Волећу Те, Господе, Снаго моја! Господе, заволех Лепоту дома Твојега и место где борави слава Твоја (рече божаствени Давид)! Ради тога и ја, у Христа Бога благоверна Евгенија, мати превазљубљеног ми сина Стефана кнеза и Вука, самодршца и господина српске земље и Подунавља, дошавши у манастир дечански, у обитељ Светога краља Стефана Уроша III, и сагледавши красно место и прикладно за боравак монаха, видех заиста жалостан призор, где је толико старање и усрдност Светога ктитора, по допуштењу Божјем, због наших грехова, од злочастивих народа измаилићанских спаљено и оборено, и од оних који су пре нас владали упропашћено и порушено, и метоси отети и скоро потпуно запустели. Погледавши на Небо очима срца, помолих се Сведржитељу Богу мојему и рекох: „Боже, који си пре свих векова, и којег у Тројици певају са страхом бестелесне силе, и који од јединопородног Сина Твојег, очовечењем нераздвојена, Господа нашег Исуса Христа, од пречисте и пресвете Деве Богородице примаш, и од нас грешних славословље и службе духовне, Владико, неистражљива Премудрости Очева, смилуј се мојим гресима, оснажи моја чеда у благоверју и срећи, да у благочашћу послуже Теби, Богу својему, као господин и родитељ њихов, Светопочивши Кнез, и да будемо ја и они други ктитори ове Свете обитељи, да, када дођем поново, Ти, као Судија живим и мртвим са Светим Твојим анђелима, поставиш мене да Ти будем са десне стране, Судијо Праведни, са изабраним Твојим који су Ти од века угодили. Због тога раније отета села, која су уписана у хрисовуљи првог светског ктитора, вратих са свом имовином, која се налази у држави нашој. Ово је вратила христољубива госпођа Евгенија: село Чабић са свим међама, село Брестовац са свим међама. А ово приложи: село Батушу са свим међама и засеоцима, село Рибницу са свим засеоцима и међама, село Доброш са свим међама и засеоцима, село Чрнегојно са свим међама, село Плањани са свим засеоцима и са међама, село Поток са свима међама, село Ческово, Пут, заселак са свим међама, село Днепоље са засеоцима и са свим међама. А ово су засеоци селима које је вратила госпођа Евгенија: заселак ораховички, заселак Тромље, заселак Орашац, заселак Јејбуци, заселак Бохорићи; заселци Брестовца: Смољице, Поповци, Плношевци; заселци Плањана: Дојенци, Добревине, Врело, Заморници; Серош са свим засеоцима и међама, Лука Доња са свим међама.
Кнегиња Милица, по закону крви и порекла – сродница Немањића, за савременике – мужаствена жена, која, у тешким временима, одлаже женску немоћ, како би примила мушко старање, а у народној традицији запамћена као Света Царица, бива поистовећена са различитим улогама: као жена сувереног владара – кнеза Лазара, као кнегиња и монахиња, па и као монахиња-кнегиња, али и као удовица и мајка. Приспела на трон у моментима одсудним за опсатанак српске државе, који су наступили након Косовског боја (1389) и смрти кнеза Лазара, она је, за недуго време регенства, самостално управљала државом, да би потом, више од деценије, била и савладарка Својих синова (1393–1405). Као Њена најближа сапутница и сарадница посебно се истиче Јелена Серска Мрњавчевић (монахиња Јефимија), црна удова деспота Угљеше. Предана очувању традиције немањићке Србије и кнеза Лазара, кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), издала је низ повеља, углавном уз своје синове, лично даривајући манастире и цркве или потврђујући дарове својих претходника, али и поданика.
Међу седам сачуваних Миличиних повеља, Дечанска повеља је једина која се односи, изузетно, на српске земље. Попленивши државу Вука Бранковића, Турци су је, посве похарану, уступили Миличином сину на управу, услед чега су Високи Дечани остали у назочности кнеза Стефана Лазаревића (за период од 1397. до 1402) и другог им ктитора – кнегиње Милице (од 1397). Дечанска повеља кнегиње Милице (благоверне госпође кнегиње Евгеније монахиње), узвишено уздарје славној задужбини, посебно је драгоцен изворник за познавање њезиног доба и аутентичан документ о оснивању једног од најзначајнијих српских манастира: о његовом статусу и припадајућим му имањима. Дечанска повеља издата је приликом Миличине посете манастиру Дечанима у Метохији (у јуну, године 1397). Списом свијена, она почива у нецеловито очуваној пергаментој књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша III, коју је потписао и Стефан Душан, за преосталих 68 листова, односно, 2974 сачувана реда, пошто је почетних седам листова првог кватерниона изгубљено.
Поред повеље, сачуван је и потпис кнегињиног сина, кнеза Стефана Лазаревића (од 9. јула 1398. године), те је сасвим могуће да је, уз поменуту повељу, постојала и његова повеља манастиру Дечанима, која је изгубљена, или је пак и он потписан на повељи своје мајке, као престолонаследник. Важно је и сазнање да је то први примерак исправе записан у Дому краљевства, у Породимљи, научно поистовећеним са Неродимљом (на јужном рубу Косова), дочим се испоставља да се дечанско властелинство простирало, претежно, преко земљишта садашње косовске покрајине, а делимично и у суседним крајевима данашње Албаније, али и у Црној Гори (и то на приличних, чак 2 500 km). Уводни и закључни одељци хрисовуље поверени су реторском стилу црквенословенског језика, као сведочанству о завидном степену књижевне образованости хроничара при размевању развоја уметности своје епохе. Присан однос кнегиње Милице (госпође Евгеније) према Српској православној цркви, почивши на религиозним, али и практичко-политичким разлозима, што су проистицали из Њене особене владарско-монашке улоге, био је условљен одржавањем легитимитета и континуитета са црквеном политиком кнеза Лазара Хребељановића, услед чега не би требало занемарити ни ктиторску делатност, ону која се није увек материјализовала финансирањем градитељских подухвата и подизањем нових задужбина.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.