*Текст је објављен у часопису Виноград Господњи (Божићни број, 2024), стр. 7-9.
„А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа” (Јов. 17, 3). Гледано из библијске перспективе, смрт је последица греха и човековог одвајања од Бога. Самим тим, смрт није нешто што је за људе природно већ је у потпуности неприродно, а, могли бисмо рећи, и неприхватљиво. Смрт није датост и неопходност – Бог је не даје, Он је само предвиђа као природну последицу преступања Његове заповести: „Али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи; јер у који дан окусиш са њега, умрећешˮ (IМојс. 2, 17). О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у својој Посланици Ефесцима. Увод ове Посланице представља богословску химну у прози посвећену Домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у богочовечанској Личности Господа Исуса Христа (Ефес. 1, 3 – 14). На основу наведеног одељка видимо да је Оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим.
Превечни Бог је извршио дело веће од стварања и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и Увекдјева Марија у смирењу прихватила, остајући до краја доследна речима које је и сама произнела: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојојˮ (Лук. 1, 38). Бог Логос је постао Човек и настанио се међу људима (Јов. 1, 14). Син Оца Небе- ског бива роду људском савремен како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слугеˮ (Филипљ. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!ˮ (Римљ. 11, 33).
Преподобни и богоносни отац наш Ју- стин Ћелијски у другом тому своје Догматике се бави темама христологије и сотири- ологије. Ћелијски Старац најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим и начин остваривања божанског плана у Икономији спасења. Преподобни Јустин показује значај деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу историјском реализму у излагању догми. Поред богословља о спасењу човека и свеколике творевине у Личности Богочовека Христа, које поменути светитељ излаже у наведеном делу, ништа мање нису вредне његове беседе које је изговорио са храмовног амвона старог храма Светоархангелске обитељи у Ћелијама надомак Ваљева, особито на Господње празнике, а у којима неретко налазимо јасно учење о спасењу човека и свеколике створене природе у Христу.
Према учењу преподобног Јустина Ћелијског, спасење света је повезано са спасењем човека, и то од момента стварања. Када Бог ствара целокупну творевину, ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву творевину принесе Богу. Ћелијски подвижник поучава да је, целокупном богочовечанском Личношћу и Својим животом, Господ Христос извршио спасење људског рода, а да Му је зато и дато име Исус, што значи – Спаситељ. Тајна спасења у свему се поклапа са тајном Богооваплоћења. Све што сачињава тајну спасења своди се на живот Сина Божјег у телу. Бог у телу и јесте Спаситељ. Пут човечанске природе у Личности Господа Христа – од Његовог зачећа у светој Дјеви, па све до Васкрсења и Вазнесења – сачињава Спаситељев богочовечански Домострој спасења. Преподобни Јустин, у беседи на Божић, у том духу прониче у наведену тајну и говори: „Данас се рађа Вечни Живот као Човек. Кад се Бог рађа као Човек, Вечни Живот рађа се са Њим. Зар у Богу може бити смрти? Не! Бог је сав Живот, Бескрајан и Бесконачан. Постаје Човек, еда би ти, човече, који си, ето, пропао у безброј смрти, осетио шта је Живот Вечни. Каква велика тајна, каква велика милост!ˮ
На питање шта је спасење, преподобни Јустин даје следећи одговор: „Живот у Цркви. А шта је живот у Цркви? Живот у Богочовеку. А шта је живот у Богочовеку? Живот у Светој Тројици, јер је Богочовек – Друго Лице Свете Тројице, увек Једносушно и Једноживотно са Беспочетним Оцем и Животворним Духом. Тако је спасење, уствари, живљење у Светој Тројици. Све у свему: спасење је благодатни подвиг уцрковљења и оцрковљења, убогочовечења и обогочовечења, утројичења и отројичења. Све што је у Цркви богочовечно је и тројично је, и кроз Богочовека увек одводи Тројичном Божанству.“
Преподобни Јустин своју теолошку мисао о спасењу свеколике творевине и човека темељи на непрекинутој нити следујући светим Оцима и Учитељима Цркве. Према учењу преподобног Јустина, у Христу Господу – Којега у Символу вере исповедамо као „Сина Божјег, Јединородног, од Оца Рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, Рођеног, а не Створеног, Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек…ˮ – једном засвагда је остварена победа над несавршенством, грехом и смрћу. Јављањем пуноће Његовог Божанства и Његовим сједињењем са људском природом остварена је и пуноћа човековог бића и његово савршенство. Несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно јединство и заједница у Богочовеку Исусу Христу божанске и човечанске природе обдарује свет и човека неразоривом истинском, вечном и богочовечном заједницом – Црквом Божјом.
Из учења преподобног Јустина о спасењу човека и творевине постаје нам јасно да спасење о којем говори текст Символа вере превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео да се роди од Пресвете Богородице како би човек – благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу – био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни који нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске врлине. Почевши да истински припадамо заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој. Преподобни Јустин истиче да је Пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исусˮ (Ис. 7, 14). Према његовим речима, пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио и очовечио. У речима Арханђела добили смо одговор. Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што је Бог из потпуне љубави створио све и сва и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју творевину – а, пре свега, човека – обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајном Рођења Богомладенца Христа, свети апостол Павле говори о божанском смирењу. Бог је, пише он, „понизио Себе узевши обличје слуге и изгледом се нађе као човек; унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крстуˮ (Римљ. 2, 7 – 8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, свети Јован Богослов Духом Светим благовести: „Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне него да свако има живот вечниˮ (Јов. 3, 16). Преподобни Јустин доноси закључак да унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека. Поменути светитељ иде један корак даље и, у свом учењу о спасењу света и човека, јасно указује да се смирењем и унижењем изражава највећа љубав. Онај ко љуби занемарује самога себе и даје се другом. Речима светог Златоуста, Христос говори сваком од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах ка теби да те учиним Својим. Тебе са Самим Собом сјединих. И горе на небесима тебе имам и доле на земљи сједињен сам са тобом.ˮ Из свега до сада наведеног у нашем промишљању, вођени богословском мишљу преподобног Јустина Ћелијског, долазимо до закључка да је највећа тајна овога света Бог о човек Исус Христос, Који се открива као личносно Биће, а за тим открива људима истину да и они треба у заједници да постану целосна и личносна бића. Господ наш Исус Христос је рекао Својим ученицима: „Вама је дано да знате тајне Царства Божјегаˮ (Марк. 4, 11). Реч је о духовном познању тајне Бога Оца и Христа (Кол. 2, 2). Дакле, само они који су савршени (IКор. 2, 6) и истински утемељени у хришћанској љубави могу разумети шта је ширина и дужина, и дубина и висина (Ефес. 3, 18). Живи Бог отвара врата речи да казујемо тајну Христову (Кол. 4, 3). Као што смо већ нагласили, само људи богоподобни и чисте савести (IТим. 3, 9) у стању су да познају тајну Христа (Ефес. 3, 4). Преподобни Јустин прониче у тајну Христовог спаситељног и искупитељног дела и истиче да Својим доласком Христос сведочи о суштинској заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и открива велику Тајну, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао Човек. Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је одступио од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и презвитери кроз векове полагали своје руке на главе људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо постали лученосци вере у Сина Божјега Господа Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо.
Катихета Бранислав Илић
