*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 13. децембра 2025. године.
Јеванђеље врло кратко говори о позиву апостола од стране Христа, али чак и у тој краткоћи, оно именује првог – апостола Андреја, који се одазвао позиву Богочовека. Сама титула „први“ која му је дата у Јеванђељу — тојест, првозвани — много говори. Бити први који нешто започиње, који нешто отвара — посебно је тешко. Много је лакше и једноставније пратити, него бити први. Господ је рекао апостолима Андреју и Петру: „Хајде за мном, и учинићу вас ловцима људи. Они одмах оставише мреже своје и пођоше за Њим“ (Мт. 4:19-20).
Господ је видео два брата заузета својим уобичајеним послом – Бацали су мрежу у море. То су били Симон, касније назван Петар, и Андреј, кога називамо Првозваним. Управо њих Господ први позива на дело ширења јеванђелске речи. Симон Петар и Андреј су одмах оставили мреже и пошли за Њим (Мт. 4:18-22). Реч „одмах“ говори о нечему веома важном и фундаменталном, она сведочи о одлучности коју су Симон Петар и Андреј поседовали, ова реч сведочи о њиховој спремности да следе свог Учитеља. Петар и Андреј су били ученици светог Јована Пророка и Претече Господњег, тако да су они већ чули за Господа, али не треба изгубити из вида чињеницу, да Господ када их је позвао у апостолство, још увек није учинио ни једно чудо. Петар и Андреј су без сумње поверовали Његовом позиву и без колебања Га следили.
Господ не позива мудре, нити моћне, већ је Његов позив упућен онима које бисмо ми назвали простима. Али ти људи су имали отворена срца, имали су срца спремна и способна да приме веру у Бога, али и жељу да Га слушају и следују Његов спасоносни пут. „Апостоли су обрађивали људску природу крстом као плугом и сејали реч Божју као семе.“ Овим речима свети Јован Златоуст велича храброст и ревност светих апостола.
Андреју, једном од апостола најближих нашем Господу и Спаситељу, поверена је посебна мисија. Када су сви апостоли кренули да проповедају широм земљског шара, апостол Андреј је кренуо на север из Јерусалима. Предање нам преноси како је Андреј стигао до места на Босфорском мореузу где ће касније бити изграђен Цариград, престоница Византије и центар универзалног Православља, и где ће просијати мноштво светих Божјх угодника. Између осталог, свети апостол Андреј се данас управо због тога прославља као патрон Цариградске патријаршије.
Химнограф који је спевао химне у славу Божју и част светог апостола Андреја Првозваног, на песнички начин нама сведочи о чудесном апостолству првозваног апостола Христовог. О томе нам сведочи текст следећих стихира из службе празника:
„Био си Претечевом светлошћу обасјан, када ти се јавила Ипостасна Светлост славе Очеве, који је из милосрђа дошао да спасе род човеков, тада си прво ти славни, ка њему притекао, обасјан си био у разуму, савршеним зраком његовог божанства, тако си и проповедник и апостол постао Христа Бога нашега; Њега моли да спасе и просвети душе наше“ (прва стихира на Господи возвах). „Ономе који је из неплодне процвао ти си ученик постао, а када је Дјевин Пород заблистао, постао си учитељ побожности и целомудрија, показујући чистоту, и био си блажени Андреје усрдни љубитељ врлине, узвишено си у срце слагао, и од славе си ка неизрецивој слави узет од Христа Бога нашега; Њега моли да спасе и просвети душе наше“ (трећа стихира на Господи возвах). „Оставио си ловљење рибе апостоле, да би људе уловио удицом проповеди твоје, спуштајући као мамац праву веру и изводећи из дубине лажи све народе, апостоле Андреје, ти си врховнога рођени брат, а уједно и васељене проповедник громогласни, зато не престај да се молиш за нас, који увек са вером и љубављу хвалимо свети и свехвални спомен твој“ (слава на Господи возвах). „Похвалимо преславно апостола Андреја, сродинка Петровог и првог ученика, очевидца и слугу Бога Логоса, јер је народе просветио, и разапет је био, и као ученик Владике живот завршио“ (егзапостилар). „Весели се сада Витсаидо, јер су у долини твога завичаја процветали мирисни кринови: Петар и Андреј, и цео свет су окадили проповедањем вере, и благодаћу Христовом, и његовом страдању су се сјединили“ (прва стихира на хвалите).
Промишљајући о апостолству и мисији светог апостола Андреја Првозваног, његова спремност да се без колебања и изговора одазове на позив Христов, подстиче нас да поставимо питање: Да ли смо ми као савремени хришћани спремни да се одмах и без изузетка одазовемо на позив Христов? Нажалост, ми као хришћани који носимо Његово име, од првих дана свог живота не можемо да се одрекнемо ни најмање ствари ради Христа. За разлику од нас, апостол Андреј одмах оставља мреже своје, а са њима и све своје богатство. Апостол Андреј, оставивши све ради Христа, постаје најбољи „рибар“ људских душа. Апостол Андреј је путовао кроз многе земље проповедајући Христа, трпећи прогон и од Јевреја и од незнабожаца. Апостол Андреј Првозвани, обичан рибар, постао је предводник и учитељ многим следбеницима Христовим. Али његов живот није био пут ка земаљској слави, већ пут труда, подвига и муке да би се постигла небеска слава. Иако ми нисмо позвани на апостолско сведочење, нисмо позвани на дело ширења јеванђења као што су били апостоли, ми, као хришћани, називајући себе Христовим ученицима, морамо разумети и знати да је наш начин живота најбоље сведочанство о Њему. Наше мисли, поступци, дела – то је начин на који свако од нас може да посведочи своју веру пред онима око нас, пред онима који можда још нису срели Бога у своме срцу.
Када је управник града Патре у Малој Азији почео да хули на Крст Христов, који су незнабошци сматрали срамотним, и претио апостолу смрћу на крсту, свети Андреј Првозвани је почео са вером и љубављу да објашњава управнику тајну крста кроз који је остварено искупљење човечанства. Управник је потом подвргнуо апостола тамници, батинама и коначно распећу. Андреј је себе назвао робом крста и рекао да се не плаши овоземаљских страдања, чак их жели због Христа Распетог и Васкрслог. Примивши светлост Христову од свог првог позива, апостол се уздигао на крст да би се заувек сјединио са Богом. Нека нам Господ подари спремност да молитвеним песмама узносимо хвалу апостолу Андреју, како би се његове духовне врлине уселиле у нас и растерале нашу тромост у следовању Христу и испуњавању Његових заповести. Нека се љубав према Христу, која је данас охладнела у нама због себељубља и која је прекривена пепелом наших страсти, распламса у нашим срцима. Нека се љубав разгори не само за задовољства земаљског живота, већ и за истину Царства небеског, чија је радост неописива и неупоредива са било каквим земаљским радостима које нас удаљавају од Христа.
Катихета Бранислав Илић