Тргну је из сна тупи ударац од врата, тромим кораком приђе столу док је руком опипавала мушему тражећи шибицу како би запалила свијећу. Пламен воштанице освјетли собу, али не хтједе прилазити прозору… Страх је растао и пратио ју је у корак, као сјенка њеног тијела, док су се напољу чули ужурбани кораци. Помисли – опет су дошли да застрашују каменицама, упорни у намјери да убогу старицу отјерају са породичног огњишта…
Није прошло много времена, ноћ се умири, а са њом и њено срце које је тукло снажним дамарима попут коња у галопу, те запали кандило изнад иконе…Тај пламичак из чаше обасја јој лице, али и ликове осликаних светитеља на зиду. У тој полутами старица стајаше мирно, те крстећи се прозбори тихо за себе – Петровдане мој, моји апостоли Петре и Павле, умолите Господа Бога да на свом гувну дочекам крсну славу, а са њом и своје госте, окадим кућу, те преломим хљеб са старим кумом, приносећи жртву за спасење и опроштај гријехова…
Тек што је изустила прозбу, савладаше је страхови, те безброј питања, од муке како ће припремити трпезу, до тога колико је потребно принијети воде с бунара да би имала уочи и на дан славе…?! Ипак, понајвише ју је бринуо кратак дан, јер струје није имала, а обећање да ће је на прагу овог љета добити поново је било само лудо радовање…
Знала је да њено село које броји само неколико повратника нема никакву заштиту, а ни подршку, а то што су добили скромну донацију да сазидају собичак на оронулим темељима, била је једина гаранција њиховог повратка у завичај… У том трену, старица горко заплака, те изусти полугласно – Они Пинци(Финци) мало мало дођу, питају да ли нас неко дира, ја им кажем за ноћна застрашивања околних мјештана којима не знам ни лик, ни име, а они на то добро, добро. Ја их питам кад ће ми увести струју, они мени сад ће баба, сад ће… Ех, сиротињо моја и Богу си тешка, а камо ли туђину… Рече старица ове ријечи, па брзо завуче сједе власи под мараму, те саму себе прекори што јадикује… Помисли, било је много горих дана, па је остала жива и радовала се животу.
Истина, није било лако остати млада удовица са пет женских глава у кући. Мужа јој покоси зла болест која му је изјела утробу за пар година, а са његовом скромном пензијом била је принуђена да школује чељад и брине о имању… Спас од глади чувала их је крава, јер теле да за порез, од млијека и сира хранила је уста, од продаје бијелог мрса куповала брашно, шећер, со и кафу, а шта претекне остављала по страни да има за одјећу дјевојчицама. Шуму је сјекла плански, башту сијала да би напунила шпајз… Било је то крпљење краја са крајем, о којем се није говорило, јер најважније је било да нису гладни и боси, а све остало што је вишка долазило је неким чудом, од Господа…
Иако је оскудица нагризала њене дане још од младости, никада није помислила да прекине празновање крсне славе. Скромно са својим кћеркама приносила је духовну жртву својим апостолима, молећи се за здравље и благослов, знајући да ако то имају, имаће све у животу…
Ноћ је одмицала, а старица се од силног размишљања разбуди, те на крај пећи пристави ибрик за чај. Замириса липа по соби, а она убаци на ужарену плату пар комада тамјана чији миомирис испуни, не само ваздух у њеном скромном собичку, него јој се, истог трена, и срце озари надом у боље дане…
Није јој сметала самоћа, само нек’ не бацају каменице и не тјерају је, јер нема гдје, то је ипак њен дом, а за бољи не зна… Могла је она код кћерки, звале су је, али не жели да смета. Ипак, трећи тањир је вишак и обавеза, а љубав зетова не може никад толико истрпити као љубав синова… Била је спокојна што никоме није на терету, помогла је свакој колико је могла, чувала дјецу, спремала храну, дочекивала мајсторе док су се кућиле.
Нажалост, ни једној није могла дати мираз, али је дала поуке и савјете како да живе, научила их је да поспреме, принесу, уштеде, те од једног динара направе два… Знала је добро да њене кћерке трпе много, к’о и сама, али трпити се мора, јер нема живота без горких плодова…
Узе црквени календар док је испијала чај, те поче бројати колико је још остало дана до Петровдана, а са данима и госте који би могли доћи, те поче набрајати – Доће Мира и Владо, Слава, Цвијета и Љиља ако буду могле, а Аница и она ће доћи, само ако могне. Нешто ми је слаба последњих дана, џаба ја њој вичем иди Анице код доктора, а она ништа, све је прече од ње саме… Ни не види да копни прије времена… Ех, бићу радосна да ми ко од унука дође, десет их је, к’о десет румених јабука, ако неко пређе праг баби тог дана, бићу најсрећнија…
Сат откуцава у ћошку собе, старица већ осјети бол у ногама, нема више сједења, испи чај из лончета, те пружи тијело на кревет, а потом ослушну ноћ напољу, већ се чују птичице, још мало па ће сванути. Помисли – неће пред зору лупати, сад ћу мало одморити, па погледа у икону и кандило и заусти – Боже помози, подај ми мирног сна и спокоја души…
Заспа старица, а у соби се чује само сат и пуцкетање ватре у шпорету. Напољу праскозорје обасја малени кућерак сазидан на старим темељима, старичине очи склопљене мирно тихују, не слутећи да још мало је времена остало, те да неће струју дочекати, ни госте за славу почастити, јер ће је Анђео Господњи посјетити и узети њену душу, да би коначно смирај и радост осјетила у мјесту које не познаје за бол и муку, те је настанити у Царству Небеском…
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.