*Текст је објављен у часопису Виноград Господњи (Божићни број, 2024), стр. 10-14.
Наталија Стокановић: Саборни храм у Новом Саду је отворена галерија
У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Музеја Српске Православне Цркве објављена је монографија Саборна црква Светог Георгија у Новом Саду. Овим поводом, за нови број Винограда Господњег, разговарамо са госпођицом Наталијом Стокановић, ауторком наведене књиге.
- Изражавајући Вам искрену благодарност на прилици да разговарамо о капиталној монографији која се однедавно налази пред читалачком публиком, дозволите ми да Вас замолим да наше читаоце упознате како сте дошли на идеју да приредите монографију о Саборном храму у Новом Саду?
Најпре желим да изразим велику захвалност на благослову Његовом Високопреосвештенству Митрополиту бачком др Иринеју да овај разговор буде објављен у листу Епархије бачке Виноград Господњи и радујем се што могу да представим монографију Вашим читаоцима. Идеја или, можда боље речено, први конкретан корак ка томе да монографија почне са припремањем, дошла је после кандидовања мастерског рада о Саборном храму у Новом Саду, одбрањеног на Одељењу за Историју уметности Философског факултета у Београду, за награду Спомен-збирке Павла Бељанског 2019. године. Публиковање истраживања је било подржано од стране мог професора др Ненада Макуљевића. Наравно, постојала је и постоји жеља да својим радом допринесем Српској Цркви, посебно Епархији бачкој.
- Ово импозантно дело својим садржајем и квалитетом сведочи о вишегодишњем труду и прегалаштву. Како су текли кораци у погледу припремања монографије и колико Вам је времена било потребно?
Монографија пред Вама је заправо резултат мог првог студентског теренског истраживања. Могло би се рећи да је прва фаза био дипломски рад, у ком сам описала иконостас и прикупила само основне архивске податке. Друга фаза је било ширење истраживања на цео храм. Многе ствари сам уочавала после друге, треће, четврте посете храму. Међутим, све је то био школски рад на којем сам тек стицала знање, фактографски.
Озбиљнијем раду се приступило са фотографисањем целокупног храма и дигитализацијом архивског материјала за пројекат Уметничко и архивско благо Саборног храма у Новом Саду Министарства културе и информисања 2020. године, када смо уместо сто педесет обећаних фотографија приложили Министарству око пет стотина. Например, тек приликом фотографисања храма сам стекла увид у детаље зидних слика на таваници и на хору, које је осликао Стеван Алексић, као и на вишим иконама и резби иконостаса.
Разни послови су се преплитали, па смо паралелно радили и на другим пројектима, например, на истраживању владарске одежде светог кнеза Лазара, која се чува у Музеју Српске Православне Цркве, и на прављењу 3D модела исте, да би 2022. године поново дошла на ред монографија, када је добила потпуни смисао последњим поглављем о канонизацији светог Иринеја Ћирића и мученика бачких. То је поглавље које је мени лично недостајало као завршница, и тек са њим сам осетила да је рукопис целовит и да вероватно неће изневерити очекивања свих оних који су ми указали поверење да истражујем храм и помагали ми при раду.
- Ко су били Ваши сарадници и сатрудници у овом благословеном делу?
Многобројни су сарадници и сатрудници на монографији и сада ћу сигурно заборавити некога да поменем. Али, хвала Вам на прилици да се још једном захвалим Високопреосвећеном Митрополиту бачком господину др Иринеју на благослову и могућности да проучавам новосадски катедрални храм, али и на поверењу да истражујем у његовом дому, новосадском Владичанском двору, где сам пронашла мноштво материјала.
Том приликом су ми, на самом почетку истраживања, највећу помоћ пружили протојереј-ставрофор Владан Симић, презвитер Огњен Верић, ђакон Мирослав Николић, као и Петар Ђурђев, рецензент књиге и тадашњи директор Архива Града Новог Сада. Сналажење или несналажење приликом првих теренских истраживања олакшала ми је придворна сестра монахиња Филотеја. Помоћ сам добила и од протођакона др Драгана Радића, који ми је прибавио занимљиве планове Хермана Болеа из Дијецезанског музеја у Загребу.
Највише пажње тексту монографије је, природно, посветио мој отац Душан Стокановић, који је више пута прошао кроз текст монографије, исправљао је и указао ми на неке њене недостатке, али и стално ме бодрио. Затим је презвитер др Србољуб Убипариповић, професор Православног богословског факултета у Београду, наставио исти посао и дао ми корисне предлоге, чиме је текст постао информативнији, а тумачења смисленија.
Прелепе фотографије које красе и доприносе богатству и разумевању монографије су припремили Душко Филиповић и Растко Стокановић. Они су педантно и детаљно радили и, на тај начин, давали на значају свакој мојој замисли на терену, радили у прашини, по највећој врућини, пењали се и завлачили на незахвална места да свака фотографија буде најбоље изведена.
На крају морам да истакнем дизајнера и теолога Милорада Видовића, који је осмислио модеран, а опет складан, разумљив, прегледан и елегантан изглед књиге и који је рукопис књиге технички савршено припремио за штампу, те јој се, без знања шта се унутар ње налази, сви диве већ на први поглед.
- Лепа је прилика да наше читаоце у кратким цртама упознате са садржајем монографије о катедралном храму Епархије бачке.
Искористићу прилику да читаоцима представим неке теме које се можда и не уочавају одмах приликом прегледања садржаја на првим странама монографије већ су повезане чињеницама које су забележене кроз различита поглавља.
Једна од великих жеља ми је била да се бавим развојем насеља, са акцентом на Саборном храму, Владичанском двору и школи, као самим срцем града, и начином на који је тај развој био условљен природом, рељефом и друштвеним правилима. Можете да видите то кроз мапе и планове, од досељавања до почетка 20. века. Ипак, поента овог поглавља је била да укаже на то да ове грађевине, као и грађевине које су стајале претходно на месту данашњих, јесу показатељ животодавне вере, која не пружа само подстицај за опстанак него и проналажење достојанства и лепоте у најтежим временима. То се огледа и кроз приложништво, којим је храм увек био велелепно опремљен.
Имамо, такође, прилику да видимо како су изгледали иконостаси Саборног храма кроз време: цртеж који показује средишњи део првог иконостаса из времена владике бачког Висариона Павловића у 18. веку, иконостас настао средином 19. века, а који данас служи цркви Свете Тројице на Ченеју, и данашњи иконостас који је настао почетком 20. века.
Истражујући тему данашњег иконостаса, књига нас води ка расветљавању не само конкретних дела изведених за овај храм већ и шире, проучавању црквеног рада Паје Јовановића и Стевана Алексића, односа уметникâ са Урошем Предићем, патријархом Георгијем Бранковићем, као и са управом Црквене општине новосадске. Затим, уздижући односе ван личних, упознајемо односе политичких странака, радикалне и либералне, као и њихове односе са Црквом и угарским властима. Потрудили смо се да све буде разјашњено сликовито, тако да се упознају жеље, тежње и идеје црквене управе и српског народа у вези са катедралним храмом кроз векове, кроз писма, конкурсе, новинске написе, изведене програме и сачувана дела.
- Из садржаја књиге, чији драгоцени текст на посебан начин употпуњују светлописи, читаоци су у прилици да се упознају са многобројним драгоценостима новосадског Саборног храма. Које драгоцености бисте посебно истакли?
Монографија готово каталошки представља свако појединачно дело унутар и око храма. Понеко ће приметити да су негде приказане само најосновније ствари, остављајући простора за даља темељнија и дубља истраживања. Због тога ћу се осврнути на детаље по којима су, по мени, одређена дела драгоцена и занимљива, који акцентују укупан рад уметникâ.
Представе манастира Ђурђевих Ступова, Хиландара, Грачанице, Старог Нагоричана, Дечана или Краљеве цркве у Студеници у рукама светих ктитора, националне топосе повезују у једну целину са укупним, небеским пејзажом икона и резбе иконостаса.
Сама пак резба иконостаса, која великим делом представља плодове воћа, вреже и друге мотиве, понављањем на витражима и декорацији мобилијара, доприноси утиску богатства и свечаности, а повезује цео храм у јединствену целину.
Символичка вредност иконостаса се, такође, очитава у скромном избору јасно дефинисаних мотива и наменски распоређеним од тла ка небу: уз једноставнију декорацију, мотив земаљског шара са крстом налази се у најнижој зони, најближој земљи, а затим се у вишим зонама појављују мотиви вечне ватре уз икону Свете Тројице, ваза изобиља, цвећа, воћа, нарочито грожђа, као евхаристијског символа. У највишој зони су резбе у виду балдахина и куполе, символа заштите и неба.
Мање приступачна посматрачу је представа осликана на западном зиду хора. На средини, на мањем облаку, а окружени широким слободним небеским простором, старозаветни пророци Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило посматрају пророка Мојсија. Сцена је приказана ванвременски, а у средишту ње је постојана, снажна фигура Мојсија који у рукама држи таблице закона. Испред њих је још једино насликана отворена књига, на чијим отвореним странама је исписан почетак визије пророка Језекиља: „Године тридесете, месеца четвртога, петога дана, када бијах међу робљем на ријеци Хевару, отворише се небеса и видјех утваре Божјеˮ (Јез. 1, 1). Књига је просто пружена посматрачу да је чита, остављајући драматичан утисак присуства самом догађају отварања небесâ, што је и приказано у представи Бога Оца у слави небеској на своду храма.
- На неколико места у тексту монографије умешно истичете да је Саборни храм у најтежим временима делио судбину народа, а то се најконкретније види у опису разарања храма 1849. године и његове касније обнове у коју су свештенство и народ уложили велики труд и љубав.
Када је патријарх Јосиф Рајачић почетком 1850. године тражио помоћ од руског цара Николаја I, наводи да су Мађари свирепо разорили 115 храмова. Наводи и да је у оквиру Бачке епархије највише страдао Новосадски протопопијат, док је Саборна црква претрпела највећу штету. Преживели Новосађани су журно поправили своје храмове. Изборили су се за зајам од цара Фрање Јосифа, којим су покрили обнављање кућа у старим градским улицама и обнављање грађевина цркава.
Познато је да зидови храма нису били осликани, док је у периоду од 1855. до 1857. године изведена нова олтарска преграда. Приложнички натписи на појединим иконама у иконостасу сведоче да су у ентеријеру били изведени само најнеопходнији радови, у складу са скромним могућностима побожних појединаца и Црквене општине новосадске, насталим после пустошења града 1849. године.
Пошто је иконостас остао без целовитог програма и временом допуњаван иконама које су понављале светитеље више пута, владика бачки Платон Атанацковић (1851 – 1867) је основао Фонд за изградњу иконостаса, из којег је почетком 20. века изведен данашњи иконостас.
- На нешто више од три стотине страница, поред указивања на историјски, уметнички, културни и духовни значај храма, указали сте и на посебна богослужбена торжествена сабрања која су остала златним словима записана у храмовном летопису. Описом једног таквог историјског сабрања и закључујете садржај монографије, сведочећи тако да је Саборни храм био и остао духовни центар Епархије бачке. Реците нам нешто више о овоме?
Владика шумадијски Сава Вуковић, који је администрирао Епархијом бачком 1990. године, први је издејствовао од власти да се на Кеју жртава Рације у Новом Саду по први пут служи државни комеморативни скуп невиним жртвама Бачке пострадалим 1942. године. У последњих неколико година је било више значајнијих догађаја којим је поплочан пут ка свечаном чину канонизације светог исповедника Иринеја, епископа бачког и мученика бачких. Објављено је низ значајних књига. На интернету можете да погледате и награђивани документарни филм Деца бе- смртности из 2012. године. У Музеју Новог Сада Епархија бачка је 2015. године поставила изложбу др Гордане Петковић поводом 60-годишњице од упокојења светог владике Иринеја, а у Музеју Српске Православне Цркве у Београду је 2017. године била приређена изложба истог аутора о светом Иринеју Ћирићу, под насловом „На гласу светостиˮ. Први јавни час је одржан 19. маја 2022. године, да би на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, одржаном током маја 2022. године, осамдесет година од Погрома, саборски оци лику светих прибројали светог Иринеја Ћирића, са датумом празновања на дан његовог упокојења 24. марта / 6. априла, и свете мученике бачке, са датумом празновања на дан такозване Рације у Новом Саду 10/23. јануара 1942. године. Више хиљада верника из свих српских крајева окупило се у порти храма и испунило околне улице приликом свечаног чина канонизације. Данас можемо да се помолимо пред моштима светог Иринеја и свештеномученика Димитрија Хаџи-Бокшана и Светозара Влашкалића, које су постављене у кивоту пред Богородичиним троном у Саборном храму.
- Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки др Иринеј у предговору књиге истиче да богослужбени живот под сводовима Саборног храма бива доживљаван као нешто живо и савремено, а у исто време и свевремено. Пред крај нашег разговора, замолићу Вас да учините осврт на значај богослужбених сасуда и књига које се чувају у храмовној ризници, а о којима је било речи у књизи која је настала из Вашег пера?
Ратне невоље су Србе довеле у ове крајеве, који су потом подизали храмове и опремали их на велелепље богослужења; ратне невоље су пустошиле цркве, тако да су многобројне драгоцености Саборне цркве нестајале, крадене, уништаване. Пљачке током Буне 1848/1849. године, Великог рата и Другог светског рата допринеле су да је само мали део тих предмета и данас у храму или и даље у богослужбеној употреби. Саборна црква у Новом Саду располагала је књигама и богослужбеним, уметнички обрађеним предметима насталим током 18, 19. и 20. века, који су доприносили уобличавању верског живота и културе.
Од многобројних књига које су постојале у храму, данас се чувају још само Псалтир из 1759. године, Гедеонове проповеди из 1760, Октоих из 1761, Србљак из 1762, Молебстве- ник из 1781. и Служабник из 1866. године. У Владичанском двору се чува и једно од Че- творојеванђеља које је штампано у Мркшиној цркви 1562. године, као и један Празнични минеј настао у штампарији Божидара Вуковића у Венецији 1538. године. Сачуван је и руски Ирмологиј из 1843. године. То су вредне богослужбене књиге које нам сведоче о верским и културним прегнућима Срба кроз векове.
Од богослужбених предмета и утвари које нам сведоче о давним временима и значајним даровима верника, сачувана су четири свећњака из 1772, барокна дарохранилница из 1778. и сребрна петохлебница из 1807. године. Остали предмети из ризнице су углавном приложени приликом обнове од 1902. до 1905. године, чему има већ сто двадесет година, али који се још могу видети у свакодневном богослужењу. Њих је много и, да их не бих набрајала редом, скренућу пажњу на то да свако ко је могао макар и неким скромнијим даром да допринесе опремању храма, уписао се тада у књигу благочестивих приложника. Поменућу само плаштаницу из 1905. године, изведену према нацрту за антиминс за катедрални храм, који је осмислио још Хри- стофор Жефаровић за време владике бачког Висариона Павловића, а која је створила временски континуитет између два значајна тренутка – момента утемељења и момента обнове храма на тим темељима. Од скоро у храму постоји и плаштаница коју су везле монахиње манастира Градац, према узору на плаштаницу краља Милутина с краја 13. века. То је најстарија сачувана наша плаштаница, тако да је, може се рећи, њеном репликом новосадски Саборни храм повезан и са најстаријим временима наше Цркве.
- Којим речима бисте читаоцима Винограда Господњег препоручили монографију о Саборном храму у Новом Саду?
Саборни храм у Новом Саду је отворена галерија, која је већ на први поглед свима занимљива и привлачи посетиоце, само због свог богатства и лепоте, о чему сведочи чињеница да никада није празна.
Монографија пред Вама омогућава још лакше уживање у храму и сагледавање у његовом пуном значају, тиме што даје на једном месту сабране, за сада познате, податке и занимљиве приче из историје и културе Новог Сада.
Захваљујем Вам још једном на прилици да монографију Саборног храма представим Вашим читаоцима онакву каква јесте, као научно штиво, али првенствено као резултат труда, помагања и љубави многих људи.
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић
