Прича једноставног наслова, Излет, писана у реалистичком маниру (1953), почиње помало некарактеристично за нашег великог писца Иву Андрића. Петорица гимназиста са учитељем из основне школе одлазе на краћи излет код учитељевог брата. У прве три реченице три пута поменут је Добрун. То је место одласка, то је место порекло учитеља, то је место где је кућа учитељевог брата од стране кога су позвани на излет. Тако се Добрун, у оно време не толико познат широј публици, конституише као митско место које читалац треба да запамти.
У путу, чим су оставили неименовану варошицу (вероватно Вишеград), путници су запевали. Чак и кад је кочијаш ошинуо коње и теретна кола са сеном почела да поскакују „младићи су и даље певали“, мада Андрић духовито примећује да је то труцкање, поскакивање и трескање „приметно модулирало њихове гласове“. Весело расположење које је обузело путника, и које се примећује и у Андрићевом стилу писања – што иначе није случај – продужило се и по доласку у Добрун (опет поменуто име места!) са мраком: „Вечера, песма, разговори и шала“. Сутрадан, након проспаване ноћи у празној школи, „на дивном планинском сену“ (Андрићев опис), пред младим путницима указао се изазов у даљини: рушевине старог добрунског града, које су везане за име некада моћне (што је уобичајени епитет за властеотску породицу тог ранга) и (Андрић додаје: ) разгранате (што није уобичајен термин) породице кнезова Павловића.
Град Павловића, кнежевске породице – коју је Андрић, изгледа, посебно проучавао, – изгледао је његовим јунацима на дохват руке, у бајковитом пределу, пун неке мистике и тајне, која их је привлачила. Само са северне стране могло се прићи граду, али су их сељаци упозорили да не покушавају успон, јер је изузетно тежак, а има и много змија у присојном камењару. Рушевине су ипак привлачиле гимназисте. Видела се главна капија, допола порушене куле, обрушене зграде и нека још усправна градска платна са прозорима сведеним на оштар лук. Тројица најупорнијих гимназиста одлучила су се на успон. Прво су се спустили у удолину а онда почели да се веру по камењару који је стао да се осипа и претио да их затрпа. На крају су одустали, а најмлађи од њих Петра, једни од гимназиста именован, вратио се са трофејом – велики ексер или клин који је некад служио за вешање тешких предмета. Тај трофеј постао је извор дечје радости и од њега се Петар није одвајао ни за ручком.
Андрић сада доста кратко саопштава неке битне детаље: „После службе у добрунској цркви стигло је још неколико сељака, учитељевих рођака, са … даровима.“ Поменута је готово узгредно славна добрунска црква, коју у време када он пише (1953), није било препоручљиво превише спомињати у књижевним делима. Поменута је и служба у тој цркви, што исто тако није било препоручљиво одвише спомињати. Андрић је све то дискретно и крајње сажето споменуо на почетку реченице, али није изричито споменуо да ли су учитељ и гимназисти били у цркви на служби, јер се то подразумевало и јер из контекста приповетке то прозилази, с обзиром на време младости које описује и обичаје који су тада владали. После службе у цркви стигли су људи са даровима. Настао је прави мали вашар пред црквом, „под огромним небом без облачка“. После службе присутнима се учинило да је небо огромно, као да се само небо отворило и показало своје дубине, и као да се неки благослов излио на људе, па је настало свеопште весеље: „Јело се и пило, свирало и играло, бацало се камена с рамена, и још више причале приче и правиле шале. Било је меда и кајмака, печене јагњетине и пите сирнице, меке ракије и воде са извора.“ Од скромног почетка, то јест од доласка неколико људи, учитељевих рођака одједном је настао вашар који је постао огроман, као и небо изнад њега. На том вашару одједном је настало небројено много дешавања, и служило се пробрано иће и пиће, као у најбољим традиционалним причама. После службе у цркви, под огромним небом, пред црквом пукао је један митски простор, који је подсећао на описе рајског блаженства. У том простору, где је срећни налазач Петар дремао појавио се врсни усмени приповедач Лека. Он је био старији брат добрунског кнеза, али Лекин брат кнез је остао у селу и није дошао пред цркву. Лека је описан као „отворен и ведар, блага лица и живе, слатке речи“ за разлику од брата, добрунског сеоског кнеза (кнез није именован, али је место опет именовано), једног мрког и лукавог човека. По Андрићу, пред добрунском црквом на служби и после службе окупили су се само добри људи, радост је цветала на сваком кораку и није мањкало ништа од овоземаљског изобиља. У згодном тренутку, Андрић помиње „госпојинску припеку“, да би указао читаоцу о ком празнику (Велика Госпојина) се народ окупио и веселио пред црквом.
У таквом митопоетичном амбијенту, мршав и постарији човек, Лека почео је своје приче о старини, док Петра хвата дремеж „златан а оловно тежак, као густи мед на сунцу“. У Петровом сну, и златном и оловном тешком у исти мах, оживљавају Лекине слатке приче и у њима сасвим јасно види једно давно прохујало време у граду надвијеном над реком Рзавом. Стари кнез Павловић је већ месец дана на војсци, а његова супруга, млада кнегиња Павловићка ведри и облачи у његовим дворима. Тешког карактера по природи и размажена у детињству, кнегиња је постала још зловољнија од раног јутра када је приметила да јој нема омиљеног прстена. Њена срџба је постала тако чудовишна да је Андрић имао потребу да се огради у овој приповеци: „Само у сновима могу да се виде овако избезумљени и насртљиви људи као што је ова госпоја“. Кнегињин бес се сручио на осамнаестогодишњу девојку Јелену (омиљено Андрићево име за јунакињу). Јеленин отац је погинуо у боју на кнежевој страни, па је стари кнез узео на себе обавезу да се брине о њој. Већ пет година она је била у кнегињиној служби и трпела њене изливе беса. Овог пута кнегиња је оптужила младу девојку да јој је украла прстен. Цео дан је кнегиња имала наступе беса, а одбила је чак и интервенцију настојника Репоша у Јеленину корист. Слуге су цео тај дан ревносно тражиле прстен и нису га нашли. Тражили су и други дан, а Репошева жена Станисава је тада приметила да Јелене нема у граду. Тек прекосутра је Рзав, са првом кишом, избацио девојчино тело у пешчаној равници, сат времена хода од града. Трагедија се надвила над градом, а дан после Јеленине сахране кнегиња је нашла свој прстен чудно заглављен у порубу своје јутарње хаљине. Додатно осрамоћена овим открићем, кнегиња је бацила прстен у реку и удаљила се у сумрачну оставу. И она се препустила мрачном следу догађаја. Тек за ручком, слуге су нашли кнегињу у остави и скинуле је са једног великог гвозденог клина. Тада је настало запомагање и слуге су тражиле савет од старог Репоша шта да раде.
Мучан сан се прекинуо и док је граја слуга одјекивала у његовим ушима, Петар се пробудио као да је изронио из мутне воде. Док су његови другови играли, ту близу, неку веселу игру, дотле је Лека објашњавао шта су све порушили Турци, а шта земан и људски немар и неправда. Рушење тих старих историјских споменика (попут добрунског града) Андрић је сматрао неправдом. Петру се чак учинило да је Лека носио исте бркове као Репош у његовом сну. „Пред вече истог дана враћали су се у варош на истим колима, певајући исте песме.“ Књижевни јунак Петар је размишљао шта га је снашло „на овом светлом дану“ и покушао да се укључи у песму својих другова. Осетио је да га нешто тишти у слабинама и напипао онај велики ексер што га је пронашао у рушевинама прастарог града. У последњој реченици проповетке, Андрић казује: „У једном тренутку, кад је мелодија хорске песме била високо, али још не на врхунцу, он је извукао из џепа тврди предмет [sc. ексер, клин] и, не погледавши, бацио га кратким али одлучним замахом у реку поред које су се возили.“ Тврди предмет који је по открићу постао предмет дечакове радости, после сазнања о могућој улози тог ексера у трагичној причи из добрунског града постао је психолошки несносни терет за налазача Петра.
У овој бајковитој причи, доста необичној за Андрићево стваралаштво, нема оног егзистенцијалног немира који је писца мучио у другим причама, у његовим песмама или романима. Чак и у најмучнијим деловима приповетке, нема толико доживљеног страха и ужаса, који бисмо очекивали. Чак је и Андрић могуће продубљивање негативних емоција код читаоца предупредио својим интервенцијама у тексту: све је остало у контексту једног тешког сна младог Петра „на овом светлом дану“, чију свечаност ништа не сме да наруши. У току празника, прослављеног код цркве, на „госпојинској припеци“, врућина се није осећала у хладовини. И мучна прича из далеке прошлости била је ублажена благошћу и светлошћу овог дана. Неко необично расположење, рекли бисмо осећање испуњености и благодарности, испуњавало је Андрића док је исписивао редове ове приповетке. Саму причу о излету у Добрун започео је сценом у којој учитељ и гимназисти заједно певају и, опет, песмом је завршава. У завршној сцени, главни јунак Петар се мучи да се укључи у заједничку песму својих другара и тек кад се ослободи баласта прошлости, кад прође катарзу, укључује се у заједницу гимназиста при врхунцу хорске песме. Прича у славу Добруна коју Андрић изгледа није смео до краја да изнесе на видело, успешно је испуњена сабрањем народа пред добрунском црквом, после службе, под огромним небом без облачка, на светлом дану, када ни госпојинска припека не пече као што је уобичајено. Навикнути на слику одраслог Андрића који је озбиљан и повучен, на дистанци од других, нисмо навикнути на слику младог Андрића, гимназисте, распеваног, у друштву са другарима, који се вере по обронцима добрунског града и који, вероватно, радознало улази у добрунску цркву да открије њене тајне и разгледа унутрашњост. Док је дао добар приказ развалина добрунског града у којем има „много сене и хладовине и тамних углова из којих зимска језа никад потпуно не ишчезава“, дотле је добрунска црква остала описана својом функцијом и својим присутвом. Она је црква у којој се служи служба Божја, у коју људи долазе и пред којом се људи окупљају. Тренутак окупљања и почетак саборовања је после одслужене службе Божје, када се небеса постоју огромна и када изливају свој благослов на окупљене људе. У таквим околностима простор око добрунске цркве постаје простор обећане земље у којој тече мед и млеко (и могу се наћи производи од млека, попут кајмака или пита сирница) – што је старозаветна слика, односно парче огромног неба надвијеног над црквом и окупљеним – што би била новозаветна слика. Све што душа пожели, може се наћи на трпези, а има доста и смеха, приче, шале и радости сваке врсте. Момци показују снагу у играма показивања снаге, попут оне бацања камена с рамена, а стари људи распредају приче из древне прошлости и запретеног памћења. Тада се тајне прошлости откривају, као у каквом сну, али на тако светлом дану ни најмрачније приче нису најмрачније и најтежи проблеми нису нерешиви.
Код цркве, код које не долазе људи лоше нарави, све постаје некако светло и свето, праведније и честитије, па и они који нису толико уклопљени у људско друштво (попут Петра), неком невидљивом силом бивају суочени са изазовима прошлости и поново укључени у људску заједницу и њену радост, кроз одбацивање терета који човека притиска. Мислим да је Андрић хтео да каже овом приповетком од срца написаном (у којој вешто преплиће старозаветне и новозаветне слике са фолклорним мотивима) да је такво нешто могуће, а да није бајка, само у освештаном простору, где је људска заједница освештана службом Божјим и следственим благословом са неба, и где је таква заједница потврђена својим добрим делима, коју (заједницу) не успевају да наруше неки лоши карактери. Тако је мислио и тако писао Иво Андрић сећајући се давних летњих ферија крунисаног излетом до појуће добрунске цркве и порушеног града.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.