Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са протопрезвитером Владимиром Терзићем, парохом у Сент Луису (Мизури, САД). Разговор је приредила стална сарадница портала „Кинонијаˮ Јадранка Јанковић.
За скоро деценију служења у Бањи Врујци, упамћен је по прелепом појању, добронамерном приступу сваком парохијанину и намернику у познатом туристичком центру. Децембра 2019. његова пастирска мисија је отпочела у Сједињеним Америчким Државама, најпре у Де Мојну (Ајова), а потом у Сент Луису (Мизури) где и данас траје. Рођен је у Мостару 1981. године, у породици протојереја-ставрофора Гојка Терзића, данас умировљеног пароха Цветановца (Љиг), од кога је, заједно са братом Бранимиром (свештеник у Ваљеву), наследио дар за појање и љубав према служењу Цркви и народу. Богословију “Свети Сава” завршио је 2001. На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2007. године, ступио у клир. Упознајте протојереја Владимира Терзића, трудољубивог пастира који предводи српску заједницу и приноси молитве у једном од најудаљенијих светосавских олтара.
- Парохијска заједница при храму Свете Тројице у Сент Луису (држава Мисури) основана је далеке 1909. године. Дакле, једна је од најстаријих у „обећаној земљи“. Колико броји парохијана и како изгледа свакодневица у духовном животу овог дела наше дијаспоре? Колико редовно се посећују богослужења?
Да, парохија је званично основана 1909 године, али долазак првих Срба на просторе Мизурија и Сент Луиса датирају још са краја деветнаестог века, негде око 1875. године. Ово јесте једна од најстаријих црквених заједница у Америци. Ова парохија броји негде око 120 домова, мање-више, с обзиром на то да кажу да у Сент Луису има и до 5-6 хиљада Срба. Неки долазе за велике празнике, а неки и никада, тако да не можемо тачно знати колико нас тачно има. Дакле, оно што знам и као свештеник обилазим за водицу, то је око 120 домова. Што се тиче саме посете, радним данима када је црвено слово није неки велики одзив, али недељом скоро увек буде око стотинак људи. Имамо и добар хор, тако да су богослужења знатно лепша и свечанија.
- На ком се језику врше богослужења?
Богослужења се врше на два говорна језика – српском и енглеском. Плус, на црквенословенском, јер имамо неколицину Руса и Украјинаца који редовно долазе код нас. Ја бих волео да је то само на српском. Али, нажалост, свакодневица у овој прекоокеанској држави узима свој данак и наши Срби рођени овде не говоре српским језиком или говоре јако слабо. Тако исто и обреде или требе вршим на ова три језика.
- Да ли се за велике празнике долази масовније у храм, него иначе?
Да, апсолутно. На велике празнике долази и преко 150 људи, а ове године за Васкрс смо имали рекордну посету од скоро 400 људи. Дакле, има нас. Обично и за Бадње вече буде огроман број људи, тако да сам у суштини веома задовољан.
- Како изгледају прославе великих празника и крсних слава тамо? Има ли неких специфичности у односу на матицу?
Што се тиче прослављања великих празника, слава и храмовне славе, заиста нема неких специфичности у односу на Србију. Углавном је то исто као и код нас тамо. Ови људи, иако рођени овде, знају како се то ради, јер су то наследили од својих родитеља, дедова и бака… Опет, са друге стране, имамо људе који су дошли деведесетих и двехиљадитих и са собом понели ту традицију прослављања славе и празника. Тако да са те стране још увек је добро.
- Поред Срба, долазе ли Вам и други православни народи, што се често дешава у земљама које нису већински православне? Како изгледа то литургијско заједништво?
Да, већ сам поменуо да нам долазе Руси, Украјинци… Има чак и неправославних који се интересују за православље, желе да уче и допада им се православље као религија. Има доста и у другим парохијама конвертита који су из протенстантизма, католичанства и других религија већ одавно прешли на православље и, да вам кажем, да су чак неки и ревноснији од нас који смо рођени као православци.
- Америчко друштво је једно од економски најбогатијих на свету, по много чему различито у односу на наше у погледу обичаја, традиције и сл. Какве су духовне потребе наших људи тамо? О чему би да разговарају са Вама? Чему их поучавате у проповедима?
Да… Када кажу- најбогатије, питање је шта се под тим подразумева. Има овде много сиротиње као и свуда у свету. Они који су богати, они могу бити и богатији, а они који су сиромашни, сиромашни су. Многи замишљају ван Америке да је Америка богата, да на сваком ћошку могу да се скупе паре, али није то све тако. Мени никада неће бити јасно да они много новца дају за којекаве глупости, попут костимирања кућа и окућница за ноћ вештица и енормно троше новац на разне глупости и обичаје. Што се тиче нашег народа, сви се труде да очувају нашу традицију и обичаје. Оно што не знају, они питају. Воле да разговарају о разним духовним темама, од исповести и причешћа па до тога да деци из недељне школе причамо о светитељима, разним библијским причама, чудима у разним манастирима. У проповедима на Литургији их највише поучавам јеванђељским причама, као и о љубави и даривању. Једноставно – да буду налик Христу.
- Долазе ли у Србију на поклоњења светињама? Шта то за њих значи?
Ох, како да не… Доста њих долази у отаџбину и посећују наше светиње: Острог, Тумане, Ћелије, Лелић и др. Неки од њих, на моју препоруку, одлазе и у Хиландар, јер овде се много поштује Свети Сава, а како је он био на Хиландару, они такође желе да осете тај дух светиње и наравно дух Светог Саве. Има их и који су рођени овде, а никад нису били на дедовини. Мислим да они и немају тај осећај за корене, а опет можда и грешим. Чудна смо ми бића.
- Духовно-културна манифестација „Мардаријеви дани“ већ је постала традиционална. Кажите нам нешто о њој…
Манифестација “Мардаријеви дани” је веома значајна за нашу епархију. Већ је постала традиција да се око половине јула сваке године прославља његова канонизација која је била 2015 године. Свети Мардарије је био први епископ на северно-америчком континенту. Као што је за наше Ваљево значајно то што се у Лелићу налазе мошти Светог Владике Николаја и у Ћелијама мошти преподобног оца Јустина, тако и за Србе на америчком континенту у Либертивилу, делу Чикага, се налазе мошти овог дивног светитеља. Дан његовог прослављања је 12. децембар.
- У Чикагу (после Београда, највећем српском граду) ове године отпочео је рад Академије Свети Сава. О каквој је установи реч и шта она значи за Србе у Америци?
Академија Свети Сава у Чикагу је прва српска православна двојезична парохијска школа у САД, основана 2001. године, а као самостална установа почела је са радом 2006. године. Школа пружа квалитетно образовање на енглеском језику, обогаћено наставом српског језика и утемељено на православној вери. За српску заједницу, Академија Свети Сава је много више од школе. Она је живи мост између вере, културе и образовања. Чува српски језик, историју и православне вредности. Својом мисијом, Академија јача духовни и културни идентитет српских породица.
- Пре него што ћете доћи у Сент Луис, служили сте при храму Светог Димитрија у Де Мојну, у савезној држави Ајова. Постоје ли сличности и разлике међу нашим народом када упоредите ова два америчка града?
Да, у Де Мојну у Ајови служио сам скоро пет година и ево сад у Сент Луису годину дана. Не постоје неке разлике, све је у суштини слично или исто. Обишао сам доста парохија широм Америке и претежно је то свуда исто. Народ се окупља у цркви и око ње, праве се разни догађаји, углавном покушава се сачувати народни идентитет. Ова земља ти много да, али ти много и узме. Е да се не би то десило, људи су окренути Цркви и Богу и само тако можемо опстати, а да се не асимилујемо.
- С обзиром на то да је на простору Америке активно мноштво верских заједница, од којих неке пропагирају разна окултистичка учења, која деструктивно делују на душе људи. Јесте ли се и, ако јесте, у којој мери сусретали са људима који су били под утицајем неког од секташких учења? На који начин им се може помоћи?
Ово је земља са највише “Цркава” или, како би блаженопочивши владика Милутин рекао, “организација”, јер зна се шта је Црква и не бих Вам могао побројати колико их има. Овде сваки човек може скупити неколицину људи и регистровати “Цркву”, јер за њих је то у суштини бизнис. Има вероватно и таквих који пропагирају окултистичка учења. Ја се искрено нисам сусрео никад ни са једним из тих кругова. Али, вероватно због свега тога ово друштво је духовно скроз изгубљено. Зато много Американаца трага за истином, а то је Христос и права вера или православље, што је доказ да ништа материјално не може надоместити оно духовно.
- Део Ваше мисионарске службе у смислу подршке и сатрудништва јесте и Ваша породица- протиница Марија и синови Василије и Арсеније. Како су они прихватили тај изазов/послушање, имајући у виду чињеницу да је тамо све другачије у односу на Бању Врујци, где сте се духовно старали о богомповереном народу пре одласка „преко океана“?
Да, веома значајну улогу у мом животу има моја попадија Марија без које не бих себе могао замислити. Она, заједно са нашим синовима Василијем и Арсенијем, чини бедем наше парохије и нашег заједништва. Она и деца су, такође, укључени у духовни живот наше цркве. Она је носилац свега што се дешава у цркви, ја сам задужен за богослужење и лепоту појања, а она, заједно са чланицама Кола српских сестара, за лепоту храма и око храма, разна спремања, дочек Митрополита итд. Деца су мало имала проблем око привикавања, али сада је све то дошло на своје место. Они завршавају своје школе, помажу нама у цркви. Василије понекад и предаје у недељној школи, а Арсеније помаже у олтару. Много су ангажовани и много ме ослобађају неких послова, јер да није њим, све бих морао сам. Држимо се као породица, чувамо једни друге и стварно смо ослонац једни другима у сваком смислу.
- У Ваљевској епархији, људи Вас и даље јако воле и радују се Вашој посети, у шта смо се уверили на светој Литургији коју сте служили у храму свете великомученице Марине у Врујцима. Колико Вам значи то молитвено заједништво као ветар у леђа за нове пастирске задатке?
Трудио сам се да где год да дођем, не обрукам своје родитеље и да нечасним образом затворим врата. На сваком кораку гледао сам да оправдам поверење епископа кроз васпитање које сам добио у породици. Мислим да сам оставио позитиван траг у Ваљевској епархији, јер онај народ тамо је диван и не зна да глуми. Када им видим осмех на лицима, знам да је искрен и да се истински радују сваки пут када дођем и верујте ми да је то обострано. Све ово ми много значи, јер пут који сам изабрао није лак. Понекад је са народом јако тешко радити, али док будемо имали љубави једни према другима и страха Божјег, мислим да ће све бити добро. На рукоположењу ме је блаженопочивши владика Милутин питао: ”Синко, имаш ли ти страха Божјег”? Ја сам, онако тресући се као прут, одговорио: ”Имам, преосвећени владико.” То је оно што ме одржало, да увек будем на првом месту човек, па онда свештеник и да увек испуним поверени ми задатак на корист Господу и нашој светој Цркви.
- За крај, нека порука за читаоце портала „Кинонија“…
Моја порука за крај би била подсећање на речи блаженопочившег патријарха српског Павла: ”Будимо људи”, јер заиста су дошла нека чудна времена. Нико никога не поштује, изгубили смо емпатију једни према другима… Ове речи да будемо људи су велики подвиг, јер данас је тешко бити човек.
