Постоје људи који пишу као да ходају боси по рани човечанства. Милан Ружић је један од њих. У његовим реченицама нема ничег што би ласкало уху — све је голо, људско и болно, али на начин који лечи. Он не мери речи по њиховој лепоти, него по истини коју носе. А истина је проста: „ако имаш некога кога немаш“ — имао си нешто што те је обликовало, нешто што те је научило да љубав није пролазна, него једина стварна.
Свако од нас има неког кога је време прогутало, али не и памћење. Они који су отишли настављају да живе у нама, у предметима које не померамо, у мирисима који нас изненада зауставе, у песмама које избегавамо јер нас враћају у оно што не може да се врати. То нису само сенке прошлости — то су сведоци нашег бића. Када Ружић каже да их „ноћ увек врати“, он не мисли на повратак духова, него на враћање присутности. У тишини ноћи, кад престану све речи, човек се најјасније чује с онима који више не говоре.
Недостајање, како га он назива, није казна, већ облик милости. То је начин на који нас живот подсећа да смо некада волели толико да ни смрт није могла све да узме. Као што је Андрић писао — „све што човек за живота гради, гради против смрти“ — тако и љубав стоји као последњи бедем између човека и ништавила. Када жалимо, ми у ствари сведочимо: „Ово је постојало. Ово је било моје.“
Туга није одсуство радости, она је њен одјек, њен доказ. Као светлост која остаје у просторији и кад се лампа угаси. Човек који је имао кога да оплакује, није сиромашан. Напротив — он је богатији од оног који никад није имао кога да изгуби. У туги постоји нека скривена врлина: она чува достојанство успомена. Она не дозвољава да се време затвори као да се ништа није догодило.
Можда је зато Христос, пред гробом Лазара, заплакао. Није плакао као Бог, већ као човек. Плакао је јер је волео. Тај плач је осветио све наше сузе. Од тада сузе нису срамота, него вид богопознања. Јер само онај ко уме да заплаче, уме и да се моли. И само онај ко је плакао, зна шта значи бити утешен. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“ — није обећање лаког заборава, него обећање присуства: да оно што смо изгубили није нестало, него се преобратило у нешто што је изнад нашег вида.
Сви имамо неке градове које заобилазимо, неке улице којима више не пролазимо, неке песме које не пуштамо. И мислимо — ако избегнемо место, избегли смо бол. Али бол није у месту, него у нама. И добро је што јесте. Јер бол је доказ да љубав није престала. Као што је Црњански написао у Сеобама, „нема краја за оно што је било стварно“. То је једна од оних истина које човек схвати тек кад остане сам.
Ружић пише: „Они сада гледају како ми плачемо и срећни су што су постојали.“ Та реченица би могла да стоји у било којој књизи о људском смислу. У њој је сабрана цела тајна живота и смрти. Она каже — срећни су што су постојали, а ми заборављамо да и наше постојање може једнога дана некоме бити радост, нечија успомена, нечији благослов. Сви ћемо једном постати нечија тишина, али док смо овде, можемо бити нечији мир.
Можда ова прича, заправо, није о смрти. Можда је о милости. О томе да треба волети сада, додиривати сада, загрлити сада. Јер сваки недодирнути тренутак постаје касније тежак као камен у грудима. Ружић то каже најједноставније: „Ако имаш некога кога не би волео да немаш — грли!“ У томе је сва философија постојања. Све што јесмо, јесмо у односу на оне које волимо. Ако то изгубимо, остајемо без облика, као сенка без тела.
Грли сада. Јер нико не зна који ће загрљај бити последњи, а који спасоносни. У човеку који тугује има више Бога него у човеку који све разуме. Бог није у формули, него у трептају душе. Љубав је, на крају, једини облик вечности који нам је доступан. Можда је зато свака љубав мала смрт, а свака смрт — велика љубав. Јер ако за некога плачеш, значи да га још држиш. Ако га се сећаш, значи да га још имаш. Ако имаш некога кога немаш — онда имаш све што је човек одувек имао: бол, љубав и вечност.
*Ауторка је сарадник мисионарског портала Кинонија.