*Текст је објављен у часопису Виноград Господњи (Успенски број, 2024), стр. 3-6
„Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио
у овоме свету, од Ње је.ˮ
(Преподобни Јустин Ћелијски)
Овог, 2024. лета доброте Господње обележавамо сто тридесет година од рођења, четрдесет и пет година од престављења у Господу и десет година од обретења и преноса моштију преподобног оца Јустина Ћелијског. Господ је, по Свом премудром и неисказаном Промислу, Благоја – како је било световно име преподобног Јустина Поповића – привео из небића у биће преко његових благочестивих и богобојажљивих родитеља, на празник Благовести 1894. године, а на исти празник 1979. године призвао је к Себи архимандрита Јустина, који је, до последњег издисаја, својим преданим служењем неуморно обрађивао духовни Виноград Господњи. Сама чињеница да је преподобни Јустин рођен на Благовести, а да је на исти празник прешао из смрти у живот, указује да није случајно што је у својим беседама и богословској мисли са љубављу и великом пажњом говорио о Пресветој Богородици и проницао у тајну њене личности. Узевши речено у обзир, а имајући у виду наведене јубилеје, прилика је да у овом броју Винограда Господњег учинимо краћи осврт на богословску мисао преподобног Јустина Ћелијског о Пресветој Богородици.
Када смо у прилици да искажемо реч о Пресветој Богородици, наш језик замуцкује, глас нам подрхтава, рука се тресе… не од страха, нити смућености ума, већ од дивљења пред оном коју је Бог Љубави поставио у центар Свог Домостроја спасења; од дивљења пред оном која је у себи сабрала род људски и принела га и предала Логосу Живота. Својим животом Пресвета Богородица представља савршенство врлинског живљења, колико је оно човеку могуће. Почевши од њеног зачећа и рођења, које је плод дубоке вере и молитве, као дара остарелим родитељима Јоакиму и Ани, преко увођења у храм, и не само у храм већ у Светињу над светињама, до чудесног и надумног зачећа Бога Логоса и Рођења Његовог, сав Њен живот је исписан Духом Светим. Химнографију празника Рождества Христова употпуњује једна од стихира која нам на свој молитвено-поетски начин приближава тајну личности Пресвете Богородице и њеног благословеног дела у Домостроју нашега спасења: „Шта да Ти принесемо, Христе, зато што си се на земљи јавио као Човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: ангели – песму, небеса – звезде, мудраци дарове, пастири – чудо, земља – пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву Ти, Који јеси пре векова, Боже, помилуј нас!ˮ
Реч о Богородици и промишљање о њој која је шира од небесâ, увек нас узводи да жудимо за богословљем, јер нам се кроз њену личност и њено благословено предавање вољи Божјој показује да је богословље учешће у животу Сâмога Бога. То учешће не може бити ништа друго до радост коју нам нико не може одузети. У другом тому своје Догматике преподобни Јустин Ћелијски једно поглавље посвећује Пресветој Богородици, где до појединости, следујући библијском и светоотачком учењу, указује на значај Пресвете Богородице. Према његовом учењу, црквена посвећеност Богородици јесте нешто киригматско – дубоко библијско, одјекује начином на који се схвата дар спасења у Христу и одговара на њега. Богословска мисао преподобног Јустина о Пресветој Богородици недвосмислено и јасно указује да су се Тајна спасења, а заједно са њом и лик свете Дјеве, постепено разоткривали у Старом Завету у праобразима: у лествици Јаковљевој, у купини неопалимој, у чудесном пролазу Јеврејâ кроз Црвено море, у сасуду са мȁном, у Гедеоновом руну, док најзад са њега није скинуо вео тајне и целом свету га показао старозаветни јеванђелист Исаија, који је прорекао: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануилˮ (Ис. 7, 14).
Ћелијски старац указује на неколико места да се света Дјева назива Богородицом не у смислу да је Господа Христа родила по Божанству Његовом или да је дала биће и постојање Његовом Божанству, јер је Његово Божанство вечно и беспочетно, већ у смислу да Га је родила по човечанству, јер Рођени од ње, у самом зачећу и рођењу од ње, био је, као што и увек јесте, истинити Бог. У својој Догматици преподобни Јустин наведене речи јасније формулише: „Божанска истина о светој Дјеви Богородици сложена је из две истине: једна је да је света Дјева – Приснодјева (Ἀειπαρθένος = Увекдјева); а друга је да је света Дјева – Богородица (Θεοτόκος). Обе ове истине истичу из једног божанског извора: Светог Откровења. И једна и друга су божанска стварност у границама човечанског света.ˮ
У свом осврту на текст Благовештенског акатиста Пресветој Богородици, који се према богослужбеном поретку произноси петком на Малом повечерју у прве четири недеље Великог поста, као и на јутрењу суботе пете недеље свете Четрдесетнице, преподобни Јустин указује да се текст овог похвалног пјенија Богородици може назвати химном учења Цркве о Пресветој Богородици. Светитељ истиче да је Богородица, родивши Добротвора, и сâма постала пребогати извор добротворства; она све може jep je родила Силног у моћи – Христа, а, поставши Мајком Милостивог Господа, она је и сâма постала извор милости и бездан милосрђа. Преблагословена Богородица је небо на земљи; у њој се побеђују природни закони, а, родивши Господа Христа, она је превазишла сваку врсту људске похвале.
Истинској ризници богословске мисли преподобног Јустина Ћелијског о Пресветој Богородици припадају и његове беседе које је произносио на Богородичине празнике са амвона старог Светоархангелског храма у манастиру Ћелијама надомак Ваљева. Једна од истина које је преподобни Јустин Ћелијски најчешће истицао у својим беседама у част Пресвете Богородице јесте њена спремност да, без колебања, у потпуности преда себе и свецели свој живот вољи Божјој, што је потврдила и речима: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој!ˮ (Лук. 1, 38). Величина и значај нас људи као боголиких бића налази своју потпору управо у Пресветој Дјеви. Према речима преподобног Јустина Ћелијског, „Пресвета Богородица је кроз Рођење Очовеченог Логоса Божјег прва доживела Рај и сва блаженства, сва богатства која Бог доноси свету, доживела је она цело Јеванђеље Господа Христа, доживела је и сав вечни живот, сву вечну истину, сву вечну правду. Она је после Господа Христа оличење вечне правде, оличење вечне љубави, оличење вечнога живота. Богомајка, удостојивши се велике благодати да роди Спаситеља света, укида Евино првобитно проклетство јер је њен Син, Господ и Спаситељ наш, многоцени плод Очевог извољења.ˮ
Није случајно што, у духу следовања Пресвете Богородице вољи Божјој, преподобни Јустин на више места указује да Пресвета Дјева није у себи сместила само Несместивог Бога Логоса већ и да је целокупно његово Јеванђеље као благу вест о спасењу света и човека сместила у своје срце, поставши тако ходајуће и живо Јеванђеље. У својим често сузним беседама, Светитељ указује да је Пресвета Богородица најсветији драгуљ из повести спасења људског рода, да је она Благи лик, Несагорива сионска купина, Јаковљева лествица која спаја небо и земљу, да је Мати Божја, а уједно и Мати васцеле васељене кроз Сина свога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Молитвено покровитељство Пресвете Богородице и њен тајанствени омофор, који је, вођена материнском љубављу, раширила, тема је којој преподобни Јустин Ћелијски у својим беседама приступа са посебном пажњом, никада не изостављајући прилику да укаже на значај молитава и богослужбених химни у којима богомудри химнографи Пресвету Дјеву величају и прослављају као ону која пред Господом има највећу смелост да молитвено посредује за све оне који јој са љубављу и усрдношћу упућују своје молитвене уздахе и прозбе. И свештени поредак богослужења Пресвету Богородицу препознаје као молитвену покровитељку свих људи, тако да није случајно да се сваки низ појања стихирâ и тропарâ закључује појањем химне Богородици.
У беседи на празник Рођења Пресвете Богородице преподобни Јустин громогласно поучава: „А Богородица, она је на небу и на земљи, непрекидно служи своме божанском Сину. Шта је њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно богослужење. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке, и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.ˮ У истој беседи на другом месту, Светитељ јасно и недвосмислено говори о Богородици као молитвеној покровитељки: „И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице и она је у свим молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред Престолом Чудесног Сина свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као њу, после њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Уз све до сада наведено, драгоцено је поменути да преподобни Јустин Ћелијски у готово свим беседама на празнике Пресвете Богородице говори о њој као учитељици врлинског и јеванђелског живота, као оној која је у свом бићу оваплотила све врлине и све заповести које су нам у животу дароване, не у неком нормативном и строго јуридичком смислу већ као благословене смернице на нашем путу вечне заједнице са Господом. Тако се Пресвета Богородица, према речима преподобног Јустина, јавља као Одигитрија, тојест Путеводитељка и Заштитница свих који у овом животу – вођени вером, надом и љубављу – корачају оном стазом коју нам је пропутио Господ наш Исус Христос.
Следујући поукама и речима преподобног Јустина и његовој богословској мисли о Пресветој Богородици, дивимо се лику Богородице, величамо је у црквеним песмама, јер, појући песму Богородици, ми о Њој богословствујемо. А о Њој богословствовати води нас ка томе да узводимо песму и реч и мисао ка Богу, Који нас у Своје наручје привлачи. Надахњујемо се светоотачким беседама које су јој посвећене, молимо се да нас покрије свечасним Покровом својим и сачува од свакога зла. Али, изнад свега, надамо се да ћемо њеним молитвеним заступништвом бити удостојени учешћа у вечној Светлости Онога Који је Њену утробу начинио Светињом над светињама.
Катихета Бранислав Илић
