*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 2. маја 2026. године.
У ове пасхалне дане када све одише радошћу васкрсења и када свакодневно понављамо речи: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима који су у гробовима, живот дарова“, наше биће је до дубине потресено вешћу да је у наручје Господње похитала душа дечака Јована Кнежевића, чистог анђела који је пожурио да се придружи небеским анђелским хоровима да на небесима слави Творца.
Из наших очију теку реке суза. Плачемо, али не као они који немају наде. И док пишем ове редове сузе и дрхтај бића прекидају ток мојих мисли. Пред очима су ми стихови из Светога Писма који сведоче о Христовом плачу. „Ударише сузе Исусу“ (Јн. 11, 35), пише на једном месту; а на другом: „И кад се приближи, видевши град заплака над њим“ (Лк. 19, 41). У оба случаја Он заплака за људима. У оба случаја Његов плач је необичан. Док је народ плакао за умрлим Лазаром, Христос је заплакао не због смрти Лазареве (јер је дошао да га васкрсне), него због тираније смрти, која је притискала све присутне.
Пред нашим очима је лик новоупокојеног Божјег чеда Јована. Ова реалност смрти широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према нашем новоупокојеном дечаку Јовану нагони нас да тражимо лек против смрти. Права и искрена љубав према другом јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Бог Отац преко Господа нашег Исуса Христа. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени.
Наше сузе и дрхај из дубине бића, прекидају речи: Христос васкрсе! У овим чудесним речима пасхалног поздрава којима се вековима благовести спасоносна радост победе живота над смрћу, налази се пламен наше вере, снага наше љубави, основа наде наше, камен темељац Цркве, тежиште новозаветне поруке свету, неувела светлост просветљења и извор надахнућа, срж хришћанског живота и свеколика наша будућност. Свети и богоносни владика Николај охридски, жички и лелићки, у својој богословској мисли на следећи начин прониче у смисао пасхалног поздрава, сведочећи да овај поздрав истински разгони тугу: „Христос васкрсе – значи живот је јачи од смрти. Христос васкрсе – значи, добро је јаче од зла. Христос васкрсе – значи све наде хришћана су оправдане. Христос васкрсе – значи све животне тешкоће су разрешене“ (Мисли о добру и злу).
Гледам како на одру неком чудесном лепотом сија лик новоупокојеног чеда Божјег Јована. Његов леп и спокојан лик као да већ благовести васкрсење. Лепота Јовановог лика и његов неописиви сјај, као да нам поручује: Не плачите! Тако, док ми плачемо, Јован пред нама благовести васкрсење. Та благовест васкрсења је Христос који нам говори да сваки Крст може постати Светлост, а свака траума чудо. Док наше биће доживљава потрес, Јованов благи лик шаље мир душама нашим. Док свако од нас по људској логици покушава да нађе одговор на трагику изненадног упокојења чистог детата, Јован нам из наручја Божјег шаље утеху.
Пред нашим очима гледамо лик анђела. Јован му је име! То име означава милост Божју, али нас и подсећа на великог претечу Господњег крај чије свете деснице је новоупокојени Јован одрастао. Чедо Божје Јован, лепотом свога лика оприсутњује љубав коју је благовестио љубљени ученик Господњи – Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Крај Јованове главе стоји икона Светог Јована Златоуста, који нам поручује да су дечја чистота и лепота најсјајније сведочанство вечне љубави која је прожета силом Васкрсења. Гледајући у лик младенца Јована, чујемо шапат највећег међу црквеним песницима – Преподобног Јована Дамаскина, који нас утврђује у васкрсној вери, јер нас Васкрсли Христос „преведе из смрти у живот и са земље на небо“ (прва песма канона Пасхе). У красоти Јовановог лика видимо сјај његове чисте душе, на то указује и његов имењак – преподобни Јован Лествичник, који нам у својој знаменитој Лествици каже: „Када је сав човек прожет љубављу Божјом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе“. Блистање Јовановог лика најдивнији је доказ истинитости Спаситељевих речи: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18, 3). Док се над Јовановим одром произносе погребна слова, сјајни лик овог анђела најгласније говори и поручује нам да док земља плаче, небеса се радују, јер је Божја ливада украшена најлепшим цветом који се са земље узнео на небеса.
Драги наш Јоване, дивно чедо Божје, срећно ти Царство небеско! Моли се за нас да истрајемо на путу чистог и непорочног живота, како би и наше душе засијале истом лепотом којом пред очима нашим сија твој лик. Христос васкрсе!