Ово слово посвећујем рано преминулом брату и пријатељу Ивану Јовановићу, великом раднику и прегаоцу на њиви Господњој, богослову и дугогодишњем сараднику Издавачког института Богословског факултета у Београду и сараднику на појединим монографијама и књигама које су везане за Митрополију црногорко-приморску и Епархију будимљанско-никшићку, а прије свега великом поштоваоцу личности и дјела митрополита Амфилохија. Нека ово слово буде воштаница за покој његове душе.
Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја, казао је Свети Григорије Богослов промишљајући о тајни човјека. Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. У тој небоземној плејади они које предводе тај пој, чији животи су својеврсни живо(то)писи, иконописи, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свима Светима у истом богоопштењу и богопознању (владика Атанасије Јевтић), називају се оци и учитељи цркве. Њихова дјела и дјела о њима називају се Отачници. И управо је Отачник књига очинства – оног вјечног и непролазног очинства, оног вјечног и непролазног поја Господње славе и сјаја. Отачници нам откривају и уводе нас у истину да „историјски живот Цркве почиње са моментом стварања свијета јер је само стварање свијета била градња Цркве, а стварање човјека припрема оваплоћења Бога Логоса (Митрополит Амфилохије).
Пред нама је Отачник једног новог учитеља и оца Цркве, митрополита Амфилохија Радовића. Велики рад и труд на стварању Отачника – духовног азбучника о оцу Цркве Амфилохију поднио је хаџи Јово Медојевић. Медојевић је прикупио и у ову књигу принио дјелове књига, студија, есеја, чланака, бесједа, интервјуа, превода на читавих 710 страна, и у 1300 појмовних јединица изабраних из великог стваралаштва митрополита Амфилохија. Саме ове бројке говоре о грандиозном дјелу митрополита Амфилохија али и о озбиљности, труду и преданости приређивача и аутора овога дјела. Како сам аутор сједочи, кроз живот се сам надахњивао митрополитовим мислима, идејама, ријечима, дјелима, и дубоким богословским промишљањима.
Овај Отачник нам отвара врата спознаје дубине и ширине дјела и мисли учитеља живота многих. Његов Отачник се родио из његовог очинства које је оставио овоме нашем времену и свијету у коме су и очинство и мајчинство презрени и одбачени од људи огрезлих у заборав Бога и самозаборав. Онај чији је Отачник пред нама, покретао је људе на подвиге и жртве који нам помажу да схватимо колико нам је Божје љубави и милосрђа потребно да бисмо, макар по смјеру воље, личили на наше духовне оце који нам остављају Отачнике.
Пажљиво читање ових одломака даје читаоцу миомирис како свете простоте тако и дубоког животно- интелектуалног промишљања, али прије свега истинског служења Богу које је обилно осјењено благодаћу Божјом. Ово дјело може да усмјери дјелатност читаоца на истински пут богоугађања и боговиђења, пружајући тој дјелатности најтачније погледе. Изучавање овога штива може да донесе и утјеху и разборитост кроз расуђивање у различитим недоумицама које се, долазећи споља, појаве у животу човјековом. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и интелектуало расположење, као што уље храни и одржава пламен светиљке.
Изреке које налазимо у Отачнику су кратке али имају суштински дубоки смисао и значење. Ове изабране изреке и одломци из дјела митрополитових долазе из опита Богоопштења и можемо слободно рећи да дају плодове светог опита, које нас уводе у велику Тајну побожности.
Посебно желим да нагласим да је ова књига издата у Косовској Митровици од стране друштва књижевника Косова и Метохије. Косово и Метохија су имали посебно мјесто у животу и мисији митрополита Амфилохија. У Отачнику о којем вечерас говоримо 5 јединица је посвећено Косову и Метохији: Косово, Косово – небоземни простор, Косово и Метохија, Косово и Метохија и Рашка, Косовска драма и Косовски завјет. Хаџи Јово се и у уводном слову дотакао односа митрополитовог према Косову. Митрополит зна да је понекад трагично, али славно Косово постало колијевка и гробница; колијевка рађања за Христа и гробница умирања за Христа, да би се у Христу опет васкрсавало и овде на земљи и горе на небесима. У одломцима о Косову наћи ћемо јасна убјеђења да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи и да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу и да је зеница ока нашег гнијездо љепоте Косова и Метохије. Амфилохије је осим тога живи свједок, активни учесник, проповиједник и састрадалник распећа нашега народа од Косова до Јадовна и Јасеновца. Он је као ријетко ко свједок да су распећа и страдања нашег народа, и прошла и садашња, пут који води у тајну васкрсења у којем је побједа сила добра и светости над силама зла и таме. На Косову кроз светога кнеза Лазара је то опредељење славно потврђено и мученичком крвљу запечаћено. Печат крвљу, својом а не туђом. И зато се може рећи да од Косова и Лазара наш народ једино истински постоји и живи само онда када је ово своје опредељење за Царство Небеско, названо у народу Косовски завјет, држао и чувао као душу своје душе, као срце свога црквеног и народног бића и живота. Јер, као што је Нови Завјет- савез са Богом у крви Јагњета „закланог за живот свијета“ тако је из њега произрасли Косовски завјет – савез са Христом и христочежњиво опредјељење читавој једног хришћанског народа за „царство његово које није од овога свијета“. Тим видовданским даном који траје шесто година видимо оно што многи други нажалост не виде, а које је видио и нама у аманет предао митрополит Амфилохије.
На крају оно што је најдивније у овом Отачнику јесте наука и завјештање митрополита Амфилохија који нас је неуморно учио да једна од највећих људских особина је ступити у однос са другим. А ступити у тај однос значи „скупити се мало“, уступити дио свог мјеста, потиснути „мало“ свог егоизама ради другог. Јер Бог се сакрива од човјека у другом човјеку. Онај ко га Тражи треба да га тражи у другом човјеку, у дјелању за другог. У том дјелању ка другом је недокучива тајна, и овдје је подизање крајичка завјесе над тајном Љубави, како је сјајно рекао Сергеј Фудељ. Читајте и ишчитавајте учење које је овде изложено и сакупљено љубављу и трутом хаџи Јова Медојевића! Читајући брзо ћете примијетити његову дивну особину: оно је испуњено животом и силом; оно је – увијек ново: сваки пут се чита као први пут, изливајући у душу читаоца обилне потоке духовног познања и благодатних осећања.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.