По кишном времену смо обишли манастир Бањску, који је недељом отворен за вернике. Његова величанственост и божански мир још с дворишне капије прожимају читаво биће. С посебним поштовањем и самоидентификацијом искушења кроз која је пролази манастир кроз векове и кроз које човек пролази у свом кратком животу, корачате према обновљеном здању, сваким кораком обнављајући веру у себи. Величанствен поглед на природу, свеж ваздух и облутак са звоником који вас дочекује као старамајка на прагу вечности. Заиста је дивна панорама погледа на пејзаж који чине непрегледна брда, обронци планине Рогозне и речица Бањска по којој је манастир и добио име. Од септембра 2023. године и ово место, као и сам манастир, за Србе имају још узвишенији значај, а голгота коју су пратили добро познати догађај само су накратко наштетиле манастиру и братији. Данас, манастиру Бањска ходочасти се с посебним поштовањем, јер је симбол српске неслободе и страдања, али и посвећења, попут његовог ктитора краља Милутина, али и Бановић Страхиње који је симбол чојства и јунаштва и одликује две највише српске врлине. Манастир Бањска је манастир помирења међу браћом (Милутином и Драгутином), изграђен је након помирења краља Милутина и његовог брата Драгутина. У жељи да и данас буде манастир измирења међу Србима првенствено, а потом са свим оним народима где влада нетрпељивост и болне ране прошлости прилажем текст о једној од четири највеличанственије светиње средњег века.
Историја манастира
Манастир Бањска налази се у подножју планине Рогозна, у истоименом месту – Бањска које припада општини Звечан. Сам манастир, место и општина Звечан имају богату историју и културне споменике од изузетног значаја. Манастир Бањска задужбина је једног од најславнијих српских краљева из светородне лозе Немањића, Стефана II Уроша Милутина, који је за време своје владавине од четрдесет година подигао око четрдесет задужбина. Црква је посвећена Светом архиђакону Стефану, којег су Немањићи сматрали својим заштитником, и краљ Милутин ју је подигао с намером да у њој буде сахрањен. У водичу ,,Манастир Бањска“ који је 2020. године приредило братство овог манастира, у одељку ,,Статус манастира“ налазимо податке да је црква Светог Стефана саграђена на месту старијег порушеног храма посвећеног истом светитељу:
,,Црква Светог Стефана изграђена је на месту старијег порушеног храма посвећеног истом светитељу (а ранијег култног места – светилишта), при којем је у другој половини XIII века било седиште Бањске епископије, која је постојала до почетка XIV века. После укидања Бањске епископије новоизграђени манастир је проглашен за ставропигијални и четврти по рангу у тадашњој држави, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана“ (,,Манастир Бањска“, Братство манастира Бањска, 2020).
Претпоставља се да је манастир изграђен између 1312. и 1317. године и да је градњом манастира руководио Данило II, тадашњи бањски игуман, а касније и српски архиепископ, књижевник и веома значајна личност за српско средњовековље. Тачније, крајем 1312. године и да је грађен по жељи краља Милутина по угледу на манастир Студеницу. Сам географски положај манастира је био стратешки важан, налазио се на трговачком поплочаном путу Цариград – Дубровник. С наше тачке гледишта немогуће је разумети положај и богатство рудника Рогозне, где је Рогозна била ,,један од најстаријих српских средњовековних рудника“ и тадашња варош Рогозно и варош Трепча су били насељени осим локалним становништвом, тако и саским рударима и дубровачким трговцима. Колико су наши владари били повезани са Дубровником сведоче писма и документи, који датирају како од раног средњег века, све до Бранковића. По изворима, краљ Милутин је још за време сукоба са Драгутином довео на престо Бањске епископије оца Данила, који је био карејски испосник и игуман манастира Хиландара. После измирења, које су иницирали њихова мајка краљица Јелена и архиепископ Сава III, браћа су одлучила да саграде манастир Бањску који ће бити посвећен заштитнику њихове лозе Светом архиђакону Стефану. Како је већ напоменуто, грађен је с намером да буде гробно место краља Милутина, што је и био све до завршетка Косовске битке када се мошти овог краља преносе у Трепчу, а 1460. године у данашњу престоницу Бугарске – Софију, где се још увек налазе.
Оно што је чинило посебно природно богатство јесу термални извори који и дан-данас постоје и захваљујући којима је топоним Бањска етимолошки и добио име. У водичу налазимо и податак да се на Рогозни налазе остаци утврђеног града Јелеча, где је краљ Драгутин повредио ногу у лову и након тога је предао престо млађем брату Милутину. Краљ Милутин је богато даривао задужбину Светостефанском златнопечатном повељом-хрисовуљом, писаном између 1313. и 1317. године. Како налазимо у водичу: ,,(75 села и засеока и 9 катуна, као и руднике) у разним крајевима српских земаља – Ибру, Расу, Ситници, Лабу, Хвосну, Плаву, Будимљи и на реци Сави – односно данашњем Косову и Метохији, Рашкој области, Црној Гори и Срему. Хрисовуљу су потписала браћа Милутин и Драгутин, као и тадашњи архиепископ Свети Никодим Први. Бањска хрисовуља представља један од најзначајнијих писаних споменика средњовековне српске државе, који је сачуван до данашњих дана. Она се данас налази у библиотеци Сараја у Цариграду“. Сматра се да је посед манастира Бањске био једна од највећих манастирских територија тадашње државе Србије. Манастир је укупно 520 година провео у рушевинама, злато и драгоцености су похарани, чак је и камен са цркве однесен. Почетком XV века десио се пожар који је уништио књиге, а у другој половини XV века манастир је потпуно опустео. У XVI веку налазимо податак: ,,путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства“. Турци су видевши хришћане да се окупљају око зидина манастира то протумачили као могући отпор у виду хајдучије, па су одлучили да се рушевине искористе за смештај турске војне посаде и да се прилагоде потребама турске војне управе. Потом је претворена у џамију, а данашња купола потиче из те турске обнове, јер је изградњом минарета стара купола уништена. Манастир је временом пропадао, све до Првог светског рата. 1939. године када се започиње са планом обнове захваљујући архитекти и професору београдског универзитета Ђурђу Бошковићу. Данашњи изглед и дугујемо овом архитекти, који је на рушевинама манастирске цркве озидао зидове од печене опеке цигли и покрио цркву дрвеном кровном конструкцијом, уз наду да ће се временом потпуно обновити храм и да ће се наћи трајно решење. Због Другог светског рата обнова стаје, да би тек 1990. урађена делимична реконструкција. 2004. године манастир започиње потпуну обнову, враћа се монаштво и до данас, манастир Бањска из године у годину враћа свој првобитни сјај, уз наду да ће једног дана засијати оним сјајем каквим је сијао у XIV веку. Уз залагање Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије учињена је конзервација поткуполних лукова, јер су падале цигле са сводова у храм, потом су и куполу конзервирали. Корак по корак, обнова је у току.
Ко је био Свети Стефан?
Свети Стефан, архиђакон и првомученик, био је сродник Светог апостола Павла. Живео је у Јерусалиму и био је један од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили. Свети Стефан је први мученик који је страдао за Христа и слави се другог дана Божића. Страдао је исте године када се десило Вазнесење Исуса Христоса. Страдао је када је имао око тридесет година, а његове последње речи су биле: ,,Господе, не урачунај им грех овај“. Манастир Бањска прославља храмовну славу празник Преноса моштију Светог Стефана Првомученика 15. августа када се у манастиру окупља велики број верника, али посебно слави и дан Светог краља Милутина 12. новембра, док се за Петровдан одржава црквено-народни сабор.
Архитектура манастира
Као што је напоменуто, зидање цркве посвећене Светом Стефану Првомученику било је: ,,на слику Свете Богородице Студеничке“. Градитељи нису у потпуности идентично градили Бањску, већ само у обради фасада скупоценим каменом и у архитектонском украсу. По стилу градње припада црквама рашког стила. Захваљујући археолошким ископавањима ми данас можемо видети и зидове око манастира, као и манастирских зграда, а онда и турског утврђења – минарета који је био дограђен уз северну певницу. Оно што откривају остаци јесте да је начин зидања био византијски стил ренесансе Палеолога, комбиновали су се камен и опека, док је ,,сама Црква Светог Стефана, грађена вишебојним каменом, техником каснороманског градитељства“. Поред наших неимара, нашли су се и мајстори с приморја који су градили Високе Дечане. Па се комбиновала византијска школа и романска архитектура. Црква је грађена тробродно, што је најближе Сопоћанима. Припрата је имала две куле (звоника) на западној страни, а црква је обложена блоковима ,,руменог, плавог и белог мермера“. Имала једнобродну основу, са тзв. слепом куполом и полукружном апсидом у источном делу. Испод куполе су певнички простори који су исте висине као главни брод и издвајају се од главног зида полукуполног дела. ,,Бањска је својим фасадама од камена у три боје остала непоновљиви подвиг градитељске имагинације. Спој јединственог колорита и меког, топлог рељефа рашке традиције, давао је бањским фасадама свечани изглед по којем би им могле бити равне само тосканске фасаде Сијенске катедрале“ (,,Манастир Бањска“, 2020).
Напослетку, овај камен је градитељима служио за облагање манастирске фасаде. Око манастира је био обимни оградни зид који данас налазимо у делимично очуваним траговима. Трпезарија манастира је била велика, и у устројству манастира то је друга најважнија грађевина после саме цркве. Очуване су оригиналне камене клупе, које су ископавањима пронађене. Читав комплекс, већ више пута је напоменуто је у фази рестаурације и уређивања и верујем да ће у наредном периоду пружити потпунију слику некадашњег изгледа манастирског комплекса.
Претпоставља се да је некада црквени тимпанон био украшен фигуром Пресвете Богородице са Христом у крилу, и да је данас ова статуа у манастиру Соколица, међутим, у претходном тексту о манастиру Соколици било је више речи о тврдњама у исто. Док се у Народном музеју у Београду, али и у Археолошком музеју Скопља чувају делови камених украса са манастирске фасаде. Осим камене пластике која је припадала порталима и прозорима (припадала је романској каменој пластици) сачувано је доста фрагмената камене пластике и данас се налазе у манастиру. Они у обрисима имају плитко резане и вегетативне или флоралне мотиве који припадају византијској пластици, и може се закључити да су детаљи красили како спољашњост тако и унутрашњост цркве, па тако и сам иконостас и намештај у другим деловима цркве. Данас имамо сачуване фрагменте камене посуде у којој се чувала освећена вода, која је потпуно реконструисана и налази се у припрати, као и остали фрагменти који привлаче пажњу чим крочите кроз манастирска врата. Фигура лава је урађена од мермера и као тадашње фигуре лава које држе људску фигуру међу шапама имала је симболику заштите. Претпоставља се да је и бањски портал као и сви други портали имао два лава постављена са две стране, а да је то тако сведочи пронађена фигура која се данас налази у јужном делу Косовске Митровице у музеју. Сама припрата је у односу на друге делове цркве велика, али је најмање очуван њен првобитни изглед. Претпоставља се да је по узору на друге цркве тог времена припрата била засведена крстаским сводовима. Сам улаз или капија манастира је делом очувана па је успешно рестаурирана, а подне плоче су махом из XIV века, па осећај да на самом улазу у манастирски комплекс корачате седам векова старим плочама изазива поштовање и дивљење умешним градитељима средњег века. Истраживањем дошло се до сазнања да је и сам улаз био осликан, што није редак случај у византијској уметности, нпр. манастир Хиландар. Археолошким ископавањима откривени су остаци пирга (пирг на грчком кула), претпоставља се да је био врло висока грађевина и да се на његовом последњем спрату налазила капела. Посвуда су остаци, који сведоче минулим вековима и подсећају на важност ове светиње, коју је Свети краљ Милутин саградио с великом љубављу и пажњом, а уз савете Данила II, чији је утицај на самог краља био огроман. Данило II је био идеолог, врло образован за то време и краљ Милутин је имао потпуно поверење у њега.
Фрескопис манастира
Не знамо много о фрескопису, осим да је био јединствен по чувеном ,,бањском злату“ којим су облагане позадине фресака. То су, наиме, танки листићи од злата којим су се пажљиво облагале фреске. Данас је сачуван фрескопис у траговима, само неколико ликова међусобно повезаним медаљонима на унутрашњој страни лука куполе, а у старијим списима летописаца фрескопис Бањске је описиван као раскошан и величанствен. Тадашњa пaлеолошка уметност, сликарство је било раскошно и данас имамо сачуване трагове у Грачаници, али и у неким другим манастирима, посебно у Студеници. Тај дивни радионичарски правац предводили су солунски уметници. Oд богатства из ризнице Бањске остало је још неколицина вредних предмета која се чува на различитим локацијама. Будући да је у манастиру било гробно место и краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана, ископана су два златна прстена за која се верује да су њој припадала. Потом и печат јеромонаха Јосифа из манастира Житомислића, као и Плаштаница краља Милутина која се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. У Националној библиотеци у Паризу се налази један Минеј из XV века. Данас је највеће материјално, а онда и духовно богатство сам обновљени манастир, а онда и верници који са братством обогаћују литургијски живот.
Манастир Бањска данас
Године 2004. манастир поново почиње да живи монашким животом. Данас манастир има нови звоник, капију, манастирску продавницу, монашки конак и гостински конак испод манастира. Гостински конак саграђен је током 2017-2018. године, а од 2017. поново се производи пиво. Манастир поседује и пчелињаке, богату библиотеку, а у будућности економски развој манастира ће сигурно достићи више нивое. Црква је још увек у обнови као и околне зграде, могу се видети скеле и започети радови. Оно што је новина јесте фасада која штити зидове манастира и чији радови у овом тренутку трају. До самог манастира је могуће доћи аутомобилом, међутим, аутобуси остају на паркингу у центру села Бањска, одакле се ходочасници пар стотина метара пењу до манастира. Сам успон изискује мало муке код пешака, а доста вештине код возача. Међутим, поглед који пуца на панораму планинских венаца и велелепних предела вреде сваког труда. Због специфичне безбедоносне ситуације за посету манастиру потребно је најавити се, а недељом и празницима врата манастира су увек отворена. Садашњи игуман манастира је отац Данило, увек на услузи својој пастви и народу. При самом уласку у Цркву Светог Стефана дочекаће вас необичне скулптуре, које су умногоме рестауриране. Оскудни иконостас, а опет с богатим представама и неземаљски мир, каквог ћете ретко где пронаћи.
На крају, гледајући празно гробно место Светог краља Милутина, не можемо а да не се не надамо да ће се једном Свети краљ вратити у своју Бањску, али тек када будемо и сами заслужили његов повратак. До тада молићемо се Светом краљу Милутину и Светом првомученику Стефану да нас сачувају и од себе и од других. Поробљена слобода није ништа друго до живот на Космету. Оклеветани, у свакој борби, у било ком облику она била, увек ћемо бити негативци. Али оно што је најважније је – какви смо у Божијим очима.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“, који уређује наша стална сарадница Невена Милосављевић. У следећем тексту, који ће на нашем порталу бити објављен у понедељак 3. фебруара 2025. године, имаћете прилику да се упознате са значајем неке нове светиње у којој се сабира верни народ.
