Како се Христос потсмијехнуо
Велимировић сматра да је осмијех, ипак, најузвишенији дио након страдања у једној трагедији. Како вели, чак се и Христос потсмијехнуо за вријеме своје агоније, видјевши мноштво војника са мачевима које је тражило да га ухвати: „Иду као против неког лопова и разбојника“, рече Он.
Једна српска изрека каже: „На муци се познају јунаци!“ фатализам, који је био наш пријатељ за вријеме ропства, данас нам је непријатељ. У Србији влада мишљење да нам је Бог додијелио патњу и зато је наша философија засновања на објашњењу страдања.
-Видео сам једну енглеску болничарку оболелу од тифуса, како лежи у постељи. Једна страица, Српкиња стајала је више постеље и горко плакала. Зашто плачете? -упитах. Како да не плачем, господине? Патња је досуђена нама, а не Енглезима.
Да ли је моћ право?
Велимировић нас у овоме случају подсјећа на ријечи Сина Божијег које одређују наш идеал: Јер који се уздигне, понизиће се, а који се понизи уздигнуће се.
Исти идеал су потврдили највећи духови човјечанства: Иго, Достојевски, Толстој, Шекспир. То су људи чија су дјела постала најчитанија и најсветија након Светог писма те имају огроман број читалаца у свијету. А Балкан пореди са позориштем у коме су најгора мјеста најскупља, а ми скупо плаћамо своју улазницу.
„Незнабожачка идеја значи да земља припада само јакима; хришћанска да земља припада свим божјим створењима. Сваки народ има своје размере, свој простор и број, своју умну и моралну снагу. Боље речено, сваки народ има сопствену боју. Светска историја је истовремено и драма и слика у боји“ (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 46).
У одбрану оваквим ставовима, дозива Шекспирова у помоћ те га и цитира:
„Буди веран самом себи; Нек то следи, као ноћи дан,Тада нећеш бити ником неверан“ (Шекспир).
Шекспир и Библија
Почетак страдања у драми о гријеху почиње са Адамом. Ми не можемо живјети потпуно самостално, без довођења нашег живота у везу са животом Адамовим али и са животом Христовим. Са појмом среће почиње и питање наше трагедије.
Свети Синод подсјетио је и великог Толстоја да срећа није остварљива на овоме свијету. Јер шта се показало у самом почетку историје свијета, када су на земљи живјела два брата земљорадника, Каин и Авељ; без икаквог терета културе у једноставности живота, па је опет Каин убио Авеља. Полако затварамо круг наше теме:
– Живот је драма, чак трагична драма. Постоје три различита периода људског живота. Први период блаженства, невиности и боголикости пре греха. Други период је време греха и кајања. Трећи период, време искупљења и живота у савршенству, када настану нова земља и ново небо. Док се живот који ми преживљавамо, састоји и довија у непрестаној борби између добра и зла, добрих дела и рђавих дела, врлина и мана, моралних падова и уздизања, једном речју – од трагичног хероизма.
Хришћанство је засновано на драми
Овакав став Велимировић „брани“ Христовим примјером. Његовим доласком међу Словене, равнотежа између добра и зла била је изгубљена. Христос је бескомпромисан борац за добро. Зато и људи не смију да се колебају, него бескомпромисно стану на вагу познања добра. Али зли духови су изузетно моћни на овоме свијету.
Баш зато Христова драма кушње отвара странице новог свијета и зауставља служење два господара.
-Наша религија није књишка религија, ни научена религија. Она је драматична тајна. Ми не схватамо хришћанску религију ни као строги систем правних норми као римокатолици, ни као научни систем као протестанти, нити тако разложно и практично као Англиканци; већ је више схватамо као живу и драматичну историју човечанства и његове судбине.
Књига омажа или почасти Шекспиру
Наша тема се враћа на почетак круга и зато је право вријеме да се подсјетимо “Књиге омажа или почасти Шекспиру“.
У питању је зборник дјела са првог великог међународног јубилеја у част Шекспира одржаног у Лондону 1916. године гдје је учествовао и Свети Владика Николај као млад јеромонах. А о важности личности младог јероманаха Николаја сведочи и чињеница да је био први неагликански свештеник који је одржао беседу у Катедралном храму Светог Павла у Лондону на Видодан 1916. године, и то у присуству и самог краља Велике Британије Георгија Петог (1865-1936).
Упознавши енглеску историју и књижевност, а посебно дјела и личност Шекспира, ово образовање му је отвара могућност да током дипломатске мисије у Енгелској упозна елиту британског друштва у Лондону, Нажалост, због вихора Првог светског рата, није било могуће да се прослави Шекспиров јубилеј како су испрва замисили. „У своме приказу Шекспирове личности Свети Владика Николај га доживљава као “свечовека“ који својим делима превазилази границе Британског Комолвелта уједињујћи све народе света на такав начин што је описао скоро све карактере људске заједнице.
Управо у уводу то и наводи Свети Владика Николај говорећи да он није упознао Шекспира, али да је зато Шекспир описао њега на такав начин да читајући дела Шекспирова налази самог себе у њима.
По јеромонаху Николају не постоје никаква друга дела после Светог писма која тако дубоко описују контраст између добра и зла као што Шекспир приказује у својим драмама кроз карактере разних личности без обзира да ли су у питању краљеви или просјаци, мушкарци или жене, свеци или криминалаци.
Ипак Шекспир не даје одговор у својим делима како решити проблем зла, већ се тај одговор налази у Светом писму, закључује отац Николај Велимировић.
Владика Николај Велимировић је припадао изузетним људима које је и лондонски Универзитет желио да почаствује. Подканцелар др Велс на Краљевском колеџу у Лондону, представљајући нашег Николаја, каже:
-Да постоји обичај да се додељују почасна звања и када би он био вољан да прими почасну титулу, не сумњам да би већ одавно био убројан међу докторе нашег Универзитета. То, међутим, није наш обичај. Једино Његово височанство краљ и Њено височанство краљица имају почасне научне степене лондонског Универзитета.
Попут најславнијих дјела свјетске књижевности, надахнуто говоре сви који носе Свети Дух у себи. Јер „када Бог говори, Он се увек обраћа човеку као целини, а не појединим његовим деловима. Он прво испуњава мозак и срце, а потом их пали. Божји језик је увек пламени језик. Из тога разлога и сам Бог се назива именом Реч. Људски језици су само гласови различитих слова који кратковремено одјекују у простору и времену…
“Вијековима удаљени један од другог, Шекспир и владика Николај Велимировић својим дјелом сажимају исто: преображај искуством љубави. Јер само у љубави мијења се доживљај свијета и доживљај себе. Љубав преображава дух и оставља у бићу постојани траг, вриједан сваког дивљења и када није најбоље схватиљив.
А жанровско питање одређења трагедије у животу?
Бог укида могућност трагедије и то нам прво саопштава причом о Старозавијетном Јову, а потом прашта и нуди спас.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.