И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа. У духу празничне радости доносимо божићни разговор са катихетом Браниславом Илићем, главним и одговорним уредником порталâ „Ризницаˮ и „Кинонијаˮ, и сталним стручним сарадником Одсека за електронску мисију при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке. Разговор је водила проф. Невена Милосављевић, заменица уредника портала „Ризницаˮ.
- Божић је најсвечанији хришћански празник, увек буди најлепша осећања и успомене из детињства, али оно што је посебно, јесте прегршт народних обичаја који су се испреплетали са хришћанским учењем. За почетак, реците нам зашто је Божић изнова духовно важан и где је граница поштовања обичаја, а где претеривања у истим?
Пре свега, дозволите да Вам заблагодарим на прилици да у радости празника Рождества Христова разговарамо указујући на значај нашег учествовања у његовој богослужбеној прослави. Част ми је што имам прилику да са Вама, драга Невена, промишљам и казујем о радости коју нам празник Оваплоћења Бога Логоса доноси. Надам се да ће овај разговор бити на корист читаоцима, али и нама самима, јер сваки разговор на овакве теме, доноси велику духовну корист целокупној заједници.
Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, а потом и испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).
Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква усрдно и радосно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!
Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8).
У духу Вашег питања које је везано за обичаје, не смемо сметнути са ума, да прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа.
Рођење Христово је одувек и од свих поштовано и као породични празник, празник домаћег огњишта и његове топлине. Код нас православних срба постоји велики број благословених и освештаних обичаја који се везују за прослављање Божића, међутим, без нашег конкретног и свецелог учествовавања у богослужбеној прослави празника, држање обичаја нам ништа не вреди. Велики светитеља и учитељ Цркве, Свети Кипријан Картагински је рекао, да је обичај без вере стара заблуда. Дакле, наш богослужбени етос даје смисао и појединим обичајима који су само средство, а никада нису и не могу бити сами по себи циљ. Погрешно је да се на Бадње вече, у предвечерје радосног Празника, не дочекује Богомладенац, Који је предвечни Бог и Дете нас ради рођено, у домаћој атмосфери која преко бадњака, расуте сламе и свега осталога подсећа на скромну пећину у којој је Он, Најсмиренији међу смиренима, рођен, повијен и у најобичније јасле положен, и да се уместо тога по улицама и трговима слави на полупагански начин у полупијаној атмосфери.
Смисао Божића се не исцрпљује у историјском сећању већ је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине.
- Од Божића до Богојављења поздрављамо се речима ,,Христос се роди“, а отпоздрављамо речима ,,Ваистину се роди“. Каква је симболика у овим поздравима и колико их данас људи срчано изговарају, разумећи њихову истинску поруку?
У данима празновања Рождества Христовог, поздрављамо се древним поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Тај поздрав нас позива на делатну љубав, позива нас да свима све опростимо и да у свакоме човеку видимо лик Божји, икону Божју. Искрено и срдачно изговарање овог поздрава, а никада формално или обичаја ради, сведочи нам да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало!
Дозволите ми да се на кратко задржим на овом појму мира који је саставни део божићног поздрава. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије.
Порука празника Рођења Сина Божјег обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Као што рекох, ми се не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.
Подвигом да заволимо ближњег, а наш ближњи је сваки човек, ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави.
- Налагање бадњака, положајник, чесница, џарање ватре, слама, божићна печеница… Најлепше су слике Божића, али њихово пренесено значење има дубљи смисао. Колико смо данас свесни шта све поменуто представља и с каквим поштовањем треба прићи припремама за Божић? Који је Ваш савет за прославу Божића у урбаним срединама?
У одговорима на претходна питања сам већ указао какав би требао да буде наш поглед на обичаје и како им ми требамо приступати, али одговарајући на ово Ваше лепо и прецизно формилисано питање, дозволите ми да своје казивање на ову тему употпуним. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој.
Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости.
– Колико је важна саборност у храмовима, а с друге стране и породично окупљање поводом празника? Колико смо данас отуђени једни од других, али и од Христа?
Саборност је једно од својстава Цркве, што и исповедамо у Символу вере. Без саборног прослављања празника Рождества Христова, ми нећемо бити способни и кадри да спознамо тајну и радост овог чудесног небоземног празника. Поменули сте проблем отуђења, ја бих рекао да је то горући проблем са којим је суочено цело човечанство. Шта видимо у савременом свету? Видимо да су се људи и народи веома удаљили од Бога. Али не само од Бога већ и међусобно, јер то једно са другим иде. Видимо да свеспасавајуће Име Божје и Самога Бога многи више псују неголи што Га славе и призивају у помоћ. Видимо да се највећи грех, грех убијања човека и читавих људских заједница, свакодневно врши, и то, често, у име Божје. То је за нормалан ум и разум непојмљиво. Без истинског и животног мира са Богом својим немогућ је мир са браћом својом, немогућа је и добра воља међу људима и народима. Уместо добре воље и љубави међу људима и народима сведоци смо планетарне експанзије егоизма, суревњивости, антагонизама и надгорњавања – порока који изазивају забринутост, страх и зебњу за будућност, не само на појединачном плану, већ у светским размерама. Потребно је да се што пре вратимо Христу и љубави Његовој, да задобијемо ум Христов и да Он буде мера нашег живота, то је једини начин да се превазиђу наведене и многе друге тешкоће.
- Не смемо заборавити у овим данима ни болесне на постељи, старе и гладне, а потом и уснуле драге људе. Шта можемо учинити и на који начин помоћи онима који су немоћни или су напустили овоземаљски живот?
Божић је празник љубави и празник који нас надахњује на усрднију молитву, а љубав и молитва увек подразумевају и другога човека. Празник којем се радујемо је прилика да празничну радост поделимо са болеснима, немоћнима и онима којима је потребна наша помоћ. Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознањаˮ, још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света“ (Јн 6, 51). Зато, у радости Божића не смемо заборавити на дела љубави и пажњу према ближњима.
У нашој помесној Цркви се већ неколико година негује уприличавање посебних харитативних активности, било да је реч о прикупљању помоћи за потребите, било да је реч о уприличавању празничних трпеза љубави за све оне који су сами и усамљени. Божић је празник када у својим молитвама помињемо и наше упокојене, а то иначе и чинимо на свакој светој Литургији. У Богомладенцу Христу нема поделе на живе и упокојене, у Христу су сви живи.
- Будући да сте стално у контакту с децом и да сте дугогодишњи професор Верске наставе у две средње школе, на који начин деца данас посматрају веру и колико су свесни свега што сте споменули? Шта за њих представља Божић, каква Вам питања најчешће постављају у вези с празницима?
Драга Невена, лепо сте проникли у тајну дечјег срца и сходно томе формулисали питање. Деца су истински боготражитељи, она трагају за Богом и смислом живота. Пре више од две деценије Верска настава је враћена у образовни систем Републике Србије, плодови верског образовања увелико су видљиви, о томе најбоље сведоче наши храмови који су испуњени младим људима. Савесно и искрено морам истаћи, да ученици којима предајем, велику љубав показују према Верској настави, о чему сведочи њихово активно учествовање на сваком часу, што укључује и постављање смислених питања. Нећу погрешити ако кажем, 85% мојих ученика су литургијски активни, што значи да на прави начин поимају црквени живот и њихово место у тој мистичној заједници коју називамо Црквом. Најчешћа питања која упућују свом професору Верске наставе, углавном су надахнута жељом да што више и конкретније сазнају како се постаје прави хришћанин. Молим се Богомладенцу Христу да ове младе људе утврди у вери, нади и љубави, чинећи их способнима да на овоземаљском путу увек корачају усмерени ка Царству небеском, што је и крајњи циљ и смисао свега.
- Тема нашег разговора јесте Божић, али је и мисионарски портал ,,Ризница“. Сам термин ризница везује се за неки материјални простор, међутим, Ваша ,,Ризница“ је она с највреднијим благом – духовним, стога нам реците како је настала идеја за стварање ,,Ризнице“ и какав прозор у духовност представља?
Мудро сте одабрали празнични тренутак да се учини осврт на деловање портала „Ризница“. Овај портал је почео са радом на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула 2016. лета Господњег. Првобитно је замишљен као лични портал, а за врло кратко време он је попримио саборни карактер. Веома је важно да увек деламо у оквирима Цркве, тако је и ова интернет страница настала по благослову, а својим постојањем и радом оправдава то поверење које је исказано кроз благослов. Хришћански етос нас подсећа да је сваки поштен и богоугодан рад раван молитви, а постојање ове интернет странице на којој се налази преко 21.000 објава, можемо разумети као једно молитвено дело, јер само Господ зна колико је људи благодарећи неком објављеном предавању, тексту или беседи, доживело укрепљење и утеху бивајући духовно богатији.
Познато Вам је да је 14. септембра 2024. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија основан званични мисионарски портал „Кинонијаˮ, који делује при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке. Управо је портал „Ризницаˮ претеча и темељ оснивања портала „Кинонијаˮ.
Недавно ме је срео један млад човек који је теолог, са одушевљењем у гласу ми је рекао: „Радујем се што вас видим, желим лично да вам се захвалим на постојању „Ризницеˮ, портал ми је био драгоцен приликом писања мастер рада и на неколико места у раду као релевантан извор наведен је овај порталˮ. То је само један мали детаљ који сведочи о важности овог портала. Од 1. новембра 2024. године „Ризницаˮ је засијала у новом руху, са потпуно новом концепцијом и савременим могућностима за конкретнијим деловањем. Трудимо се да „Ризницаˮ у погледу деловања не буде сметња мисији званичног мисионарског портала „Кинонијаˮ, већ да све оно што се не може наћи на порталу „Кинонијаˮ, ми пласирамо на „Ризнициˮ.
Само она дела која су утемељена на молитви и љубави имају успеха. Ја сам као оснивач и уредник портала „Ризницаˮ, имао велику помоћ Божју и надахнуће којим ме је љубав Божја надахњивала. Иако сам у многим разговорима и емисијама то већ истакао, дозволите ми да и сада у радости Божића, кажем да сам у Вашој личности, поштована Невена, годинама уназад имао најдивнијег сарадника, сатрудника, пријатеља, али и неуморног мисионара који је у сваком тренутку спреман за мисију Цркве. Речима не могу исказати благодарност, али Вас и наше читаоце могу уверити у истину да ће Ваше име увек бити златним словима записано на страницама „Ризницеˮ. Како ове моје речи не би биле схваћене као упућивање олаких похвала, ја ћу поделити са вама једно сведочење. Прошле године неколико дана после Васкрса, у редакцију „Ризницеˮ стигло је писмо једног младог игумана који нам је доставио неколико својих беседа уз молбу да их објавимо на порталу. Одговорили смо на писмо и заблагодарили на достављеном материјалу. Дан касније, са исте адресе стигло је писмо у којем игуман похваљује саборност у деловању портала и истиче да поред свих сатрудника Невена Милосављевић предњачи, како у квалитету прилогâ у виду поезије, тако и чињеницом да је постала синоним за „Ризницуˮ.
Ове речи, као и многе друге речи и сведочења која су усмерена на Ваше деловање у оквирима портала „Ризницаˮ, нас надахњују да и у времену пред нама још конкретније наставимо са радом на порталу који је већ препознат као свело које светли у тами.
Од свог настанка црква своју мисију заснива добрим делом на писаној речи и комуникацији. Први професионални комуниколози су били црквени апостоли. Управо захваљујући црквеној мисији развија се и шири писменост међу европским народима средњег века. Револуционарна Гутенбергова штампарија прво штампа Библију. Читање и писање као и вербална комуникација иду руку под руку са црквеном мисијом. Они су заправо саставни део вишемиленијумске праксе црквене мисије. У обраћању верницима црква данас користи сва модерна средства комуникације. Заступљена је мање-више у свим медијима, како оним традиционалним тако и модерним, а на интернету је присутна на неколико нивоа. Од оног најформалнијег кроз званичне сајтове на којима се објављују свакодневне информације о деловању цркве на одређеном простору, па преко онлајн предавања, литературе, до друштвених мрежа, на којима учествују многобројни клирици.
Мисија Цркве на интернету се увек врши на званичном нивоу који превасходно подразумева благослов. Нажалост, ми живимо у времену када многи људи у доброј намери и са чистом вером желе да мисионаре, али ту мисију врше на погрешним интернет адресама, а још чешће чине на некаквим сајтовима о „култури“, „традицијиˮ и „духовности“, заборављајући да култура проистиче из култа (богослужења), да је традиција неодвојива од вере, а да је темељ духовности у Литургији, а следствено томе, о истинској култури, традицији и духовности може се само и искључиво проповедати на званичним црквеним сајтовима који делују по благослову. Колико је то важно сведочи и чињеница да је у фебруару 2024. године, одлуком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, основано Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке, које садржи пет засебних одсека међу којима је и Одсек за електронску мисију. Мени је указана част да од тренутка оснивања првог званичног мисионарског тела наше Цркве, будем именован за сталног стручног сарадника Одсека за електронску мисију, а само неколико месеци касније именован сам за главног и одговорног уредника мисионарског портала „Кинонијаˮ који је саставни део Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Свакако, у окриље овог благословеног мисионарског деловања путем информационих технологија спада и портал „Ризницаˮ. Ако нам је Црква као брижна мајка подарила овај освештани интернет простор за мисију којом служимо нашој Цркви, призвани смо као чланови Цркве да мисионаримо на прави и благословени начин, а што је најважније, путем релевантних и званичних интернет сајтова. У том духу, позивамо наше читаоце да ове благе и празничне дане проведу уз „Ризницуˮ која свакодневно нуди поучни садржај, а ако међу њима има оних који су даровити и желе да послуже нашој Цркви у виду мисије, раширених руку и срца очекујемо их да нам се придуже у овом богоугодном служењу.
У години пред нама, у договору са Вама, драга Невена, размотрићемо питање унапређења „Ризнице“, а ја се унапред радујем новим мисионарским успесима и Вашем деловању и стваралаштву у оквирима нашег сајта. Опростите на овој личној ноти, али савест ми је наложила да у оквирима овогодишњег божићног интервјуа поменем и подстакнем младе и даровите људе да следују ревност у мисији и да своју мисију чине са правих и благословених адреса.
- ,,Ризница“ је окупила велики број сатрудника, данас је изражена потреба за тим да се на друштвеним мрежама и платформама искорачи у име Цркве и прикаже и друга страна савременог живота. Чини се да је све већа потреба савременог православног човека за повратком духовности. Да ли су мир и љубав које пружа Црква то сидро спаса у немирном мору искушења које доноси бурно време у којем живимо? Да ли Црква пружа све одговоре и колико смо данас спремни да их чујемо?
Није ли наше доба поново кренуло путем смрти, путем замењивања истине Божје лажју, путем служења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, истинску љубав оним што Свети Јован Боговидац назива „похот телесна, и похот очију и надменост живљења“ (1. Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације. Наше слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје љубави, као и светиње рађања за вечни живот, догађа се у времену човекове употребе али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље како човека тако и природе, и доводи до губљења смисла живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и достојанства, води поремећају саме наше природе и живота.
Христово Рождество позива на повратак исконским моралним вредностима, на уздржање, на целомудреност живота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву. У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладенац Својим Рождеством позива све људе свих времена на задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, Једног Бога у Тројици слављенога. То је позив Цркве и то је њена блага реч којом нас као брижна мајка из узбурканог животног мора уводи у тиху лађу спасења. На нама људима је да чујемо тај позив, да прихватимо ту спасоносну науку и оставимо све животне бриге.
- Све чешће чујемо олако изречена духовна стања: депресија, анксиозност, прегоревање у послу. Како нам вера може пружити утеху, кад се чини да утехе нема?
Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има на претек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега? Наше време је одавно време потресâ, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђујe. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она може да засија у срцима људским.
Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.
- Која је Ваша порука свим читаоцима ,,Ризнице“?
У духу нашег божићног разговора, можда је лепа прилика да порука за крај буде позив на конкретну делатну љубав. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам, односно бесконачно, (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Не заборавимо на дивне речи које налазимо у 33. глави Хиландарског типика: „Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човек“.
На крају, радујући се Богу и Божићу и прослављајући Христа Богомладенца као „једино ново под сунцем”, запевајмо, једним срцем и једном душом, песму пастирâ и анђелâ: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!”
Са овим речима, Вама драга Невена и свим читаоцима портала „Ризницаˮ, честитам празник Рождества Христова, уз радосни небоземни поздрав: Мир Божји, Христос се роди!
Разговор водила: Проф. Невена Милосављевић
