*Текст је објављен у часопису Виноград Господњи (Покровски број, 2024), стр. 11-21
Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Богословије – училишта која рађају нове пастире, нове учитеље и нове проповеднике вере
Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, почевши од школске 2023/2024. године, за инспектора богословијâ Српске Православне Цркве изабран је високопречасни протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени парох новосадски и некадашњи главни и одговорни уредник листа Епархије бачке. У овом броју Винограда Господњег доносимо разговор са инспектором богословијâ Српске Православне Цркве о значају средњих богословских школа, као и о школовању и васпитавању будућих служитеља Цркве Христове.
- Високопречасни оче, у духу наше теме, замолићу Вас да на почетку нашег разговора поделите са нама своја сећања на школовање у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.
Дозволите ми најпре да захвалим на позиву да разговарамо о тако битној теми као што је школовање и васпитавање будућих служитеља Цркве Христове – ученикâ наших богословија, јер наша васпитно-просветна училишта јесу установе које од голобрадих јуноша стварају достојанствене пастире Цркве Христове. Са друге пак стране, лепо је души и пријатно је срцу моме поново бити на страницама листа Виноград Господњи, који сам својевремено и сâм уређивао са благословом Високопреосвештеног Митрополита бачког г. Иринеја, заједно са браћом свештеницима и сарадницима, трудећи се, колико су ми моћи допуштале, да нашим парохијанима пренесемо вредности вере наше и расветлимо поједина питања.
Моје школовање у Карловачкој богословији је почело давне 1971. године, када сам се уписао у први разред, благословом тадашњег блажене успомене епископа бачког Никанора, а окончао сам га 1976. године. Био је то више неголи леп период мога живота јер сам од тога времена спознао шта значи живети у истинској заједници, сабраној око Христа Господа. Заједно смо учили и подвизавали се у скромним интернатским условима, али радосни у срцу, јер смо били обасути љубављу и очинским старањем наших дивних професора који су користили сваку прилику да нам, наместо наших родитеља, дају богомудре савете за живот у који тек што закорачисмо. Неких од тих савета се и данас сећам и радо бих их поделио са нашим читаоцима, јер сам мишљења да они могу послужити на добро и данашњим нараштајима, поготову ученицима богословијâ.
Ректор Карловачке богословије у то време је био, сада блажене успомене, архимандрит Милутин (Стојадиновић), потоњи Епископ тимочки. Волео је појање, уживао је да богослужи и беседи, а црквено богослужбено правило је држао у малом прсту, што је, наравно, очекивао и од свих нас – или барем од већине. Искрено га је погађало када би чредни за певницом погрешио или појао не контролишући притом јачину свога гласа. То је разлог што нам је често говорио: „Децо, запамтите засвагда, појање није дерање, а дерање није молитва!ˮ Наравоученије: увек треба појати умилно, срцем и побожно, као кад стојиш на молитви, – Бога ради, а не себе ради, – јер појање и јесте својеврсна молитва!
Добар зналац Светог Писма оба Завета био је, сада блажене успомене, прота Младомир Тодоровић. Осим љубављу према Светом Писму, он нас је загрејао и љубављу према књигама, према белетристици, тако да смо, руковођени његовим саветима, у одређеном поретку читали све прикладне књиге у складу са својим узрастом. И од тога времена, што је можда и најбитније, захваљујући њему, постали смо редовни посетиоци Сајма књига у Београду. Ипак, оно што ми је и дан-данас остало у сећању, кад помислим на њега, јесу његове саветујуће речи: „Децо, никада не говорите оно што не смете да потпишетеˮ; друге речи су као и прве: „Децо, уколико желите да будете поштовани, чувајте своје достојанство!ˮ Наравоученије: увек право збори и Богу се моли, а клевете и сплетке батали као најсмртоноснији отров. И, напослетку, не могу да изоставим ни савет, сада блажене успомене, проте Душана Дачића (у време мога школовања је био у чину протођакона), који је предавао српски језик и још неколико других предмета. Док сам у оно време читао приче Јанка Веселиновића, које су за тему имале живот сеоског попе или сеоског учитеља, имаосам осећај да је тај наш дивни писац у свим својим причама живописао управо лик нашег професора Дачића! Када је у првом разреду требало да пишемо писмени рад на задату тему, ми се сви узврпољисмо у смислу: шта да напишем, како да почнем, којим речима да окончам рад и тако даље. Наравно, наш „профаˮ је то приметио и, у циљу охрабривања, рекао нам је следеће речи: „Децо, ако је вама у глави јасно то што желите да напишете, биће јасно и на папиру!ˮ Било је довољно да само то једно чујемо од њега и – речи саме кренуше. Слична су моја сећања и на све друге племените професоре који су ме, током школовања, водили путевима богословског усавршавања, а поменуте сам истакао као најупечатљивији пример и илустрацију.
- Према неисказаном Промислу Божјем, за време студијâ на Православном богословском Факултету у Београду, постављени сте за професора знамените Карловачке богословије. Шта бисте посебно нагласили када је реч о наведеној служби која Вам је поверена? Које предмете сте предавали?
Сплет околности, али, ипак бих рекао – Промисао Божји, врло брзо ме је, после окончања средњошколског образовања и уписивања студијâ на Богословском факултету наше Цркве у Београду, поново вратио у Карловце. Наиме, тек што сам одслушао прва два семестра и положио један или два испита из прве године, на разговор ме је, током летњег распуста, позвао тадашњи ректор Богословије, горепоменути професор Младомир Тодоровић. Ја се најљубазније одазвах на његов позив не знајући тему и разлог за наш разговор. И, да не бих дужио, казаћу следеће: изненада, током лета, Карловачка богословија је остала без наставника Црквеног појања са правилом, због чега ме је прота Тодоровић замолио да се прихватим пријатне дужности и да од јесени, школске 1977/1978. године, предајем овај предмет у свим разредима Богословије. Сви предуслови су испуњени: подразумевам његов разговор са члановима Светог Архијерејског Синода, са управом Богословског факултета и са мојим надлежним епископом Никанором. Сви су се одмах сагласили и дали свој благослов, али то ништа не вреди уколико ја не прихватим понуђену ми дужност. И, наравно, почаствован и захвалан, ја се прихватих ове пријатне и лепе дужности која ни у чему није трпела због мог честог путовања у Београд, нити су моје студије трпеле. Богословски факултет сам окончао у року, а у Богословији сам остао на месту наставника све до одласка у војску 1981. године. У дужност ме је увео лично блажене успомене епископ жички Стефан (Боца), члан Светог Архијерејског Синода задужен те године за црквену просвету.
- Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од школске 2023/2024. године, изабрани сте за инспектора богословијâ Српске Православне Цркве. Како би нашим читаоцима било јасније о каквом је послушању реч, лепа је прилика да нас детаљније упознате са службом инспектора богословијâ и дужностима које му Црква поверава.
Велике сличности има моје постављење за предавача у Карловачкој богословији и избор за инспектора богословијâ наше Српске Православне Цркве. Околности скоро да су истоветне, – све се догађало мимо мене, – а ја у свему томе поново не видим просту случајност него очигледни Промисао Бога Господа. Пошто је мој предшественик на тој дужности, уважени крстоносни прота и професор Славко Зорица, услед нарушеног здравственог стања, молио да буде разрешен те дужности, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора поставило се питање и о избору новог инспектора богословијâ. И поново, да не бих дужио, рећи ћу само ово: као што је у своје време прота Тодоровић био заговорник мог доласка за наставника у Карловачку богословију, тако је и сада надлежни епископ моје недостојности Високопреосвештени Митрополит бачки г. Иринеј, руковођен Духом Божјим, предложио моју недостојност за ту дужност и сви присутни углас рекоше: „Амин!ˮ– не само Светејши него и сви чланови Светог Архијерејског Синода, на чему им и овом приликом синовски благодарим на указаном поверењу. На ову пријатну и одговорну дужност, неочекивану и ничим заслужену, постављен сам са 1. септембром 2023. године. Што се тиче самих обавеза и дужности инспектора богословијâ, оне су везане искључиво за надзирање наставног и педагошког рада у нашим богословијама. Другим речима казано, инспектор богословијâ је у обавези да током школске године бар једампут посети сваку од богословијâ и, у договору са господином ректором и професорима Богословије, током неколико дана, изврши контролу у вези са спровођењем наставног плана и програма, методолошким приступом наставним јединицама и стеченим знањем ученикâ, о чему напослетку подноси званични извештај Светом Архијерејском Синоду наше Цркве у Београду. Све време боравка у Богословији ректор дотичне Богословије, као домаћин, свагда иде у пратњи инспектора, а посета сваком разреду се убележава у дневник тога разреда. Наравно, инспектор има могућност и право да током наставе изнесе одређене опаске или да, као допуну реченом са стране професора, укаже на неке детаље из дотичне области који можда нису обухваћени наставним програмом, али могу итекако бити од користи ученицима. Дакле, у питању је и одговоран, али и захвалан рад који обострано надахњује и оплемењује и ђаке и професоре, с једне стране, а са друге, и инспектора богословијâ, тојест моју недостојност. Уколико се укаже реална потреба да се изврши ванредни преглед по било којој основи, Свети Архијерејски Синод писаним дописом доставља своју одлуку о томе инспектору богословијâ и у налог му ставља да оде у дотичну Богословију, испита постојећу ситуацију или настали проблем и, са својим мишљењем и предлогом, писаним извештајем извести Свети Архијерејски Синод о утврђеном стању и чињеницама, на основу чега Свети Архијерејски Синод доноси коначну и обавезујућу одлуку о том питању.
- Били сте већ у службеним посетама у свим средњим богословским школама Српске Православне Цркве, као и на њиховим свечаним славским академијама. Какви су Ваши досадашњи утисци и, према Вашем мишљењу, са каквим изазовима се суочавају наше богословије?
Са децом сам увек волео да радим. Да су била другачија времена и да је било умесно да инсистирам, ја бих сав животни век посветио раду са децом у Карловачкој богословији у којој сам и започео не само педагошки рад него и своје богословско школовање. Међутим, потребе Цркве су биле другачије. Тога сам и сâм био свестан, тако да није било резона да испољавам неку своју вољу, нити да било шта извољевам, поготову због поверења које ми је све време свесрдно пружао епископ Никанор.
Ипак, вољом и Промислом Божјим и поверењем чланова Светог Архијерејског Синода, Милостиви Господ, Који најспаситељније промишља о свима нама, поново ме је вратио у школу, али сада не само у једну, као у време школовања, него у све наше богословије, у складу са обавезама које дужност инспектора богословијâ подразумева. И срећан сам због тога. Деца мојим зрелим годинама дадоше нову снагу, а ја схватих да, захваљујући дужности инспектора, постадох удостојен нечега што иначе никада не би могло да ми се догоди. Питам и себе и Вас, драги мој Браниславе: да није дужности инспектора коју вршим, када бих убоги био удостојен да у Светосавском храму на Врачару служим бденије уочи славе Београдске богословије, да као служашчи појем величаније Светом оцу Сави, да сутрадан саслужујем на архијерејској Литургији Светејшем Патријарху нашем г. Порфирију и свим сабраним епископима наше Цркве, заједно са мноштвом сабраће свештеникâ и ђаконâ? Мени недостојном то много значи јер у свему томе видим јасно знамење милости Божје. А пре служења у предивном Светосавском храму на Врачару, сличне части сам удостојен и у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки, поводом празника Света Три Јерарха и славе Богословије! Због великог јубилеја те Богословије, Литургију је служио Светејши Патријарх српски г. Порфирије, са епископима, презвитерима и ђаконима. То је један сегмент који је у мени оставио дубоког трага.
Други сегмент, за који молим да ми буде омогућено мало више простора на страницама Винограда Господњег, јесу моји разговори са децом, током наставе, али и у слободно време. А подразумевам следеће. Видећи расположеност и младалачки ентузијазам наших богослова, радо сам прихватио да са њима разговарам на све могуће теме. Када се са децом искрено и отворено разговара, половина посла је завршена. Не знам како и шта је томе допринело, свакако благословом и Промислом Божјим, међу нама је од првог сусрета успостављен присан родитељско-синовски однос. А оно што сам покушао да им ставим на знање јесте чињеница да у животу ништа не бива на основу слепог случаја него се све одвија по непогрешивом Промислу Божјем. У том смислу сам, хвалећи њихове родитеље што су их уписали баш у Богословију – свеједно што школовање у Богословији, за разлику од других средњих школа наше миле Отаџбине, траје пет година – и храбрећи их на путевима образовања, покушао, а у томе сам и успео (то су ми и они потврдили), да им ставим до знања да се, без обзира што су de facto они, заједно са својим родитељима, „одабралиˮ Богословију да у њој наставе средњошколско образовање, све то ипак догодило по вољи и Промислу Бога Живога. Као што је у своје време Спаситељ одабрао дванаесторицу ученика Својих и апостола, рекавши им: „Не изабрасте ви мене него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доноситеˮ, а на другом месту: „[Ви] нисте од света него вас ја изабрах од светаˮ (Јов. 15, 16, 19), тако је исто и све нас, који служимо олтару Божјем и Цркви Христовој, али и свакога ко ће се тек удостојити тога служења, Господ Бог у Своје време одабрао и позвао Себи у службу. Сви смо ми тај Његов позив неосетно примили, али смо, руковођени Духом Светим, одабрали прави пут: одазвали смо се на зôв нашега Тројединога Бога – Оца и Сина и Духа Светога – и сада смо ту где јесмо, свако у своме звању и части, у домену свога послушања, сви једнако служећи Богу и роду своме. Оне речи Спаситеља, упућене апостолима, нису једнократне и ускогруде нити се односе само на ученике Христове или на оно време него обухватају све људе и све нараштаје у свим временима и вековима: једампут су изговорене, али засвагда. Свакоме Господ, на овај или онај начин, каже: „Хајде за мномˮ (Мат. 4, 19), а на нама је да одлучимо да ли ћемо се том позиву одазвати. Ви сте се, децо, одазвали на тај позив и показали да сте достојни Христове љубави и служења Богу Оцу и Богу Сину и Богу Духу Светоме, али и роду своме, а да бисте за то служење били у потпуности спремни, предстоји вам стицање знања кроз предаване вам предмете. Милостиви Господ Бог све нас познаје још од утробе мајке наше (ср. Јер. 1, 5) и све нас једнако интелектуално преображава и усавршава у Духу Светом.
После таквог разговора са њима, – настојао сам да будем што сликовитији, – многи ми признадоше да о упису у Богословију уопште нису размишљали на такав начин. Сада су им се очи отвориле и јасно им је да су ту где јесу због тога што се нису колебали приликом одзива на Божји позив. А то и јесте сушта истина! Без обзира на технолошка достигнућа савременога нам света, деца воле да им се прича једноставним речима, јер тако најлакше схватају поруку коју желимо да им пренесемо. Врхунац наших разговора се очитовао у томе што је пажња многих од њих дошла до тога степена да су моју недостојност слушали скоро отворених уста. Искреном разговору су ме научили већ поменути професори Карловачке богословије, а томе и ја, недостојни, учим данашње ученике Богословије, милошћу Божјом и у складу са личним моћима, а у сагласју са њиховим професорима. Стога није чудо што су буквално сви ученици Богословије Света Три Јерарха, иако су имали своја послушања уочи славе, листом дотрчали на благослов и поздрав кад им је саопштено да је и инспектор стигао на славу. Њихови широки осмеси и радосне очи, пуне љубави и захвалности, у трену су ме разоружали и оплеменили и ја схватих да су моје скуде речи пале на плодну земљу. А када бих хтео да проговорим о свечаној академији коју су приредили на врхунском нивоу, не би било краја мојој причи. Рећи ћу само толико да ни мање ученика (има их мање од тридесет у свих пет разреда), ни садржајније и оригиналније академије у част Света Три Јерарха. То ми је највећа награда са њихове стране за пут који сам превалио. Имао сам осећај да академију изводе само за мене, а у славу Божју и част Света Три Јерарха, који су, на неки начин, и моји патрони још од службовања у Алмашкој цркви у Новом Саду. Ако је ово гордост са моје стране, нека ми Господ Милостиви опрости, јер говорим из срца и душе. Слична сведочанства бих могао испричати и када су у питању остале богословије, али онда не би било довољно страница. Нека ово буде само илустрација, а Милостиви Господ нека чува и сачува сву нашу децу, не само у богословијама него и у свим школама васколиког Српства, на добро њихових племенитих родитеља и нашега рода.
Оно што ме је такође позитивно поробило јесте чињеница да су сва наша деца у богословијама – и поред изазовних времена за сваког младог човека која их маме на стрампутицу – здрава и душом и телом, да су зрели за своје године и да трезвено размишљају. Данашњи услови за интернатски живот у богословијама су више неголи на завидном нивоу: деца имају више „слободногˮ времена, баве се спортским активностима и пливањем, имају приступ интернету, а на часовима информатике стичу основна и виша знања из те области. У односу на време у којем се моја недостојност школовала, то је разлика као између неба и земље у корист данашњих питомаца, Богу драгом хвала! Сви услови су им омогућени, а на њима је да време школовања искористе на најбољи могући начин.
- Многобројни светитељи из рода нашега, патријарси, архијереји, свештеници и катихете, поставили су темељ свог служења Цркви управо још као ученици неке од наших богословија. За крај овог сегмента нашег разговора, реците нам у чему се огледа значај наших богословија, какви су плодови и како Ви сагледавате будућност средњих богословских школа?
Много времена је прошло и много воде је протекло Дунавом и Савом, како обично у жаргону говоримо, од данâ у којима се моја недостојност школовала у Карловачкој богословији. Будем ли овим очима гледао на та времена и упоредим ли их са насталим временима и садашњим животним приликама, тојест са животом побожних људи у данашњици, неће бити преувеличано ако кажем да су оно била специфична времена са очигледним знамењима апокалипсе. Не желим да драматизујем него просто да укажем на безумље тада „владајуће елитеˮ која је преко ноћи постала не само безбожна него и богоборна. Зашто кажем богоборна? Зато што у њиховом умном склопу и идеолошком систему није било места за свештенослужитеље Цркве Христове, нити за искрене чланове Цркве Христове. Основна њихова заблуда се састојала у томе што су тврдо веровали, – баш тако: веровали, иако су се декларисали као неверни људи, – да ће, када и последња бака умре, свештеници сами ставити кључ у браву својих цркава, и то једампут засвагда. Закатанчиће их, јер више неће бити никога да иде у цркву!? О tempora! O mores! Тако мишљаху они у својој лудости, заборављајући да човек снује, а Бог одлучује! Нису знали ти богоборни атеисти, који су веру продали за вечеру, да се управо у тамо некој Богословији или на Богословском факултету већ школује или је окончао школовање „некиˮ Никола Велимировић, нити су знали да се у истој тој Богословији школовао тамо „некиˮ Благоје Поповић (подразумевам превасходно Београдску богословију). Чак ни људи Цркве Христове нису тада вероватно знали какви ће духовни и црквени делатници, горостаси и дивови – духовна елита Цркве – од њих постати када се испуни време. Наравно, такви умови се не рађају сваки дан и не у великом броју, али на основу чињенице из наше ближе историје имамо основано право да верујемо да се они и данас рађају и да ће се и убудуће рађати, како то буде благоизволео Милостиви Господ Бог наш. Другим речима казано, нису ондашњи кнезови земаљски знали да им је узалуд и тешко против бодила праћати се (ср. Дела ап. 9, 5). Све се у свету догађа управо по плану Божјем. Нема стихије, нема хаоса, нема анархије: све је Божја воља и о свему Господ Бог промишља и одлучује – Он изговара последњу реч! „Јер који човек познаје вољу Божју? Или, ко ће се досетити шта хоће Господ?ˮ (Премудрости Соломонове 9, 13; ср. IКор. 2, 16). Ова питања је поставио још старозаветни мудрац, а она су једнако важећа и данас, што потврђује и апостол Павле у својој Посланици. Зато у светлу будућност наших богословија нити сумњам, нити имам право на то.
Управо по таквом Божјем плану и Домостроју, праведни Бог је у древности, праведном љубављу Својом, читаве нараштаје рода Израиљевога, због њиховог тврдокорног и јогунастог понашања, одвео у реалну пустињу овога света којом су тумарали пуних четрдесет година, све док и последњи појединац међу њима, као сведок свих оних дивних знамења која је Господ допустио на Египћане не би ли пустили на слободу народ Божји, није скончао овоземаљски живот, да не би како, као недостојни Божјег човекољубија, ушао у обећану им земљу, „у којој тече млеко и медˮ (IVМојс. 14, 8). Наместо тих јогунастих и богопротивних синова Израиљевих, које је Бог маестрално извео из ропства, у земљу коју је њима обећао, Милостиви Господ Бог уводи њихове потомке: небројено мноштво њихових потомака који су се родили у пустињи и стасали током поменутог четрдесетогодишњег лутања пустињом „посред сенке смртиˮ (Пс. 22, 4). Како је то дивно и колико до изражаја долази неизмерни Божји Промисао о човеку и његовом спасењу, који ће се суштински испунити много касније – у пуноћи временâ (ср. Гал. 4, 4), у доласку Сина Његовога Једнороднога на земљу, у Личности Богочовека Исуса Христа.
На једнако диван и Бога достојан начин, Милостиви Господ Својом правдом изводи децу наших безумних и атеизмом задојених и опијених предака из четрдесетогодишњег духовног лутања пустињом безбожја. Сви они који су се својом вољом одрекли вере православне зарад благâ овога света, остали су засвагда у тој духовној пустињи: у њој су скончали свој овоземаљски живот, јер су њој и душом и телом припадали. „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце вашеˮ, каже Господ (Мат. 6, 21). А њихову децу и децу њихове деце, која ни у чему нису крива за недела својих родитеља, Бог уводи у нови свет, ни у чему налик свету у којем су живели њихови родитељи и дедови. Њихови родитељи су живели у времену у којем су у изобиљу имали хлеба и игара, као и слетова и идолатријске штафете младости пред којом су уистину шенили и зато су живели у свету глади и жеђи – „не глад хлеба ни жеђ воде него слушања речи Господњихˮ (Амос 8, 11). Нису они били гладни и жедни слушања речи науке Божје зато што није имао ко да им их проповеда већ зато што нису хтели да слушају свештенике Цркве Христове. Деца пак тих обезбожених родитеља више нису гладна и жедна слушања речи Божје, јер се реч Божја, наука Божја, Јеванђеље Христово, слободно проповеда широм васељене, по свему свету, па и у нашем отечеству. И млади нараштаји ту веру прихватају свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом, пунећи храмове Цркве Божје. И, да бих био сасвим јасан, казаћу овако: било је то оно време које је, милошћу и промишљањем Бога Живога, постало најидеалније и најспаситељније да се баш у њему поменути Никола преобрази у светог Николаја Жичког и Охридског, а поменути Благоје у светог и блаженог аву Јустина Ћелијског, дивне украсе наше Српске Православне Цркве и нашега рода српскога.
И у трену је ишчезла мантра богобораца о религији као опијуму за народ којом су троване и затроване душе многе невине деце тога времена. Сада на све стране слушамо и појимо: „Диван је Бог у светима Својим!ˮ (Пс. 67, 36). Деца рођена у духовној пустињи безбожја, слободно и својом вољом хрле под окриље Бога Господа и без страха се сабирају под сводовима Цркве Христове да би слушали речи Господње, а у њима их чекају богољубиви пастири који им радосно благовесте: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се насититиˮ (Мат. 5, 6).
Нека нико и не помисли да ове речи изговарам у намери да мртвом вуку мерим реп. Нипошто! Оно што је било и што сам лично преживљавао, заједно са себи сроднима по верском опредељењу, а из чега ме је Бог неупрљаног извео, јер ме је све време чувао и сачувао, остављам иза себе. Тим речима просто желим да укажем на очигледну паралелу између тврдовратог понашања синова Израиљевих и још безумнијег понашања наше сабраће по роду, десивше се у не тако давно време. Као да историја не постоји и као да она није учитељица живота. А та историја у коју је, Оваплоћењем Бога Сина, и Милостиви Господ реално ушао зарад нас и нашега спасења, јасно нам открива истоветни план и циљ Бога Господа у оба случаја: оцеви ће погинути у греху своме, а деца њихова ће наследити нову земљу, јер сви смо ми у руци Његовој и душом, и телом, и мислима, и делима, – „и ми, и речи наше, свака разумност и делатности знањеˮ (Премудрости Соломонове 7, 16). А фараонâ је било и биће их, као што их и данас има. Једни су префриганији, а други су крвожеднији, али сваки од њих има само један циљ: да се устоличи наместо Бога Живога. И ја се искрено плашим да ће неки нови фараон, који стасава и припрема се да наступи – пошто и данас једнако вреба кога да уграби и прождере (IПетр. 5, 8) – бити крволочнији и окрутнији, али и префињено префриганији у поступању од свих пређашњих – и од онога у Мисиру и од овога који је нама продавао маглу. Не показује ли нам то већ и овогодишњи перформанс, – како је модерно изразити се, – приликом отварања Олимпијских игара у Паризу? Иако је изостало јавно и огољено уздизање златног телета, ипак његов паганско-оргијашки дух и његова идеолошка богомржња све време, током перформанса, лебди у ваздуху, а порука је истоветна са оном у древности: „Ово су богови твојиˮ, савремени свете, њима се клањај и њима једино служи! А „Онај што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмеваˮ (Пс. 2, 4), па „рече: Погледах народ овај, и ето је народ тврда врата!ˮ (II Мојс. 32, 4, 9; ср. II Мојс. 20, 3 – 5). Дакле, шта желим да кажем? Да, ја верујем у ову децу и будуће нараштаје које ће изнедрити народ наш и наше богословије. Верујем у њих, јер верујем у свемоћ Тројединога Бога, – вечно постојећега и беспочетнога Бога Оца, и вечно постојећега и од Бога Оца вечно рађајућега се Бога Сина, Једнороднога, и вечно постојећега и од Бога Оца вечно исходећега Бога Духа Светога, Животворнога, – „од Којега је све и за Којега смо миˮ (IКор. 8, 6). Он ће у право време и на први начин додатно распламсати у деци искру вере за искрено и словесно служење Богу и роду. Посећујући по службеној дужности, али из љубави према Богу и роду, наше богословије и гледајући ту Богом дану нам лепоту будућих пастира и учитеља Цркве Христове, духовно и телесно стаситу, а умом својим узнесену у неслућене висине поднебесја, ја не могу, а да не запитам себе: ко ће и на који начин од ове дечице, када Богу то буде угодно, просијати у подвигу и светости? Кога је Промисао Божји већ одабрао за свога подвижника и светитеља? На та и слична питања немамо сада одговор, јер је он сакривен од нас, али, ако се окренемо „учитељици животаˮ, знаћемо да таква деца несумњиво већ постоје, као што су постојала и у време млађаних Николе и Благоја. Не би требало мислити да су тада њих двојица били усамљени примери, јер да је тако како бисмо данас имали светога Платона, светога Доситеја, светога Иринеја, епископа бачког и исповедника вере, и многе друге светитеље Цркве Христове, просијавше у наше време? Нема сумње да се и међу овим честитим јуношама, који се сада тек школују у нашим богословијама, крије неки будући светитељ или исповедник вере, свеједно што је та истина од нас сакривена! Бог све чини како хоће и када хоће, односно чини тада када је то најбоље за нас и за наше спасење. Наше богословије су училишта која у свим временима и условима рађају нове пастире, нове учитеље и нове проповеднике вере који ће у свему бити најприкладнији за службу Богу и роду у времену у којем их Милостиви Господ, Својим Промислом и предзнањем, постави да живе и проповедају Јеванђеље Христово. Пошто је Ваше питање, драги Браниславе, било подуже, и ја сам морао подужи одговор да пружим, који, иако мањкав и немушт, скромно сматрам обухвата све сегменте постављеног ми питања. Ипак, молим и Вас и наше поштоване читаоце, драге у Христу браћу и сестре, за опроштај што сам себи допустио слободу и дао оволико одушка!
- Више деценија, тихо, постојано и са љубављу бавите се преводилачком и издавачком делатношћу. О Вашем богатом искуству у погледу издаваштва сведочи и капитална монографија о новосадском храму Света Три Јерарха, која је настала поводом великог јубилеја Алмашког храма, или трокњижје под заједничким на- словом Ако ви ућутите, камење ће проговорити, које је приређено у духу четрдесетогодишњице Вашег свештенослужења. Колико је захтевно писати ауторске радове и преводити дела светих Отаца и Учитеља Цркве? Која дела сте до сада приредили и објавили, а која ће у скорије време угледати светлост дана?
Када Милостиви Господ упути сродне душе једну на другу онда ништа није неизводљиво и ништа није тешко. Монографија о Алмашком храму у Новом Саду, поводом тристоте годишњице од градње првог Алмашког храма, представља плод управо такве синергије између моје недостојности и сродних ми душа по том питању, оличених у личностима часног ђакона Мирослава Николића, господина Петра Ђурђева, тадашњег директора Историјског архива Града Новог Сада, као и господина Николе Перваза, новосадског штампара и актуелног председника Црквене општине новосадске, госпође Јелице Недић и других сарадника. Наравно, ту су и Матица српска и Галерија Матице српске у Новом Саду. Господ нас је, молитвама Света Три Јерарха, упутио једне на друге, а ми смо се потрудили да будемо достојни Његове милости и благослова.
Што се тиче мог, условно речено, самосталног делања на издавачком пољу, као што сте и сами лепо приметили, оно је превасходно везано за превођење црквено-богословске литературе и скромних ауторских радова, презентованих у поменутом трокњижју поводом четрдесете годишњице пастирског рада. Три књиге под заједничким насловом обухватају уствари моје скромне беседе, још скромнија предавања и прескромне чланке богословске садржине. Ових дана сам, Богу хвала, окончао још једну ауторску књигу под називом Врлинословни разговорник и, ако ми Бог дарује живота и здравља, она ће бити одштампана до краја ове године или одмах почетком наредне, у зависности од пословних обавеза мога драгог пријатеља и књигољупца – новојављенога брата Амвросија, који је покровитељ свих мојих штампаних радова, и тада ће бити њена промоција у Сомбору.
Када је преводилачки рад у питању, он се тиче искључиво превођења светоотачких радова са руског језика. Наклоност према преводилачком раду ми је посредно улио умом силни и врсни свештенослужитељ прота Флоровски. Наиме, када сам, прелиставајући његову знамениту књигу Путеви руског богословља, наишао на његову опаску да преводилачки рад уопште није маргиналан посао, јер, према професору Флоровском, превођење је умно бдење над мислима и речима аутора дотичне књиге, ухођење у његов ум и хватање оне танане мисли коју аутор све време тка у свом раду, а потом писање тих истих речи, те поруке и тога духа којим дише изворник, на свом језику, тојест на матерњем језику преводиоца, ја сам на преводилачки рад уопште почео да гледам другим, односно преображеним очима и умом, што ме је у потпуности определило да се свим срцем и душом и умом својим посветим превођењу светоотачке литературе, итекако потребне сваком иоле образованом теологу.
Много би времена и простора требало ако бих покушао да понаособ поменем сваку од до сада – током протеклих тридесетак година – преведених књига. Казаћу само толико да се поносим преведеним радовима светог Атанасија Великог у шест књига, радовима светог Григорија Богослова у две књиге, светог Иринеја Лионског – Против јереси, светог Кирила Јерусалимског – Катихезе, преводима сабраних радова светог Јустина Мученика и Философа, потом тротомне едиције Отаца и Учитеља Цркве у прва три века, едиције у девет књига Оригенових радова, три капиталне књиге проте Флоровског – Источни оци четвртог века и Византијски оци од петог до осмог века, односно Путеви руског богословља. Ту је знаменита књига професора Болотова – Оригеново учење о Светој Тројици, Лава Карсавина – Оци и учитељи Цркве, и још многи други преводи. Најсвежији преводи две, по мени, врло вредне књиге управо су изишли из штампе. Први је превод дела митрополита Макарија (Оксијука) Есхатологија светог Григорија Нисијског, а други је превод књиге професора Малеванског Догматски систем Оригена. А оно чиме се бавим још од половине прошле године јесте нешто што ће дати круну и завршницу мом преводилачком раду. Пошто је у питању опсежан преводилачко-издавачки подухват – едиција од тринаест књига са више од четири хиљаде страница – молио бих да сада о њему не говорим, јер не желим да трчим пред руду, с једне стране, а са друге, – опомињем се апостолскога савета који нам у сваком подухвату налаже опрез, рекавши: „И ово ћемо учинити, ако Бог допустиˮ (Јевр. 6, 3). То је један моменат, а други је тај што ће ми, уколико ме Милостиви Господ одржи у животу и здрављу, бити потребна и цела наредна, па и читава 2026. година, да све замишљено приведем свршетку и припремим за штампу. До сада је трећина посла окончана.
- У духу нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима листа Епархије бачке?
Скромно сматрам да ми, данас живећи православни хришћани, који би требало да будемо светлост свету и со земљи (Мат. 5, 14, 13), којима ће се неговати квалитет овоземаљскога живота, а зарад задобијања Царства небескога, треба понајпре да слушамо савет апостола Јована Богослова, написан у његовој Првој саборној посланици и који гласи: „Вољени, не верујте свакоме духу него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Дух Божји: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (I Јов. 4, 1 – 3). Тај савет је стар око две хиљаде година, али је једнако актуелан и у нашој савремености која нас немилосрдно бомбардује антихришћанским вредностима, антихристовским духом и отвореним безбожјем. То се види на сваком кораку наше свакодневице, а биће још видљивије и очигледније у данима који су пред нама. Тога ради, треба чувати себе од таквих искушења, а најбољи начин за то је слушање речи Божје у Цркви Христовој, као што каже новозаветни пророк: „Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему, јер време је близуˮ (Откр. 1, 3). Будемо ли се тога држали, наша имена ће бити уписана уКњизи живота (Филипљ. 4, 3) с једне стране, а са друге, – неизоставно ће и Милостиви Господ Бог бити са нама. А „ако је Бог с нама, ко ће против нас?ˮ (Римљ. 8, 31).
- Високопречасни оче, дозволите да Вам изразим благодарност на овом нада- хнутом разговору, са жељом да Вам Господ подари духовну и телесну снагу да, као и до сада, предано и са љубављу служите нашој Цркви у служби која Вам је поверена!
Хвала и Вама, драги мој Браниславе, на љубави, доброти и указаној ми части да се, недостојни, огласим на страницама листа Епархије бачке који сам својевремено и сâм уређивао, благословом нашег Високопреосвештеног Митрополита бачког г. Иринеја. Диван је осећај у души мојој, а искрено се надам да ће наши поштовани читаоци и драги парохијани на добро примити ове скуде и ничим обавезујуће речи моје недостојности. А Милостиви Господ нека буде са свима нама у свим данима нашега живота. „Благодат и мир да нам се умножи познањем Бога и Исуса Господа нашегаˮ (II Петр. 1, 2).
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић