*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 12. јула 2026. године.
„Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост“ (тропар).
Тако се молитвено обраћамо светим и великим апостолима Христовим Петру и Павлу. Од свих апостола, света Црква посебно слави ову двојицу називајући их славним и првоврховним. Тако висока част им се указује због великих трудова и борби које су предузели у делу проповедања Јеванђеља. Чак је и Свети Јован Златоуст тешко могао да изрази предност било ком од њих, више пута их називајући стубовима Цркве. Господ наш Исус Христос изабрао их је да носе Његово учење у све крајеве васељене, која је у то време била уроњена у пагански мрак, давећи се у разврату и безбожништву. Управо ту таму Христови ученици су били позвани да растерају и обасјају земљу светлошћу Божје речи.
Прослављајући њих молитвени спомен питамо се колико је вере, љубави и преданости Божјој вољи било у душама ових апостола? Они су носили реч светог јеванђеља у све крајеве земље, крштавајући све народе, подносећи врућину, хладноћу, жеђ, прогоне и муке како би служили великом делу спасења свеколиког рода људског.
Апостол Петар, родом из Витсаиде и брат апостола Андреја, живео је са својом породицом у Капернауму. Био је рибар. Звао се Симон, а име Петар (што значи „камен“ или „стена“) добио је од Исуса Христа. Петров живот је у јеванђељској причи истакнут више него живот осталих апостола јер је био близак Христу, био је посебно везан за Њега и први је безусловно веровао у божанску мисију Господа. Због тога је био удостојен посебне блискости са Господом. Петар је постао један од најхрабријих проповедника Јеванђеља. На дан Педесетнице обратио је прво 5.000, а затим још 3.000 људи у веру Христову. Петар је постао познат по многим чудесним исцељењима, а у Јопи је из мртвих васкрсао Тавиту. Неустрашиво је сведочио о Христу пред јеврејским вођама и Синедрионом. Два пута је био затворен и осуђен на смрт, али након што га је анђео чудесно избавио, наставио је своје проповедање. Путовао је у разне земље Истока и Запада, а мученички је скончао у Риму око 57. године. У тренутку страдања тражио је да буде разапет наопачке, сматрајући себе недостојним да умре као Господ.
Црквени песник овако велича Светог апостола Петра: „Петре, осново апостола, и камену цркве Христове, ти си почетак хришћана, зато напасај у светињи стадо твога тора, твоју јагњад сачувај од лаживих вукова, и избави стадо твоје од тешких невоља, јер смо те стекли као правог и будног молитвеника код Бога, и тобом се сви хвалимо, јер се тобом спасавамо“ (прва стихира на стиховње спомена светих апостола Петра и Павла).
Пре него што је изабран у ред седамдесеторице апостола, име апостола Павла било је Савле, што значи „мољен“. Био је родом из Тарса, чији су становници уживали права римских грађана. Образовао се код Гамалила, најпознатијег јеврејског учитеља закона тог времена. Савле је одрастао као ватрени бранилац закона своје земље и предања отаца. Јеванђелске проповеди апостола изазвале су његово снажно негодовање и постао је један од главних гонитеља хришћана. Али Господ, видевши у њему „изабрани сасуд“, чудесно га је позвао на апостолску службу. Апостол Павле, као и апостол Петар, много се трудио у ширењу хришћанске вере и с правом је поштован поред њега као „стуб“ Цркве Христове и првосвештеник апостола. Обојица су мученички пострадали у Риму под царем Нероном, а њихов спомен се слави истог дана. Свети Јован Златоуст сведочи да све што се тиче Савловог обраћења није био људски чин, већ дело љубави Божје. Апостол Павле – раније Савле, прогонитељ Цркве Христове – постао је ревносни проповедник јеванђелске Истине да данас знамо да је већину канонских књига Новог Завета написао управо он, четрнаест посланица. Химнографија истиче значај богомудрог апостола Павла, тако у једној стихири појимо: „Павле ловче народа и затупниче хришћана, светило целог света, и неућутна уста Христа, живога Бога, као сунце си преко целог света прешао, и свету веру проповедао, зато ослободи од окова греха све који те хвалимо, и који се твојим молитвама украшавамо“ (друга стихира на стиховње спомена светих апостола Петра и Павла).
У једној од стихира појимо: „Дао си јачање Цркви Својој, Господе, чврстину Петрову и разум Павлов“. „Петрова чврстина“ односи се на храброст у исповедању вере и у страдању. Само име „Петар“, дато од Господа, значи „стена“, јер је Петар исповедао свог Учитеља као Сина Божјег. На стени овог исповедања, ове православне вере у Господа, Христос је основао своју Цркву. „Павлова мудрост“ је чудесна сила која је привлачила људска срца Богу две хиљаде година.
Свако од нас хришћана добија наслеђе од Господа – њиву коју смо позвани да обрађујемо. Ова њива је наша душа; овај земаљски живот је време за њено обрађивање. Наша прва и најважнија дужност је да се бринемо о својој њиви, својој души и њеном спасењу. Од кога би требало да учимо ово, ако не од светих апостола, највећих трудбеника који су цео свој земаљски живот посветили обрађивању Христове њиве. Животи светих апостола не само да нам пружају спасоносни пример, већ нам указују и на пут спасења. Свети апостоли су у својим срцима поседовали чврсту веру и љубав према Ономе који их је послао на ово велико дело. Подражавајући њихов живот, хришћанин треба да има и јаку веру и љубав према Ономе чије су име свети апостоли проповедали.
Често се у животу суочавамо са тугама, па да бисмо их поднели са спасењем, пре свега обуцимо се у трпљење и усрдно се помолимо светим апостолима Петру и Павлу, нашим небеским заштитницима, молећи их, кроз њихово молитвено заступништво, да нам помогну да стекнемо свештену једноставност, живу веру у Исуса Христа као Сина Божјег, ватрену љубав према Господу, чистоту живота, кротост и смирење. Свети првоврховни апостоли, ако само замолимо њихову помоћ са вером, увек ће бити јаки да нас подрже у искушењима која нас сналазе, како бисмо могли испунити заповест љубави према Богу и ближњем. Поново читајући њихове поруке, увек ћемо у њима пронаћи обиље духовне хране.
Нека пример апостола Петра, који је брзо препознао свој грех и опрао га сузама покајања, инспирише и нас, слабе и немоћне, који непрестано падамо у грех, да препознамо своје преступе и принесемо Господу плодове покајања. Учимо се и ми смирењу од светог апостола Павла. Свако од нас мора бити смирен пред Господом, призвани смо да будемо смирени и једни пред другима, не уздижући се ни на који начин — чак и ако за то постоје спољашњи, земаљски разлози — јер је свако од нас слаб и испуњен греховним слабостима.