девојчица са шибицама
Кратка прича, једноставног и тешког садржаја. Девојчица је по снегу боса ходала тражећи лепо место са кога ће продавати свежњеве шибица. Продаја шибица јој није полазила за руком, а хладноћа је постајала све већа и већа. Дуго је оклевала али се због велике хладноће одлучила да запали шибицу да се угреје. Палила је шибицу за шибицом и док су шибице гореле пред њом се указивало све оно што би желела да има. Топао дом, укусан ручак, јелку и поклоне… Време је пролазило, хладноћа је узимала своје. Палећи последњу шибицу угледала је своју баку „Лепшу и млађу него што је памти“ које је и дошла да је са собом поведе на онај свет. Девојчица се упокојила тихо, док су јој се пред очима у пламену шибица ређале слике живота у миру и изобиљу који никада није живела.
Колико варница толико…
Прошли су благи дани и знамо да се ова реченица поменула у сваком дому. Колико варница толико љубави, здравља, радости, парица, оваца, крава… Ипак, у горенаведеном кратком тексту приче „Девојчица са шибицама“ имамо сусрет јунакиње са бедом, са људима који нису желели да јој помогну и на крају са смрћу. Зло је преовладало. Није се само угасила ватра живота у њеном срцу, угасила се ватра у срцима оних који су могли да јој помогну. Зло, недаћа, болест и свака немоћ која је представљена у књижевности, а има је и у нашим живота имају своју сврху. Баш то јесте простор на коме ми можемо да покажемо да смо ту за другога.
У својој беседи „О богатству“ свети Јован Златоуст говори: „А ти, зашто јуриш за богатством? Бојиш се, одговараш ти, да ме нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то, ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари, нама је у свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ.“
Наша је жеља да од других не зависимо и да будемо потпуно самостални без другога. Ипак, Господ ће наћи начин да кроз болести, недаће, немоћи упути човека на другог човека јер је у другоме наше спасење. А како ћеш стићи до свога спасења ако је ватра срца угашена? Како ћеш стићи ако у тој ватри нема варница које смо за Божић толико пуна споменули? Зашто понављамо ту реченицу „Колико варница толико…“ Које су то варнице које су нам потребне?
Потребне су варнице које су сведоци да у нашем срцу гори ватра. И то таква ватра да у хладној пећини срца угреје Богомладенца и све људе око нас. Ја знам да ћемо по својој малодушности помислити: Зашто ја друге да тешим? Зашто ја да обилазим болесне?
На то питање најдивнији одговор је дао свети Јован Златоуст: „Задовољан бити малим – знак је слабе душе, при малом сматрати себе богатим, својствено је души болесној и бедној; вера је ненасита.“
Зато, када се следећи пут окупите око ватре и радосно посматрате варнице сетите се да је та ватра метафора топлог срца, а варнице добра дела која треба чинити. Зато немој часити ни часа већ разгори ватру у свом срцу да буде препуна варница. У себи и пред очима увек имај истину да можда мрав не може да учини добро дело мимо свог ума и онога шта је, али ти можеш. Можда птица не може да учини добро дело мимо свог ума, али ти можеш! Можда ружа не може да учини добро дело мимо свог ума и онога шта је, али ти можеш. И моћи ћеш када си са Господом који ти даје снагу. Разгори ватру у свом срцу и нека буде пуно варница јер колико буде варница толико ће бити и добрих дела. Дакле, ти си тај који у славу Бога одгониш таму и чиниш да добро побеђује у овом свету који у злу лежи. Није мала сила у човеку који је топлога срца у коме вазда гори ватра тако јака и препуна варница.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.