Свети Сава представља најзначајнију личност целокупне српске историје која чврсто утемељује српски идентитет. Свети Сава је наш духовни отац који нас је обукао у Христову науку, препородио Духом Светим и Јеванђељем. У радости празника који цело српство слави, доносимо светосавски интервју који је са проф. Невеном Милосављевић, заменицом главног и одговорног уредника портала „Ризницаˮ, водио катихета Бранислав Илић, главни и одговорни уредник порталâ „Кинонијаˮ и „Ризницаˮ, стални стручни сарадник Одсека за електронску мисију при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке.
- Свети Сава је, ван сваке сумње, постао први српски просветитељ који је народ и државу просвећивао у духу наше православне вере. На почетку нашег разговора упознајте нас са житијем Светог Саве и његовим значајем у просветитељској служби.
Свети Сава (1175-1236), по рођењу Растко Немањић, трећи син српског великог жупана Стефана Немање, био је монах, законодавац, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, ходочасник и први српски писац. Сећам се на пријемном испиту за упис на студије књижевности једно од питања било је: ко је први српски писац? Дала сам исправан одговор да је био Свети Сава, али тек током студија разумела сам у потпуности колико је био важан за српску књижевност и како су његова дела утицала на потоње писце и хагиографе. Православна црква слави га као светитеља, а о раном животу Светог Саве нема много података. Био је управник хумске области и имао је свој двор, на коме је био окружен велможама – тај положај био му је добра школа државног управљања. Када је напунио 17 година, отишао је на Свету гору, један од најзначајнијих центара православља у свету, и примио монашки чин, као и име Сава. По неким изворима Свети Сава је побегао са двора, наравно, сваки од извора има своју верзију догађаја. У житију Стефана Немање врло је оскудно описан тај догађај, да немамо потпуне податке, али историчари претпостављају да је Свети Сава, тада Растко Немањић отишао кришом са двора, да је његов отац послао потеру за њим, а онда и напослетку прихватио синовљеву одлуку. Живот на Светој гори обликовао је духовност Светог Саве и умногоме помогао да разуме суштину вере. По промисли Божјој, Свети Сава је касније утицао и на свог оца, те му се Стефан Немања придружује и монаши, добивши име Симеон. По смрти свог оца 1199. с очевим моштима долази у манастир Студеницу, тамо полаже мошти Светог Симеона. Наставља писање житија Светог Симеона, а потом и Студенички типик, по узору на Хиландарски, чији је, такође, био аутор. Са братом Стефаном Првовенчаним започиње подизање манастира Жиче, прво је крунисао, а онда и замонашио краља Стефана Првовенчаног. Потом је крунисао за краља Стефановог сина Радослава, а после неповољних прилика у Србији, његовог брата Стефана Владислава. Велику улогу имало је устројство манастира, богослужења, држање Псалтира и просветитељска улога у народу. Упокојио се у Трнову 1236. године, између 1237. и 1247. његове мошти су пренете у манастир Милешеву. Савине мошти су спаљене на Врачару, око 1594. године под турским заповедником Синан-пашом. Али то није поколебало српски народ да верује у силу Бога и светитељску помоћ Савину. А због свеукупног значаја за српску историју, цркву и образовање, Савиндан или дан Светог Саве 27. јануара узима се за школску славу у Србији. Култ Светог Саве и данас је свеприсутан у народу. Ове године прослављамо 850 година од рођења Светог Саве, осам векова је Свети Сава српском народу узданица и много тога што имамо данас, имамо захваљујући Светом Сави.
- Светог Саву можемо сматрати и првим српским дипломатом. Сусретао се са свим водећим личностима православног света, патријарсима Цариграда, Aнтиохије, Јерусалима и Aлександрије, док је са папом римским имао посредан контакт преко изасланикâ. Сматрају га чак и својеврсним пиониром хришћанско-муслиманског дијалога. Дипломатским активностима верно је пратио и подржавао владарску политику и идеологију свога брата краља Стефана Првовенчаног. Невена, колико је важна улога Светог Саве у дипломатији и какви су њени плодови?
Једна таква личност као што је био Свети Сава, који је био и успешан дипломата, и својом дипломатском мисијом у Никеји 1219. године успео да издејствује аутокефалност српске цркве и постане централна личност српске историје. Постаје први српски архиепископ, а манастир Жича средиште архиепископије. Дипломата и учесник у државним пословима, Свети Сава је преговарао са Срезом (1214), 1220. се састао са угарским краљем Андријом Другим. После смрти Стефана Првовенчаног, монаха Симона, Свети Сава крунише његовог сина Радослава за краља, а потом креће на своје прво ходочашће, обилазећи света места. Буран период ствара нове догађаје, Свети Сава крунише Стефана Владислава за краља, потом креће на друго ходочашће, именовавши за свог наследника на архиепископском месту његовог ученика Арсенија. Својим дипломатским умећем учинио је много за тадашњу државу и цркву, а оно што се узима као најважније је измирење његове браће Стефана Првовенчаног и кнеза Вукана, које и данас има једну дубоку симболику, јер из библијске историје прича Каина и Авеља носи једну другачију поруку, док Свети Сава управо овим измирењем показује читавом српском народу како би браћа требало да се воле и поштују.
- Плод свестраности Светог Саве је и српска верзија Номоканона, позната као Законоправило, односно Крмчија – правни спис који је оставио велики траг не само на српску црквено-правну традицију, већ и на друге земље и народе. Шта садржи Законоправило Светог Саве и мислите ли да је у довољној мери овај правни спис познат?
Номоканони су настали у Византији и представљају зборнике црквеног и грађанског права. Номоканон Светог Саве (грч. номос — „грађански закон”, канон — „црквено правило”) представља рецепцију византијског права. Иако преузета из византијских извора, Законоправило је био скуп потпуно нових световних и црквених норми. Архиепископ Сава је у Законоправило уткао свој ауторски печат тако што је норме из византијског права прилагодио друштвеном контексту Србије. Законоправило Светог Саве настало је почетком 13. века (1219. или 1220. године), после добијања аутокефалности српске цркве. Први је српски правни акт и писан је на народном језику. Законоправило би се просто могло превести као – утемељитељ права. Као када једна држава има свој закон. Њиме су уређена друштвена, црквена и грађанска питања. Садржало је 70 поглавља, 6 уводних, 44 поглавља црквеног и 20 поглавља грађанског права. По изворима: ,,Свети Сава је напустио Хамурабијев принцип апсолутне правде (Око за око, зуб за зуб) и инсистирао на принципу универзализације, који се налази у основи хришћанске етике: ”Што сами (не) желите, то и другом (не) чините! …” Сава је био присталица римског права, према којем власт не припада ни човеку ни обичајима већ законима. Такво поимање законитости касније ће бити основа за ,,Законик Благоверног Цара Стефана Душана”. Утицај ових Законоправила прешао је границе тадашње српске државе, па су под његовим утицајем написана и правила руске и бугарске цркве. Дакле, могли бисмо рећи, да је темељ данашњим законима цркве и државе дао Свети Сава, а цар Душан допунио и прилагодио свом времену и приликама.
- Свети Сава је постао и остао темељна личност Српске Цркве и државе, нашег идентитета и целокупне српске културе. Свети Сава је био истински космополита за живота, а и после овоземаљског престављења, његове идеје живе у Русији, Бугарској, Грчкој, где се његов култ до данас негује. Како се ширио култ Светог Саве и које бисте особености посебно издвојили?
Као што сам напоменула, захваљујући његовој дипломатији, Законоправилу и посланству, ширио је мир и праву хришћанску веру љубави, а то се прелило и на околне земље, па чак и до Русије и Палестине. Градио је веома добре односе и Савин култ је присутан данас у читавој православној Европи. Најживљи култ Светог Саве је свакако на Светој гори, а манастир Хиландар, који је саградио са својим оцем негује светосавски начин живота и свеприсутност овог светитеља је у сваком камену ове светиње.
*Његово свеукупно животно и црквено дело уткано је у аутокефалну помесну Српску православну Цркву као најпостојанију и најзначајнију институцију српског народа. Пре неколико година прославили смо велики јубилеј аутокефалности наше помесне Цркве, наш светосавски интервју је лепа прилика да се подсетимо на значај аутокефалности.
Значај аутокефалности преведено на данашњи језик би било – међународно признање српске цркве. То је најважнија дипломатска мисија Светог Саве и захваљујући њој ми данас имамо своју самосталну цркву, и сами управљамо уређењем унутар ње. Осамостаљењу српске цркве је придодата и борба за политичко признање српске државе, а које је постигнуто добијањем краљевске круне из Рима 1217. године. У том тренутку да би државна самосталност била потпуна, морало је постојати и црквено устројство, и од тога момента је почела права борба за цркву, уз све потешкоће и претње које су долазиле са свих страна. У том времену дејствују и богоумили, а Рим има своје претензије. Подесно је било што су и интереси Србије и Никејског царства били уједначени па су се створили услови за договор. Требало би напоменути да Свети Сава није имао у плану да буде архиепископ, то је желео да преузме неко од његових ученика, међутим цар Теодор је инсистирао да Свети Сава преузме све дужности. Дужност архиепископа ,,све српске и поморске земље“ значила је да он добија овлашћења о руковођењу цркве, извора епископа, рукоположењем свештеника, а онда и ширење верског учења и образовања. И оно најважније – Српска црква је могла да сазива архијерејски сабор који ће бирати архиепископе, што је значило да потпуно самостално одабира будуће архиепископе, без учешћа Никеје. Аутокефалност у контексту времена добија још већи значај, посебно кад се осврнемо на читав средњи век и значај цркве за одржавање српског народа у најтежим тренуцима. Не само средњи век, већ и дан-данас српске очи и срца су упрта у цркву и једино у њој виде спас.
- Свети Сава нас је својим делом научио, да породица није дата да буде циљ сама по себи, већ да буде конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића. Као хришћанка и мајка троје деце, како Ви сагледавате породицу и, према Вашем мишљењу, са који се изазовима суочава породица данас?
Тешко је данашњу породицу ставити у исти контекст са тадашњом породицом, али оно што даје наду јесте да трагови исте и данас постоје. Пре свега, поштовање које видимо у хагиографијама које су писали Свети Сава и Стефан Првовенчани, а потом и Теодосије и Доментијан, нама је непојмљиво и далеко, јер ми своје родитеље често сматрамо себи равнима, а у старости чак и подређеним себи. Изазови су увек исти, али имају нове облике, свако време носи своје бреме, до човека је како ће се носити са променама које незаустављиво доноси време. Изазови који данас муче хришћанску породицу јесу везани за лоше утицаје који долазе са свих страна, не само са запада, нормализују се појаве које нису биле нормалне, нормализује се насиље, нормализује се себичност и намеће капиталистички јарам, од којег се није лако одбранити. На највећем удару је жена, мајка, пред њу су стављени многи изазови, а како је жена стуб куће, ако није довољно чврст, породица нема добар и јак ослонац. Заробљени смо технологијом која вртоглаво напредује, док човек све више губи своје вештине, и постоји бојазан да се човек као јединка осети бескорисним, бесмисленим, отуђеним. Тако отуђени иако живимо једни с другима, не можемо се назвати правом породицом. Важно је изборити се са таквим мислима, разговарати с децом и супружником и што је најважније – разговарати с Богом.
- Српски народ у Савино време – као и данас – налазио се на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Идемо ли ми данас путем који нам је пропутио наш молитвени покровитељ Свети Сава?
Свети Сава је савршено балансирао на тој вододелници, знајући свој пут и своју мисију, узимајући добре примере обе стране, одбацујући лоше. Ми смо данас шибани ветровима обе стране, ти ветрови нису повољни ни за кога, јерес је инфилтрирана у све поре друштва на све четири стране света, да једино поглед у прошлост чини нам се чистим и сигурним. Свети Сава нам је показао пут, да ли смо достојни наследници и настављачи светосавског пута време ће показати. Све више се народ окреће цркви, цркве су на недељним службама пуне, све се храбрије крсте, све гласније призивају Бога. Може бити да је ово тренутак када смо најближи Светом Сави, али тога нисмо свесни, јер гледамо само оно што је лоше око нас.
- У знаку распећа и васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. У којој мери нас свештени пример Светог Саве обликује и оспособљује да и у данима великих искушења и тешкоћа будемо загледани у Христа?
Свети Сава је храбро понео свој крст, од најосетљивијег доба загледан у Христа пратио је своје срце и знао је да је његов коначан циљ – вера. Наша срца вапе за вером, стога је данас толико душевних патњи названих – депресијом, анксиозношћу, а то су у суштини душевна стања названа психологијом. Психа из старогрчког језика – душа, дисати; дакле узрок је лако наћи, али тешко лечити, потребна је велика воља ума и још већа вера срца да бисмо спасли душе од рана које задаје свакодневица.
- Које су то смернице којима Ви поучавате поверене Вам ученике, када је реч о Светом Сави и његовом светосавском етосу?
Трудим се да кроз свако дело које обрађујемо говорим о вери која је потребна да бисмо било потпуни и смислени. Дела која обрађујемо, прописана наставним планом и програмом баве се човеком и постављају нека најважнија цивилизацијска питања, оно што је најзначајније јесте да је готово увек централна порука тих дела везана за веру. Будући да живимо на Косову и Метохији, свуда око нас су живи споменици немањићке државе, наш однос према Светом Сави и светородној лози Немањића је нераскидив, жив и опипљив. Да није светосавске вере не бисмо издржали сва искушења које нам доноси свакодневица на овој светој земљи.
*Драга Невена, вишегодишњим прегалаштвом на нашем порталу „Ризницаˮ и речју и делом истрајавате у проповеди јеванђеља и истинских вредности. Како Ви сагледавате вишегодишње присуство на нашем порталу и како сте примили послушање заменика уредника портала који ће следеће године прославити деценију постојања?
Слава Богу! Деценија је само једна од наредних. А мени је част што сам део овог мисионарског портала, прво својом поезијом, а сада и као заменик са новим послушањем. За мене је ово позив од Бога, да дар који сам примила у виду талента за писање преточим у душекорисне ствари, а образовање које сам стекла на факултету и мастер студијама, а које су у вези са црквеном књижевношћу овим посланством имам прилику да прикажем. Захвална сам Вама као уреднику, и читавом тиму на подршци и одабиру, посебно на вери у то да могу успешно завршити пројекте! И на крају, најважније за мене јесте што непрестано учим, захваљујући поукама, беседама, сарадницима, учим изнова и изнова нове ствари о својој вери и схватам да сам и даље на почетку.
- На позив наше смерности, саставни сте део и званичног мисионарског портала „Кинонијаˮ при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке, а може се рећи да сте и у томе највећа подршка и помоћ главном и одговорном уреднику. Како налазите духовну снагу за неуморно служење Цркви на овом пољу?
Налазим духовну снагу, то сте баш лепо рекли. Јер то и јесте заправо – духовна снага. Често сам уморна, тужна, без снаге и воље, а онда уз помоћ Божју започнем посао и завршим, некад ни сама не схватајући како. То је жива присутност Бога, јер када радите нешто душекорисно сви вам се путеви отварају. ,,Кинонија“ је пробудила поново у мени новинарски нерв, па писање о косметским светињама значи за мене наставак новинарског рада, уз уметничку примесу. Верујем да ће текстови о светињама на Космету које можете наћи на ,,Кинонији“ приближити важност Космета, који би читав могао бити један велики културни споменик. Јер сваки педаљ ове земље је свет.
- Два поменута портала су Вашу личност ставила у ред највећих мисионара Цркве, видите ли у овоме дар Божји и да ли сте могли пре десетак година да замислите да ће доћи до овога?
– Баш сте се лепо надовезали. Дар Божји. За мене је ово најлепши начин да се одужим Богу за овај дар. Никако нисам могла замислити да ће моја мисија тако брзо наћи свој пут, мислила сам да ћу много дуже лутати па тек пронаћи духовност као ослонац. То се десило много раније и захвална сам због тога. Лутања одузимају много снаге и круне таленат, овако сам потпуно комплетна – јер сам и дипломирала и завршила мастер студије на српској средњовековној књижевности и срећна сам што имам прилику да растем у том знању.
*Сваки Ваш успех портал „Ризницаˮ испрати, а неретко се дешава да уредник портала обрадује црквену и ширу јавност освртом или саопштењем у којем истиче лепе карактеристике Ваше личности и чудесно делом на пољу писања поезије и свега онога што чините на корист Цркве. Какав је Ваш поглед на пријатељство које је утемељено на хришћанским начелима?
Опет као дар Божји. Само присуство на промоцији моје збирке песама ,,Духовнице“ на Сајму књига од стране уредника, пажљиво писање извештаја о истој, неизмерна подршка у тешким тренуцима због породичне трагедије, за мене је неизмерно важно и чини да сам из дана у дан све захвалнија. Тешко је данас наћи пријатеља, а још теже задржати га. Када вам није добро, када вам је тешко, тада ћете видети колико заиста имате пријатеља и коме је стало до вас. Схватила сам да су ми они од којих сам најмање очекивала највише пружили подршке. За друге, разумем, туга је тешка, плаше је се као заразе.
- Драга Невена, која је Ваша порука читаоцима портала „Ризницаˮ на крају нашег светосавског разговора?
Пре свега, желим да Вам се захвалим на прилици да на овако важан и свети дан кажем које слово о Светом Сави и као просветни радник укажем на значај празника Савиндана! Порука је увек порука мира, љубави и вере. Све може уз мир да се преброди, сваки крст може да се понесе, зато не гунђајмо, носимо свој крст храбро и усправно. Не заборављајте своје ближње, будите им при руци, молите се за њих, али и за читав свет. Јер данашњи свет постоји само захваљујући молитви усрдних молитвеника. Срећан празник свим пратиоцима и читаоцима портала! И на крају, честитала бих свом брату Ненаду рођендан, рођен је на Савиндан и због тога је овај празник још од детињства за мене имао посебан значај!
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић
