Оно што је најкарактеристичније за цивилизацијски процес данашњег „света у кризи“ у првој декади 21. века, чији смо савременици и на чији радикално-секуларистички изазов морамо да одговоримо као хришћани, „удови једног Тела Христовог“ (1. Кор. 12, 12), јесте губљење хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) опита живота, хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) виђења света, хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) критеријума свега, хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) система вредности. А тај опит живота, то виђење света, тај критеријум свега, тај систем вредности нису апстрактне категорије, већ живо богочовечанско искуство и стварност које происходи из централног хришћанског искуства и стварност – црквеног опита Личности Богочовека Христа, обожујућег богопознања кроз Цркву и њене свете Тајне и свете врлине, а пре свега кроз њену Божанску Литургију која је „срце Цркве Божје“ и света Тајна Царства Божјег, већ откривеног и започелог овде и сада, у историји.
Губитак хришћанског опита живота, виђења света, критеријума свега и система вредности јесте оно по чему се препознаје савремена пропаст „хришћанског историјског света“. Црква се, данас, после двадесет векова своје крсно-васкрсне историје, поново налази у ситуацији да се налази у свету који више није „њен“, који више није хришћански свет, који сâм себе дефинише као „пост-хришћански“ свет, „свет после хришћанства“, свет који себе више не заснива на хришћанским основама и претпоставкама, који је или равнодушан или отворено одбацује хришћанску теорију и праксу живљења, мишљења и делања, тојест хришћанство у целини, заједно са његовом теологијом и антропологијом, онтологијом, етиком и естетиком, космологијом и екологијом.
Суштина данашње духовно-историјске кризе јесте „у томе што свет у коме Православна Црква [=Црква Христова] мора да живи ‒ било да се ради о Истоку или Западу ‒ више није њен свет, нити је, чак, ‘неутралан’ свет, већ је то свет који доводи у питање саму њену суштину и постојање, свет који свесно и несвесно покушава да сведе Цркву на некакве вредности, животне философије живота и погледе на свет, суштински различите, ако не и супротне, њеном виђењу и искуству Бога, човека и живота. То је оно што данашњу кризу чини неупоредиво радикалнијом и одсуднијом од кризе коју је изазвао пад Византије 1453. године.“
Православље се током читавог 20. века суочавало са оним што прота Александар Шмеман назива суштинским питањем савремене црквене историје. Ово суштинско питање, суштински проблем са којим се суочавају Православна Црква и православни хришћани, како вели Шмеман, „произлази првенствено из два историјска тока који, баш зато што су нови и без преседана у досадашњој историји Православне Цркве, творе само жариште дубоке кризе која данас прожима читав живот наше Цркве“.
Која су то два историјска тока?
„Први историјски ток јесте трагично спектуларни распад, једног за другим, старих и органских ‘православних светова’, који су до пре нешто више од пола века важили као неоспорни, природни и стабилни ‘дом’ и окружје Православне Цркве. Да би ствари стајале још горе, тај распад је био праћен претварањем тих ‘светова’ у историјску позорницу на којој је екстремни и тоталитарни секуларизам извршио брутални злочин против Православља, против духовне природе и призвања човековог.
Други историјски ток јесте убрзани и масовни развој православне дијаспоре на Западу, која – ма како била „случајна“ по свом пореклу – означава крај изолације Православља „на Истоку“, крај његовог потпуног поистовећења са тим „Истоком“ и, тиме, почетак нове судбине Православља на Западу и у контексту западне културе…“
Оба ова историјска тока нису ништа друго до „две димензије, два ‘израза’ једне исте, радикално нове ситуације, незапамћене у досадашњој историји Православља. То је ситуација у којој је, с једне стране Православље остало без свога историјског дома – ‘православног света’; и у којој је, с друге стране, дошло до насилног раздвајања Православља од ‘културе’, тј. од читавог склопа националног и друштвеног живота; у којој је, коначно, Православље принуђено да се суочи са ‘Западом’.“
Али, тај „Запад“ који је седамдесетих година 20. века, у време када је Александар Шмеман о њему писао, заузимао западну хемисферу и био окружење у коме се налазила и развијала „православна дијаспора“, која као „један од најважнијих духовних догађаја 20. века не може да се сматра пуким историјским случајем“, већ дејством Божјег промисла, проширио се на читав свет и постао глобална и једина цивилизација. Западни либерал-капиталистички демократски модел је однео цивилизацијску победу, са историјске сцене нестао је „комунистички свет“, такозвани „Источни блок“, услед чега је дошло до постхладноратовског прекомпоновања политичке мапе света: нестао је „биполарни свет“ друге половине 20. века и данас живимо у „монополарном свету“, тојест на глобалном Западу.
Та духовно-историјска ситуација само још више заоштрава Шмеманове закључке о потреби суочења Православља, тојест Православне Цркве са Западом, поготово с обзиром на чињеницу да се „историјски православни свет“, тојест „историјске“ православне земље, што милом што силом, подвргнуте процесу „транзиције“ и „интеграције“ у политичко-економске институције глобалног Запада, почетком 21. века нашле у позицији једне глобалне „православне дијаспоре“, расејане широм глобалне и глобалистичке, неолибералне и неоколонијалистичке цивилизације Запада, која себе отворено назива „постхришћанском“.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“