Баш као што је Миливоје М. Јовановић приметио, и у роману „Монах Калист“ преточио у речи: „У додиру са цветом човек задржава његов мирис. Тако бива и кад се дође у додир са светињом“. Свако читање ових редова у мислима ми ствара исту слику – Попово поље прошарано виноградима, херцеговачки камен, мирис вријеска, сунцем обасјана брда и у њима светиња која израња из стена – манастир Завала. Оно што сада препознајем као истински духовни мир и чисту хришћанску љубав, као дете себи нисам могла објаснити. Данас ипак, схватам зашто ме неке од најрадоснијих дечјих успомена везују за манастир Завалу. Рекла бих да је готово немогуће посетити ову светињу и разговарати са архимандритом Василијем, настојатељем манастира, а напустити га равнодушан. Иако постоје бројни научни радови, истраживања и монографије, у наредним редовима покушаћу да сажмем оно што је у мом срцу оставило највећи траг у нади да ћете посетити ову светињу и, баш као и ја, ближњима говорити о њој.
Манастир Завала са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се у истоименом селу у Поповом пољу, удаљеном од Требиња педесет километара. Светиња је смештена подно брда Острог и неретко ћете помислити да је бели кречњак, од кога је саздана, део природе. Неопходно је на самом почетку поменути да је своје искушеничке дане у овом манастиру провео Стојан Јовановић (потоњи митрополит Василије, данас познат као Свети Василије чудотворац Острошки) из оближњег села Мркоњићи.
Према народном предању настанак манастирске цркве Ваведења Пресвете Богородице доводи се у везу са царем Константином који је, после изградње цркве у оближњем Сланом, видео да је становништво побожно те је одлучио да на том месту сагради богомољу. Цар је положио икону Пресвете Богородице на брежуљак Петковица са намером да му задужбина буде ту подигнута. Наредног дана, икону су пронашли на месту данашње цркве. Чудесно премештање иконе, како нам казује усмено предање, поновило се два пута, када је цар Константин увидео да му сама икона показује место подизања задужбине. Најстарији сачувани писани документ о манастиру је из 1514. године у коме се помиње манастирски игуман Серапијон. У „Завалском поменику“ наводе се имена војвода из лозе Храбрен-Милорадовић, познате властелинске породице, те се сматра да су племићи били ктитори манастира. Током своје бурне историје манастир је више пута оскрнављен, паљен и разаран али је, Божјом промишљу и снажном вером трудбеника, изнова обнављан.
Манастир Завала незаобилазна је станица на путу љубитеља архитектуре и сакралне уметности. Црква Ваведења Пресвете Богородице је једини пример полупећинске цркве у Босни и Херцеговини. Својом северном страном црква је подвучена под стену, која великим делом чини њен северни зид, а сам изглед цркве посматрачу оставља утисак испосничке монашке келије. Овакав архитeктонски склоп могли су да извeду домаћи мајстори који су знањe стeкли учeњeм од Дубровчана, у то врeмe надалeко чувeних градитeља. Камeнe плочe из Завалe јeдан су од најлeпших украса који су до данас сачувани. Овe плочe су јeдна од вeрних слика пeриода од IX –XI вeка који, на нашој тeриторији, у историји умeтности прeдставља вeлику нeпознаницу.
Значајан податак за све љубитеље сакралне уметности је чињеница да је унутрашњост цркве Ваведења Пресвете Богородице манастира Завала, 1619. године, фрескама украсио хиландарски монах Георгије Митрофановић, један од најзначајнијих представника српског сакралног сликарства. Рад Георгија Митрофановића, који је почeтком XVII вeка израдио највeћи број фрeсака у Босни и Хeрцeговини, истраживали су бројни путописци и научници. Његове фреске украшавају и манастирске храмове у Пећкој Патријаршији, Добрићеву, Морачи, Крупи, испосници Светог Саве манастира Студеница и трпезарију српске царске лавре манастира Хиландар. Међу величанствено осликаним композицијама цркве Ваведења Пресвете Богородице у Завали, истичу се представе небеских видела сунца и месеца, које заузимају запажено место у сликаном програму. Приказани су као сфере људске физиономије које емитују светлосне зраке. Сунце и месец представљају тајну Христа и Богородице, тачније тајну Христовог Оваплоћења, при чему Сунце символично означава Христа, а Месец Богородицу.
Немогуће је писати о манастиру Завала, а не споменути архимандрита Василија (Копитића) чијом љубављу и трудом је светиња обновљена после разарања у рату деветесетих година прошлог века. Снажну веру и чисто срце, о којима често читамо, а ретко их срећемо, јасно ћете препознати у сваком разговору и духовним саветима за које увек има времена. Иако је незахвално писати о највећој од његових врлина, великодушност је једна од оних коју памте сви који су имали прилику да га упознају. Игуман Василије побринуће се да манастир никада не напустите празних руку, биле то наранџе са дрвета подно цркве, бројанице, разгледнице или књиге. Његов највећи дар који ће вам оставити, а који засигурно нећете лако заборавити, је заједнички проведено време.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
