Сваки поредак, било небески или овоземаљски, има своју хијерархију, те тако и сам медијски простор устројен је по важности информација. Вијест као краљица новинарског дјеловања у својој дефеницији требало би да садржи тачност и једноставност. Ипак, свједоци смо да се у пракси у великој мјери одступа од тих начела. У том случају, поставља се питање – како ријеч Божја да се избори са силним пропагандним материјалом, те како да се издвоји од мноштва спинованих вијести, нарочито у интернет простору који је преузео улогу главног медијског извора и то због своје брзине и доступности у сваком моменту крајњем кориснику?
Уколико поставимо као вијест, не неку пролазну безначајну информацију, битну само уским елитним круговима једне заједнице, већ Истину по мјери Христа, онда ћемо у коначници добити универзалну вијест, која нема рок трајања, те се у исто вријеме и уклапа, али и не уклапа у друштвени поредак. Јер та вијест по небеској хијерархији није писана за ово или оно вријеме, већ за вијечност, те као таква, неријетко ће доживјети прогон ранохришћана или разапињање од стране бројних фарисеја и квази учењака. Али, упркос свим тим искушењима, она ће опстати! Биће записана, преписивана, цитирана, али и штампана у бројним примјерцима, као што је то био случај са књигама Светог оца Јустина или Светог Николаја Велимировића, који су за живота били трн у оку тадашњим властодршцима и њиховој окоријелој незнабожачкој идеологији.
Све то не смије да демотивише ни аутора – гласника Божјег, а ни онога коме је та Божја ријеч упућена, јер ће управо у тим редовима препознати смисао и мисију људске цивилизације, од њеног настанка до данас. У том случају, они који се лате пера, са жељом да ријеч Божију приближе сваком људском уху, постају апостолски чиновници, али чије дјеловање неће бити угушено крутом бирократијом, већ надахнуто Божијом благодаћу, а њихова синтагма превазиће кад тад све језичке и културолошке баријере, као што видимо свијетле примјере православне мисли, чији су пелцери већ дали плодове на азијском и афричком континенту.
Многа су искушења данас за сваки позив, па тако и за оне којима је главна мисија ширење Христове науке у јавном мијењу, али зар та искушења нису већ описана у Светом писму?! Ми ходимо оним путем, којим се теже иде, знајући да нас награда не чека на овом свијету, већ на капији Царства небеског. Плата за тај труд је велика када смо свјесни те чињенице, а цијена, уколико је мјеримо овоземаљским кантаром, је огромна, али и спасоносна. Јер, боље главу изгубити због Христа, нег’ душу зарад лажних царева, огрезлих у гријесима.
Данас се ратови воде на бројним фронтовима, мањина манипулише већином. Народ је стјеран у торове, условљен пуким преживљавањем и страхом за сутра. Све је на дугме, на један клик, па и вијести, које се множе као осињак. Чини ми се да се комуникација међу људима одвија само у једном смјеру, односно, шта “они-одабрани” имају да кажу “њима-убогима”. Дијалог је избирисан као форма разумијевања и поимања стварности.
Једино још ЖИВУ РИЈЕЧ препознајемо у теолошкој мисли, која је данас преузела улогу и учитеља и љекара, те једина наводи слушаоца или читаоца на сопствено размишљање и закључке, дајући му пуну слободу до коначне одлуке којим путем ће да ходи, а заузврат не условљавајући ничим, ни гласом, ни златом, а ни слијепим страхопоштовањем.
Знам, многи ће рећи – а шта је са послушањем, зар и то није један вид ропства?! Не, није. Јер, послушање је корак до учења, корак до сазнања, корак до истине. Не може се задобити ни мудрост, а ни мир у души, ако не слушамо, не чинимо исправно дјела, по Божјим заповјестима, и ако не љубимо једни друге, као што Христос љуби нас.
Ниједна друштвена или пословна заједница не може и не смије бити “хипи комуна”. Тај вид ”слободе”, који нам је са хиперкултуром дошао са запада, разријешио нас је сваке одговорности, а заузврат пружио простор у којем ћемо оголити сопствену душу и тијело, умјесто да је нахранимо непролазним вриједностима. Овакав вид наратива нарочито је видљив у виртуелном свијету.
Борба против овакве врсте друштвеног миљеа једино је могућа кроз повратак на непресушни извор православља, те проповједање у храмовима и активно учешће у црквеној заједници, али и оглашавање на интернет платформама, што постаје мисија, не само одређеног круга људи, већ цијеле православне васељене. Јер, ако смо бројним револуцијама кроз историју “убили” Бога, као завјет од Христа имамо задатак да вратимо Бога у људска срца, а то ћемо учинити тако што ћемо без страха, или личног интереса, свједочити ријеч Божју, у сваком слову, те у сваком нашем моменту.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада посебном серијалу који је посвећен првој годишњици мисионарског деловања портала „Кинонија“.