*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 17. новембар 2024. године.
Господ по свом човекољубљу сваком човеку дарује изобиље благодатних добара и дарова. Један од тих посебних дарова је дар искреног пријатељства. Надахнут искреним пријатељствима која ме свакодневно радују и која својим многоструким плодовима дарују посебан благослов, овонедељни текст за рубрику „Из пера уредника“, посвећујем теми пријатељства. Нажалост, о овој теми се мало говори, а време у којем живимо и деламо собом је донело многе девијације које као такве руше права и истинска пријатељства.
Љубав и пријатељство су двоједини дар Божји. Неко ће се запитати како је могуће да љубав и пријатељство буду сједињени у једну истину и реалност. Господ је обраћајући се ученицима, говорио: „вољени моји“ или „пријатељи моји“. За Њега су љубав и пријатељство сила. Зато пријатељство не може без љубави, а љубав не може без пријатељства. И ако кажемо да се неки људи воле, то значи да треба да се друже. А ако се друже, не могу да се не воле. Пријатељство је и поверење у човека и ако га нема међу људима, не може бити ни пријатељства.
Пријатељство увек и без изузетка подразумева спремност на жртву. Господ је рекао на Тајној вечери: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15.13). Господ наш све људе сматра Својим пријатељима, зато нам је заповедио: „Да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати: да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13.34, 35). Из ове Спаситељеве заповести видимо да пријатељство није само дар, већ и потреба свакога човека. Императив пријатељских односа је да се једни према другима односимо онако како се Господ односи према нама.
Пријатељство је велика радост, али оно је и богатство душе. Хришћанство је дало пријатељству неограничену вредност, где оно иде до највећег пожртвовања. Такво је пријатељство донео, проповедао и практично спровео наш Спаситељ Господ Исус Христос у времену свог земаљског живота. Господ према свакоме човеку показује максимално пријатељство, Он свакоме пружа руку савршеног пријатељства. Пријатељство је у хришћанству процветало као ружа благодати, смерности, доброчинства и љубави. Оно је неопходна атмосфера хришћанског живота. Спаситељ упућује својим ученицима ове речи: „Од сада вас нећу више називати слугама, јер слуга не зна шта ради његов Господар. Него вас називам својим пријатељима, јер све што сам чуо од Оца Свога показао сам вама” (Јн. 15,15). Свети Јован Златоуст о пријатељству поучава: „Пријатељ је пожељнији од овоземаљског живота. Многи су се људи, после смрти својих пријатеља, молили Богу, да више не живе. И заиста, пријатељ је вољенији од саме светлости. За нас је боље да се и сунце угаси, него да останемо без пријатеља“.
Аристотел на једном месту о пријатељству пише: „Они који воле свог пријатеља воле и оно што је за њега добро. Јер кад се добар човек стекне за пријатеља, он постаје добро за онога коме је пријатељ. Јер и један и други воле оно што је за њих лично добро и одужују се подједнако пријатељу како жељом тако и пријатношћу. Јер, каже се „пријатељство је једнакост” – а то највише важи за пријатељство између добрих“. Свети Григорије Богослов о дару пријатељства богословствује: „Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлини.“ Ову мисао наставља и Свети Нектарије Егински: „Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење“.
Пред нас савремене хришћане поставља се суштинско питање: да ли смо одевени у беле хаљине хришћанских врлина, и да ли смо по тој одећи препознатљиви. Да ли други, видећи нас, препознају Бога нашег у нама. Као хришћани позвани смо да будемо „светлост свету“ (Мт. 5, 14). Да бисмо светлили светлошћу Божјом, ми морамо бити прикључени, уроњени у Бога, морамо бити обожени. Ако желиш да други препознају Христа у теби, мораш да покажеш плодове духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање. (Гал. 5, 22-23) “Благост ваша нека буде позната свима људима”, (Фил. 4, 5) вели нам свети Апостол. У љубави се вежу и крунишу све друге врлине, па и пријатељство које је увек плод искрености и љубави. И када нам је лепо и када нам је тешко, рука пријатеља је ту. Пријатељ својом љубављу умножава добро у нашем животу, а приликом искушења и тешкоћа даје нам утеху да лакше прођемо ту мрачну страну коју нам је живот за тренутак донео.
Време у којем живимо собом носи дух егоизма, индивидуализма, себедовољности, а често и дух себичности. Питамо се да ли је могуће у таквој антихришћанској атмосфери засновати право и истинско пријатељство. Одговор је: Могуће је, али уколико је то пријатељство утемељено на јеванђелским истинама. Само такво пријатељство има будућност. Дефиниција таквог чистог пријатељског односа који је руковођен Јеванђељем гласила би: Стрпљив сам с тобом, јер те волим и хоћу да ти опростим све. Љубазан сам према теби, јер те волим и желим да ти помогнем. Не завидим ти на томе шта имаш и на талентима које поседујеш, јер те волим и желим да ти имаш све најбоље. Не истичем своја достигнућа, јер те волим и желим да слушам о твојим успесима. Нисам поносан на себе, јер те волим и желим да те истакнем испред себе. Нисам груб, јер те волим и зато водим рачуна о твојим осећањима. Нисам егоцентричан, јер те волим и желим да удовољим твојим потребама. Не љутим се олако на тебе, јер те волим и желим да превидим твоје грешке. Не водим регистар твојих грешака, јер те волим, а љубав покрива мноштво грехова.
Уз редовне личне и саборне молитве које упућујемо Господу свакодневно, требали бисмо да додамо молитву у којој се из дубине душе молимо за пријатељство. Молећи се не само за пријатеље као личности, већ за дар пријатељства, потребно је да се молимо да Господ благослови пријатељства наша и утврди их, како сада, тако и у вечности. Молимо се да наша пријатељства наликују на пријатељство Господа нашег са праведним Лазаром из Витаније или са Светим апостолом Јованом. На надгробној плочи Светог и праведног четвородневног Лазара, која је пре неколико година пронађена, не пише „Лазар из Витаније“, „Лазар брат Марте и Марије“ или „Лазар епископ ларијски“, већ пише „Лазар – пријатељ Христов“. Нека нам то савршено пријатељство које и у вечности траје, буде пример и путоказ у свим нашим овоземаљским пријатељствима.
Катихета Бранислав Илић
