Псалам IV
„Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја!
У тјескоби дај ми простор”.
Р. М. Рилке, Девинске елегије
„Сваки анђео је страшан”.
Понеси двоглед
далеко је
нећеш га угледати
видом очињим,
јер сваки анђео је страшан
и није.
У Богом добијеном врту
запатили се анђели
сведоци, хроничари
дијаци и путописци.
Свуда их је
со да падне – нема где.
Често гласају
редовно излазе на изборе
воде спорове
пресуђују,
стално нешто раде –
анђели,
запаћени
стропоштани
паду склони
ко крушке дрвене,
али пали нису.
Ти насилници, како веле
инвазивни елементи
дисхармоније браћа
у тјескоби дају ми простор
ширину и стег
тишину и збег,
а да ли је тако?
Плачем, грцам
па не видим добро
од јунаштва
чојство ми се стегло.
Заокрену ме анђели
унутра у дух
док кажеш: Амин!
Сузу ми ваздигну
док трепнеш,
разуме се,
двогледом
не очињим видом,
јер сваки анђео је страшан
и није.
У ветру често
ипак понегде изви́ре.
Ено га један
на метох слетео
Пећком патријаршијом плете
небо над Белином.
У травеј цркве Светих апостола
уселио се.
Одомаћен, не мрда,
не планира да падне,
напротив – све је виши.
Божански леп
млад и голобрад,
у појавности складан
баш за песму ил’ филм
са дугом смеђом косом
у плавом хитону
и црвеном хематиону
у левој руци држи ротулус
а десна савијена на грудима.
Опет узми двоглед
далеко је
нећеш га угледати
очињим видом,
јер сваки анђео је страшан
и није.
У двама квадратима
понесен од анђела и звери
читам да крила залаже за свет
а младошћу близак нам
поручује да је он нама МИ
и да смо му ми ОН.
Крилати Христос
Великог савета ангел.
Видиш,
Кад га зовеш – чује
Чим не гледаш – ту је.
Спусти двоглед, склопи
капут дај мени и камеру
кравату и пољубац њој
дедин прстен њему
изуј се,
рашири крила
видиш да светлост лети
малтер буди
и стисак стеге
чврстих углова квадрата,
јер сваки анђео
ниједан није.