Празнујући дан Светог Макарија Египатског, немогуће је не осврнути се на његов овоземаљски живот. Његова животна прича није слична холовудским љубавним причама, романтичарским заносима, какав познајемо кроз безброј серија и филмова које смо имали прилику да гледамо. Његова прича је љубав као стање постојања. Док је наша земаљска љубав често условљена (волим те, али…), Макаријева је била одраз Божанске природе, безусловна, тиха и бескрајно стрпљива.
На жалост, наша, овоземаљска љубав је често „трговина емоцијама“. Осим његовог животописа, гдје се наводи да му је супруга умрла са деветнаест година и да је он отишао у пустињу, јер јој се заклео на вјечну вијерност, постоји и предање које нам говори да он није волио људе јер су били добри и без мана, већ што су сви Божја створења. Макарије је вјеровао да се права љубав не рађа у буци, већ у тишини срца, које је очишћено од себичности. Његова љубав према Богу је била толико интензивна да се преливала на сваког кога би срео, било да је то био смијерни монах или разбојник који му је крао ствари из келије.
Његов одлазак у пустињу након смрти своје супруге није био бијег од љубави и бјежање од бола са којим се сваки човјек суочи након губитка вољене особе, то је била потрага за најчистијом извором те љубави. Његов одлазак у пустињу била је спознаја да земаљска љубав, ма колико била племенита увијек има свој крај, јер је само Божја љубав безгранична.
Макарије нам нуди лекцију о томе шта значи бити вијеран. Он није побјегао у пустињу док је имао обавезу према супрузи. Библијска љубав је одговорна, она не оставља ближњег у невољи, па ни зарад сопственог духовног уздизања.
Оно што је најважније, смрт није крај љубави, то је само прелазак. Макарије је своју вијерност доказао тако што је остатак живота провео у молитви, чувајући љубав коју су заједно започели. Умјесто да падне у бол, он је ту празнину у срцу испунио Богом. Колико је овоземаљска љубав деструктивна након губитка, толико Макаријева постаје креативна, он гради себе као светионик за друге.
Одлазак у пустињу није био чин мржње према свијету, већ чин екстремне љубави. Његова вијерност супрузи претворила се у вијерност читавом човјечанству. Постао је онај који покрива гријехе свијета.
Ако погледамо данас у нашем времену, љубав се често мијеша са осјећањима. Љубав је одлука и жртва. Таква љубав не пита: „шта има од овога?“, већ пита: „како ти могу олакшати“. То је модерна пустиња у којој се сагоријева его. Јер „ја сам ту да те волим, чак и ако ме твој пут води даље од мене“. Волећи библијски, ми смо спремни да опростимо, прећутимо и жртвујемо се. Можда такву љубав нећете срести у савременим филмовима, али хоћете у оним „недовршеним“ љубавима, у двоје људи на Савском кеју који се држе руку под руку, наслоњени једно другом на раме. Такву љубав наћићете у опроштају и разумијевању, у погледу који стреми ка вјечности, јер, то и јесу вјечне љубави, то и јесу трагови Макарија египатског у нашем времену.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.