„Господе, смилуј се свима данашњима, сачувај их несрећне и немирне, и упути. Твоји су путеви: путевима којима знаш спаси их. Ти си љубав. Ти ћеш свима послати радост!“ (Аљошина молитва)
Најдрагоцјеније успомене у животу свакога од нас Достојевски сматра оне из првог дјетињства, с тим да је постојало макар мало љубави и слоге у родитељској кући. Но, и из „најгорих“ породица, човјек може да има драгоцјене успомене ако је његова душа способна да их тражи. Као једну од таквих драгоцјености поимиње читање Светог Писма и Житија светих.
Сржна тема романа је љубав: љубав према човеку уопште и појединачно, односно према појединцима и према друштву, а која је у нераскидивој вези са вјером у Бога која, такође, подразумијева љубав.
Ова љубав је угрожена континуираном греховношћу, односно оптерећеношћу разним страстима и болестима душе које писац овдје анализира и стратешки разоткрива њихове узроке и последице. Суштинска последица губљења љубави је пакао или паклено стање. Пакао дефинише као „патњу због тога што се више не може волети“, а постојање веже за љубав. Тренутном и вјечном паклу се треба супротставити одлучном борбом кроз послушање, пост и молитву, кроз непрестано дјелање. Тежину постојања које савремени човјек осјећа јесте отуђење, самодовољност и усамљеност који су настали као последица промовисања лажне слободе која се заснива на угађању себи и својим страстима.
Колико је „стид и срамота од самог себе“ лоше духовно стање, и колико такво осјећање проузрокује штете по човјека, најбоље дочарава лик Фјодора Карамазова, који правда своје „будаласто понашање“ управо тим осјећањем које му предочава старац Зосима, опоменом да: „од тога све и произлази“, мислећи на све оне лоше карактеристике у његовом животу. Потреба за осветом је, такође, једна од последица осјећања сопственог незадовољства и неваљалства, које затим води у мржњу. Оно што је сасвим супротно том осјећању и исцјељује ову болест јесте свијест о томе да је: „заиста сваки човјек пред свима и за све крив“.
Поријекло увријеђености води од лажи, и то прије свега од лажи према самом себи: „ко самог себе лаже, тај ће се лакше него ико и наћи увријеђен“. Лаж је толико токсична, свака лаж, да је страх увијек њена последица. За увријеђеног човјека је посебно тешко када га остали посматрају као његови добротвори. У стању самоувријеђености, човјек је способан да замрзи онога коме отвори своју душу, због стида.
Оно што поражава једно овако окрутно срце, јесте срце које му је потпуно супротно, у којем нема презира, иако све види. И не да нема презира, већ има и „љубазности и поштовања“, као што је Аљоша који ће чак и у моменту када му отац саопштава „у поганлуку својем до краја хоћу да поживим“, одговара ријечима: „нисте ви зао човјек, него искривљен“.
Гордост, гњев, хистерија, сентименталност,… само се ређају последице духовне запуштености. Потиштеност и осјећање понижености происходе из гордости. Гордом човјеку је потребан други човјек којем недостаје нека позитивна особина, рецимо вјерност, како би горда вјерна особа (рецимо Катарина Ивановна) хранила свој его туђим недостацима, и баш та особа јој је неопходна за храњење сопствене гордости. Варијације на тему гордости, носе и ликови попут Ивана, Коље и др.
Хистерија или живчани напад се описује на самом почетку романа, а њено поријекло види као „последица застрашивања особе још од самог дјетињства“, што би сада могло да уплаши и оне који су васпитавани, и они који васпитавају у овом моменту, али, као што је наведено на самом почетку чланка, Достојевски је врло оптимистичан по питању исцјељења свих недостатака потеклих из дјетињства и то снагом воље онога који ће бирати чему ће дати приоритет у пребирању по прошлости.
Сентименталност упарује са злоћом (за Фјодора Карамазова пише да је „био зао и сентименталан“), дакле осјећање врло зло, а данас смо свједоци да га људи често мијешају са емотивношћу, емпатилом или саосјећањем. Требало би добро да се удубимо у себе и преиспитамо своју емотивност да не вуче мало на сентименталност.
За људе који пате од болести душе, типа од увријеђености, треба третирати као дјецу, па чак и као тешке болеснике, сугерише писац.
Срећа или радост је обавеза или завјет Божји сваког хришћанина, уз подсјећање да су „сви праведници, сви свеци, сви свети мученици били срећни“. Ову заповијест треба имати на молитвеном уму и сјећању у разним околностима: „Ко воли људе, тај и радост њихову воли“ (ријечи су које стоје уз тумачење јеванђелског догађаја везаног за чудо у Кани Галилејској), али и „у невољи срећу тражи. Ради, непрестано ради.“
Од јачине и истрајности љубави према ближњима зависи и сама вјера у Бога. Љубав према ближњем неминовно води до осјећања Бога и сопствене бесмртности. Но, љубав према конкретном човјеку, односно личности није исто што и љубав према човјечанству. Та тзв. љубав према човјечанству је заправо бијег од конкретног човјека који „гуши моје самољубље“, те повећање љубави према општем човјеку све више гуши љубав према појединачном. Занимљив је овај судар појединачног и општег што се у човјеку одвија и трве од времена пада па до данас. Госпођа Хохлакова у роману има овај занесени љубавни однос према човјечанству, док Иван К. рационално признаје да „ближње није могуће волети, већ само далеке“, можда само апстрактно и издалека. Колико често упадамо у овакву замку, поготово у вријеме друштвених побуна и тежњи ка општим циљевима, спотичући се на том путу о појединца и то првог до себе.
У љубави је мир, док заљубљеност носи са собом узбуђење и усхићење. Понешени својом заљубљеношћу, ликови романа који носе овакво расположење се у исто вријеме осјећају несмирено и неспокојно. Заљубљеност је страст, „лепота за тренутак, лепота пролазна“. Љепоту Достојевски дефинише као загонетну ствар гдје се на пољу срца око ње боре Бог и ђаво. О разврату који мучи човјека Достојевски каже да не гледа на одијело: једни одјевени раскошно, други је носе у својој голотињи.
И за крај: не треба да заборавимо, подсјећа велики руски мислилац, да све што чинимо има одјека и утицаја на сву васиону, било да чинимо добро, било лоше, „јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом крају света одјекује“.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.