У црном камену почива сан земље: човек је симбол. Идеја је светлост у завету човека – препознатљиво значење које нам остаје као знак, као знамен и као глас који призива оно разлучено.
Највећи земни сан јесте промисао да ће људски сан једном бити одгонетнут. Узвис и целисходне културе човечанства, као и етноса којем припадамо, живи своје „величанствено“ ходочашће у делимично свесно. Али благогласност прирођено ретких и будно одабраних – отеловљена у присном поднебљу њиховог катарзичног сна – ни у ком случају не повлађује галиматијасу вунених времена. Тим обрасцем стечена антрополошка истинитост не пориче просветљење душе и тела у кретању.
Кретање тела без узрока душе не постоји. Логика сновиђења вечности јесте енграм: размрежен целовитошћу усуда, а условљен инклинираношћу иноверних симбола што мирују унутар човека који кужи и кружи – бар до извесног тренутка. Снови одсањани идејом делатна су устројства онтолошких зачетака које савремена идеологија не обилази, већ настоји да у њихове танкопуте врезе од злата утка своју лукаву и милитантну ћуд: обешчашћену, јеретичку, неумитно привржену сопственом науму; наднаравно опредељену, суревњиву и сверовану сеном једног закаснелог, неопрезно спознатог, летаргичног трена.
Реч је неверна мисао. Симбол је трајнији и стаменији. Полемика ове моралне категорије – аргументована и правовремена, са страшћу осведочене истине и исконском мудрошћу која уме да сиђе у тест реалности и начини плодотворне компромисе – идеолошки је императив коме је нужно изнова дорастати.
У таквом, идеолошки тврдом креду сувислости, нит октроисане демократије не почива на конвертитској психологији пребега из моралних у бионичке еманације заторно осмишљеног интелектуалног мародерства. Наша самосвојност, стога, не остаје индиферентна према тирадама које нам се намећу споља, чијим се топотом човек заводи и лови.
Умножиле су се институције, ауторитарне структуре и техно-бирократски инструментаријуми, и то одвећ у времену садашњем које очитује драстично опадање социјалног хуманизма и традиционалних вредности. То је нарочито погубна околност на овој нашој балканској ветрометини која никада није имала снажну демократску традицију, а нарочито не независан социјални и културни идентитет.
Одакле је прва искра секла?
Упитамо ли се под каквим је поретком прошлости уцвала наша садашњост, биће нам јасније зашто је историјски континуитет понекад гора недаћа него његов дисконтинуитет, и у коликој мери прокламовани процеси дијалектичког трансформисања и сазревања људске савести остају затворени у оквирима наше свакодневице.
Етничку припадност, детерминисану оним што се назива архетип етноса, не одређује нужно ваша или моја свест, већ суштина која нам је надзирућа – подсвесна насеобина. Наш однос према тој суштини може бити различит, али суштаство се не мења. У следу тога долази и разумевање националног хабитуса. Но, не смемо заборавити да је архетип човека, у знамену индивидуалног и колективног искуства, неумољив, неукротив и крајње неподмитљив судија.
Владичанске речи наслутиле су: „У крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.“ Све остало трошно је за безмерне олује које се, у димензијама овог времена, тако издашно укрштају. Српство има две велике светиње: Косово и Ловћен – наш понос и наше надање. Славом косовског пораза био је занесен и самотњак цетињски, његовим благообразним умом и све српство.
Наша несрећа је у томе што смо исувише хитро, и наизглед неодмерено, пожелели да прекорачимо човека, не сматрајући га онаквим какав он уистину јесте, не бисмо ли досегли његове истинске могућности. А догодило се управо супротно: наше најбоље намере чиниле су све што су могле против њега самог.
Показало се да је обиље нереалних идеолошких амбиција довело до амбиса историјске неодређености, уместо до делатне будућности. Испоставило се да је наш необразложени идеолошки фрагментаризам најчешће остављао празнине изван историјских тенденција и циљева, тиме храбрећи политички волунтаризам и свеколике догматске експерименте. Последица је медијско препарирање становништва за нову геометрију света, за њихову улогу у периферијском капитализму богатих и моћних.
Чини се да су идеолошки градитељи света склонији рушењу онога што је било и што јесте него творењу новог као друштвено оправдане могућности. Последице су очите и већ дуго присутне, а уз то и неделотворне у матрици духовног и културног живота. Протагонисти таквих настојања и данас ступају у сукоб са носиоцима идеолошког прагматизма, јер не могу да прихвате запарложену идеолошку методологију у којој не почива моћ аргумената, већ моћ туђе власти и надмоћ наметнутог прагматског чина.
Отуда постаје јасно колико су лепљиве идеолошке мреже живота и како време грабљивица успешно покорава људску слободу и слободну људску праксу. Доба равнодушних – својеврсни регистар по живот фаталних промашаја – смело стоји уз идеале потврђених величина које време није порекло.
Над свим истинама остаће сенка опрезности, уз настојање да се, на посредни начин, разувери назадни оклоп устаљених чињеница. Критичка недодирљивост статуса quo-а, који жели да се одржи као перманентна претња часној савремености, јесте – усудићу се да признам – затајени и рањиви манифест дубоко истините неправде.
Да ли ће, у томе, лајтмотив кривице, хегеловски, својом целином постати истина или пак неистина из засебног становишта, зависи од нас самих. Кривица не спада у категорију једном засвагда прочитане, потом и занавек порекнуте књиге, већ у тенденциозно ишчитавање понукано питањем шта корисно од ње тражи саучеснички јој ослонац.
Конкретно, реал-социјализам нерадо је признавао своје неуспехе, што је допринело да порекло истоветних, без изузетка, буде усвојено као спољнонепријатељска химера која је настојала да осујети реализацију тако осмишљеног земаљског раја.
Откуда тај дијалектички далтонизам у човеку?
Реч је о готово театралној моралности чији вероломни ход доводи у питање удео саучесника у баналности идеологије која се, у ланцима, наставља. Тај осећај бесмисла Виктор Франкл појмио је као знак назадне духовне пунолетности, услед немоћи да оправда мисаоне претпоставке за егзистенцијална права човека.
Отуђена је и неприхватљива свака тоталитарна идеологија која, у одбрани своје „правоверности” и прагматизма, поништава заједничку људску сврху и вредност разлике. Није ли дужност оно једино што очекујемо од других?
Искуство нема саму етичку вредност. Оно је име којим су људи назвали своје погрешке. Једина разлика између свеца и грешника је у томе што сваки светац има прошлост, а сваки грешник будућност.
Истинска вера, без злоупотребе и полусазнања, без идолатрије, уздржана од арогантности националне самодовољности и ограђена од реторике недозреле амбиције, одлучна у осуди политизације хришћанског универзализма, слути очување есенцијалног идентитета једног народа. Она не питоми полет националног острата у шовинистички конструкт. Популизам без критичког приступа, уз циљну фразеологију и реторику антиномије, вешто злоупотребљава веру ради властите амбиције. Јасније речено: популизам је контрадикторност оваквих тенденција.
Злочин је негација живота и Бога. Када се убије човек, део света и земље постаје тежи, искуснији, људскији, виши за једну рану, дубљи за једну јаму и виши за једна вешала. Није довољно само чути песника; треба га и послушати. Поета очајнички тражи да свет стане и задрхти у ћутњи када умре човек. Тај свет мора да одбрани право на људски живот сваког појединца и народа.
Одувек смо потраживали правду – вечну, свеобухватну и углавном универзалну. Спекулативни и морални дух хришћанства и његових познијих политичких супституата сабијен је у ову нарочито захтевну партикулу. На сличан начин, појам социјалне правде превладава као хришћански мотив, а потом као мотив свих осталих религија. Источна црква, раскошна од колективистичких трагова, сведочи о религиозном атеизму словенског човека без иједног волтеријанског тренутка.
Утилитаристичко расуђивање не може нам помоћи када етички судимо о најузвишенијим тековинама људским, које су се, хазардним токовима историје, нашле у чвору сваковрсних циљева и егзистенцијалних мотива Нововековља. Неузмакло утилитарно бреме не може се уврстити у поредак небеске збиље, који га потпуно надилази, нити остати при ставу неутралног трагања за правдом мимо волшебно наметнутих геополитичких сила.
Ни српска политика одувек није била обухватно „утилитарна”, ни доследно бранила свеукупни осећај народне правде. Тешко је закључити који од ова два пута доноси спасење, јер историја остаје неокрњена и једним и другим. Историја има облик круга; њена вртећа путања траје дотле док истрајавају полови етичког привлачења и одбијања, на које је одређени народ разапет.
У овом чину назире се и разрешење историјског питања: побеђени победници или побеђени и победници? Вешта дипломатија и латентне временске процене за многе народе, као и за појединце, биле су пут у продужетак врсте. Историја бележи и усамљеничка, горда понашања која су, као промишљени потези вишевековне игре на шаховској табли времена, доносила опсежне преокрете ширих историјских поља.
Реалност је ипак покорнија, док спона високоморалног историјског принципа оправдава човеков амбивалентни став. Свесна или несвесна жеља да херостратски освајачи света буду надмудрени или покорени одржава вечиту напетост борбе и надмудривања.
Хенри Милер упоредио је хаос са партитуром на којој је исписана стварност. Међутим, важно је не заборавити да ће сваком народу сванути дан, ако тај народ своје сунце носи у својим рукама. Је ли то луч за глобализацијски мрак?
Биће ту још много моралних дилема, готово хамлетовских, тихих обећања и прећутне сагласности, ако их заслужимо. Од доба када је демонска природа из „мравињака“ нахрупила ка човеку, биће овог поднебља нашло се на раскршћу, у „кротком“ сну неизбежности. Да доживи духовни препород, ренесансу и трансформацију, биће је начело понашања по инстинкту.
Генеза свих облика деструкције, па и духовне, упућује на нагонско биће. Његова поступна еманципација, почивша на култури забране и казне, обуздава свирепост коју колективна свест спутава својим талентом. Уколико би се моћ повиновала моралу, исход би био сигуран. Уколико би му исклизнула, надмоћ би дефинисала кризу идентитета. Чак и геније уме да устукне пред овом истином, услед колективне свести народа који није у стању да перципира ову другу страну медаље.
Велики човек је одсјај целине бивства; он подлеже бесконачним тумачењима. Као што је Црњански запазио, нека безмерна чистота покрива сву земљу. По танком и крхком концу стварности, одјек сетних осмеха и тремор извесног одумирања ствара величанствени лучоноша – умственик и утешитељ, пажљиво остварен земним. Самосвојан и понекад исувише брижан, корача између два света, кобно се нагињући над једним, па над другим, препознат у чежњи да досегне незнане видике, мирисе и боје живота, свикнут на стрепњу пред тајном која се зове живот.
Он тражи узорни ослонац својој савести, не посеже за руком другог човека, већ се скрива од гордости човечанства, од туђег ока и високог биљног стаса. Затвара се у латима јаловог сунца да би, ипак, трајао. Таквом писцу не одричу се одговори на питања која је у току живота ћутке сазнавао, о људима, биљу, зверињу, ваздуху, киши, земљи и ватри.
Писац није само преживљавао и бележио; он је живео, и у свом деловању, оно што је од себе и света одвојио, створио је да траје заувек. То трајно присуство утиче на наше животе, откривајући нам прислове, знаковља и значења, суочене са романсама које нас и данас држе усправне у свету и светлости. Писац је неимар у палати коју је од ветра саздао; он прелази другу обалу мостом који самосвојно оседла своју реку и једино њега воде путеви које је сам прокрчио кроз несагледиве гудуре и шикарја. Поринут у времену, поново призива себе и остаје неповратно.
Сугестивна реч писца отворена је према свету; преко њених незаштићених рубова, из даљина, непознати предели нас освајају и сурово ране. Он, самозаборављен, из покоре земље, ишчекује да светлост биљку оплоди, да порозни и измаглицом пресвучени одсјаји света узмакну пред његовим видицима. Зато му је небо ближе. Чак и у дан модар и лишен кишних капи, одричући се дела пута дивљих нигдина, осећа зебњу због неизвесности, али наставља да стоји.
Године му се чине као век, а стваралачки чин као коначно искупљење, док зрелост тихо капље у аполонско лето генија, где време не тече. Нема ветра који би га развејао, ни токова доба који би га расејали или потрошили.
Ако постоји вечност, она није у врлети где сунчани зрак реже и цепа као искра. Ма где да обитава, писац ће своја ходољубља и људовања увек приклањати речитим образима завичаја, још увек недотакнутим лањским снегом заборава. Ако би човек за читав живот могао задржати једну суштину, чувао би је као претећу тајну, не исповедивши је ником. Орошена, она би значила његов крај. Он је зато тајио као недостижну.
Под обзорима самоће, чипкастим сеном њених одсева, досегао је другу обалу, са надом да ће обезграничи неутаживе бездане света и призвати их к нама, а да нам не одузме спасење у назору нових зачетака.
Великолепност речи писца расејава магличасте велове слутњи. Нијансом надахнућа осудићемо и последњи мрак, више него што га сви васељенски страхови могу обистинити. Стога, настојмо да освајамо посебности за себе, по срећу свег човечанства и увек на своме тлу.
Ако будемо назрели знамен љубави у покрету невидног, стојимо у милости Његовој, попут синкопе у динамици спаса. Када се све мислене нити света отворе као цветови, досањајмо ону прву реч. Почело је са Вртом; напослетку, биће Врт, због кроткости једне Рајске птице која нас и данас препознаје као велике, иако смо за њу, издалека, прозрачни, готово неприметни и мали.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“