*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 29. јуна 2025. године.
Због чега је наш народ толико склон сујеверју? Шта се крије иза тога? По чему се вера разликује од сујеверја? На ова и многа друга слична питања покушаћемо да дамо одговор.
Реч сујеверје се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком језику постоји појам – метеотис, који се на наш језик преводи управо као сујеверје. У грчком језику значи празнина, привид и глупост. И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: дим, пара која се лако расејава, ништа не значи, нема суштине. Ако ћемо следити ове језичке смернице, јасно је да сујеверје по свом садржају јесте извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је чак и превара или самообмана.
Људска душа уопште има потребу за вером. А сујеверје је покушај да се та потреба задовољи, само не вером откривеном у Божанском Откровењу – уосталом, то захтева личне напоре: духовне, вољне, па чак и интелектуалне – већ вером, такорећи, импровизованом, позајмљеном из локалних легенди и заснованом на контакту са бар нечим мистериозним. На пример, човек не верује у Бога и не обраћа му се својим молитвама, али верски следи народне обичаје и знаке, тако сујеверје постаје надокнада за истинску веру. Када човек нема истинску веру у Бога, онда му нешто ближе и разумљивије постаје бог, на шта покушава да се ослони у сопственом животу. Сујеверје је унутрашња веза коју човек себи намеће. То је мноштво невидљивих ланаца којима је човек у свом бићу везан, тако да више не може слободно да живи, већ се стално нечега плаши, осврће се, опрезан је. Ако пажљиво погледамо, видећемо да сујеверја нису подложна никаквој логици, то је сфера табу идеја. Сујеверја се не заснивају на логици, већ на страху од људских обичаја.
Свети владика Николај Охридски и Жички у једном мисионарском писму говори да је сујеверје ђавоља ствар, како је једноставно и потпуно од онога који је лаж и отац лажи, и да је то уствари једнако празноверју, односно веровању у ништа. Иако реч „сујеверје“ има исти корен као и реч „вера“, оне немају ништа заједничко. Сујеверна особа не верује, већ се нечега плаши. Такву особу стално прогањају страхови, а у самим сујеверјима тражи начин да се од њих заштити. У сујеверју се главни значај придаје нечему сасвим безначајном, случајном, небитном, док се главном, суштинском и значајном готово не посвећује пажња. У том смислу, сујеверје се, опет, фундаментално разликује од истинске вере. Јер када је реч о вери, човек се свесно, васцелим својим бићем окреће Богу, чије живо присуство осећа. Овде критеријум живота не постају знамења, већ заповести Божје и савест која је глас Божји у човеку.
Сујеверје се објашњава чисто психолошки. У души свакога човека постоји потреба да одређујемо своје поступке, ослањајући се на неке вредности. Али ако унутра нема правилног духовног поретка, поставља се питање, шта у том случају радити? Обраћајући пажњу на сујеверне обичаје, човек нехотице гради свој поглед на свет према одређеном поретку и систему, покушава да контролише сопствене поступке у складу са тим системом, кроз који стиче психолошко поверење у исправне или погрешне поступке. То даје привидни мир и имитацију стабилности у животу. Сујеверје је врста самоодбране, када човек интуитивно тражи невидљиву помоћ, која се манифестује кроз спољашње догађаје, знаке и поступке. Истовремено, срце особе спава, она остаје у некој врсти самозадовољства, механички испуњавајући сујеверни обичај или се ослањајући на људски знак. Особи која је истински литургијски верник је дато много више: може се обратити Богу у молитви у апсолутно свакој ситуацији, причешћивати се светим Тајнама, посећивати храм и света места – то ће заштитити од сваке несреће, дати Божји благослов. Али главно је да то оживљава душу од грехова, води у вечни живот.
Из уводног дела нашег промишљања јасно је да сујеверје представља лажну веру, другим речима, то је нешто што одводи од истинске, спасоносне и живе вере. Није случајно што Свети Василије Велики назива сујеверје погубним пороком за душу. Сујеверје је супротност, антипод, наличје, мрачни двојник вере, њена нераздвојна сенка. Вера је примарна. Сујеверје је секундарно. Вера настаје као резултат Божанског откровења човеку одозго, са неба, живи у потпуности небом и тежи свом божанском Извору. Вера је слободан одговор душе и срца на Божји позив, потпуно обраћење и тежња поверења и оданости Господу и Његовој светој вољи. Са друге стране, сујеверје настаје као слободна преоријентација човека своје вере са неба на земљу, од Бога на створено биће, на себе, на све врсте материјалних и духовних светских вредности. Вера је од Бога, сујеверје је од овог света. Сама реч то указује. Сујеверје значи сујетно, светско, узалудно, бескорисно, бесмислено веровање.
У сржи сујеверја је страствена жеља за земаљском срећом и благостањем, чија је друга страна животињски страх од патње и смрти. Сујеверје не позива човека да мења себе, да ради на себи. Сујеверје му поручује да је већ добар и савршен, препуштајући се својој лењости и сујети. Сујеверје човеку поручује да није он, већ су други криви за невоље које се дешавају, препуштајући се свом самооправдању. Сујеверје храни човека лажним надама за дуго, безбрижно постојање на земљи, ако се, наравно, придржава прилично једноставних магијских забрана. Већина сујеверних ствари је изграђено на формули: „Не ради, не узимај, не дирај, не стављај, не једи – иначе ћеш патити и умрети.“
Сујеверни људи подређују себе и свој живот одређеним спољашњим условима, од којих наводно у потпуности зависи да ли ће тај живот бити успешан или неуспешан, срећан или несрећан, добар или лош. Сујеверја никада не захтевају од особе да обавља унутрашњи рад на промени себе и преображају свог срца, ума и других духовних сила. Дакле, сујеверје помера и преноси центар људског живота са унутрашњег на спољашњи, са духа на тело, са савести на околности, са духовне слободе на земаљску зависност, са одговорности на самооправдање. Искрени верник не криви друге ни за шта, већ себе сматра грешнијим од свих осталих, за све своје невоље криви само себе, а извор своје патње и невоља види у себи, у својим гресима. Верник је потпуно усмерен на унутрашњи, духовни живот – умни рад, чување ума и очишћење срца – на стварање свог унутрашњег и тајног човека срца, који пребива „у непропадљивој лепоти кротког и тихог духа, који је пред драгоценим Богом“ (1. Петр. 3:4; 2. Кор. 4:16).
Нажалост, све више видимо да поједини људи сујеверје често облаче у одећу вере. У овом случају, имамо посла са „црквеним“ сујеверјима, колико год парадоксално звучало. Боравећи у манастиру Острогу, само у току једног дана имао сам прилику да видим на десети примера људи који на сујеверан и очима вере супротан начин прилазе светињи. Нећу се усудити да те примере сада набрајам јер их је много, али корен проблема лежи у недостатку вере и погрешном поимању вере. Ходајући степеништем ка црквици Ваведења Пресвете Богородице приметио сам како једна млађа жена скида бројаницу са своје руке и баца је низ литицу. Застао сам, пришао јој и ненаметљиво јој поставио питање: Због чега то чините? Самоуверено ми је одговорила да то чини ради успеха и благостања. Чувши њен одговор остао сам смирен и благим тоном поставио сам јој још једно питање: Да ли знате чему служи бројаница? Застала је и рекла: Мало сте ме збунили овим питањем. Објаснио сам јој да бројаница служи за молитву и да би било добро да све обичаје стави по страни, а да пригрли прави начин делатне вере. Рекао сам јој и да нам је Господ подарио ову велику светињу не да бисмо њој приступали магијски, већ да у њој опитујемо радост личног сусрета са светитељем и чудотворцем острошким, а преко њега и Господом.
Дакле, вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Вера је дар Божји. Вера је живот. Вера је сусрет са Христом и поверење у Христа. Према речима Преподобног Серафима Саровског, веровати значи стицати благодат Духа Светога.
Православни хришћани на основу речи Божје, знају да је зло само грех, који свако чини слободно и стога сноси пуну личну одговорност за њега пред Богом и људима. Свако је одговоран и осуђен од Господа само за оне грехе које је сам починио. Ни греси ни кривица за њих се не преносе нити наслеђују међу људима. Православна вера је увек вођена божанским Откривењем, Светим Писмом и Светим Предањем које је Црква сачувала, зато православна вера спасава и води у Царство Божје. Призвани смо да будемо пажљиви у свом духовном животу, призвани смо и да следимо нашу божански откривену православну веру, у коју лажна и сујетна светска веровања, или боље речено – сујеверја, не могу ући, ако свој ум и срце просветљујемо неугасивом јеванђелском светлошћу вере, тако да у души не остане ниједан мрачни кутак где би се могле сакрити сујеверне мисли и сумње.
Катихета Бранислав Илић
