*Објављено на мисионарском порталу „Кинонија“, 14. октобра 2024. године
Дан већ уморно клеца пред плаштом повечерја… У њеној дрхтавој руци титра црна бројаница, док јој закривљени палац стишће и помјера свако уплетено зрно кончаног бибера. Кроз зубе се провлачи тиха прозба од пар ријечи – “Господе Милостиви, помилуј ме…” Слику мирјанског бденија пред чудотворним извором употпуњују звуци из траве…, то зрикавци звонко брује, док у ритмичној паузи, попут дрвених клепала, одзвања тупи хук сове са оближњег дрвета… Нигдје никог, минуте њеног тиховања спира млаз воде низ камен… Она гледа у корито и увиђа обрис свога лика како се у круговима пројављује, те помисли – “Да ли људска брига може отећи попут ове свете воде…?” Из њеног крила извиру листови молитвеника, то је једино од куће понијела. Није хтјела да ситан новац спушта у воду, сматрајући да су ријечи душе можда најбољи дар који би могла прињети Богомајци, као вапај за помоћ…
Тиштила је помисао да је у својој муци усамљена. Зар је рођење дјетета само њена брига?!
Кудила је своје младо непромишљено срце што је слијепо вјеровало у снагу овоземаљске љубави једне жене да ће од атеисте сачинити искреног вјерника… Пет година борбе са питањима, те исто толико поражених битки са кикладским сумњама…
Над њеним мислима навукла се његова реченица оштра попут сјечива – “Само да си ти другачија имали би дијете…” Та изречена осуда притискала је њено закрпљено срце, немајући снаге да је изговори наглас… Страхујући, да ће више пута изговорена, попримити обрисе истине… Али се уједно и питала – “Шта то треба да буде другачије, каква сам ја то жена, зар је мене тешко вољети?”
Зазирала је од своје жалопојке, знала је добро да молитва не смије бити очај, него вапај… Притом, није смјела ништа обећати пред уклесаним ликом Богомајке изнад извора…Јер, човјек тако лако да ријеч, а која често као лист на вјетру одлети у неповрат, сасуши се, свене и иструне, те као да никада није ни изникао из пупољка гране…
Остала јој је једина могућност да у својој исповјести призна све своје вољне и невољне гријехе, те с молбом у ријечима за помоћ и просвјетљење…
У том трену, језа прохладног сутона која се силовито спуштала, попут коњаника са планинског врха, прободе јој прса, и она помосли – “Можда ја и нисам рођена да би рађала?”
Тај пролог, као највећа истина, поче одзвањати у њеној глави, да није имала снаге пронаћи ниједну другу мисао која би је потиснула… А онда, идеја сину као сунчев зрак кроз густе крошње – “Бићу мајка другом дјетету”!
Са том реченицом у мислима устаде са камене клупе и крену низ ливаду према уснулом манастиру. У подножју чују се звона која позивају вјерне на вечерње богослужење…
Није могла сачекати сусрет, мислећи да ће телефонским порукама ријешити све недоумице. Прстима је спретно укуцавала текст, јагодице су јој скакутале по типкама, као какво разиграно дијете… Одговор је био кратак и леден – “Зар мислиш да туђе дијете може попунити нашу празнину и да свој иметак остављам ономе који није моја крв…”?
Од суза није видјела више ни слова, спустила је телефон на сто и легла… Ледени зидови су стезали обруч око кревета, ријечи и мисли попут глувог кола ударали су ритмично у њеној глави, тјерујући сан са очију…Прекрстила се и прошапутала – “Нека буде воља Његова…”
С јутром обави је нека нада и лакоћа првих корака, помисли, како човјек себе несвјесно у вечерњим сатима измучи са хиљаду питања, те такав изморен потоне у сан, док нови дан скупља копља са синоћњег боја и бијелим заставама објављује нову прилику за радост…
Шетња до извора била је ново ходочашће, пут до скривене исповједаонице…На срећу није било околних мјештана који, иначе, редовно долазе по воду…
Тиховање на каменој клупи, за њу, био је најљепши разговор… Такав мир човјек осјети само на гробљу када обилази своје упокојене…
Кренуше ријечи са усана “Богородице Дјево радуј се Благодатна Маријо Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама, благословен је плод утробе Твоје…” А затим, отргну се пригушени вапај умјесто ријечи Амин – “ Молим те Богомајко утјеши ме и покажи пут, не само мојих корака, већ и размишљања. Страх ме је да много гријешим, те да нећу имати снаге за сва искушења која ме чекају… Подари ми смирење, да шта год да се деси, прихватим без очаја, сама или са дјететом у наручју, да ходим исправним путем, те да не паднем у окове малодушности….”
Из камена отицала је вода, као најљепша литургијска прозба испод црквеног свода, а Света Богородица, мајка свих нас, посматрала је нијемим погледом, те јој у једном трену, би срам што иште од Ње благодат… Помјери се на другу страну, опет поглед Богомајке у њу упрет, имала је чудан наговјештај да гдје год би стала, чак и иза камена, Божански лик би је помно пратио…
Да би разбистрила мисли, покропи лице своје водом са извора и она осјети као да јој са срца отпаде невидљиви терет бриге, те опази да јој цијелим тијелом струји ваздух који, као у таласима, односи сав умор и тежину мисли… Од свега тога у њој остаде празан простор, поспремљен, прозрачен, спреман да у нову битку са овоземаљским залима крене причешћен, свјестан да ако људска душа треба да гине, онда нек’ то чини достојанствено, на ногама, погнуте главе само пред Господом, а пред другима подигнуте ка Небу, те помисли – “ Жеља није само мисао, већ сав мој труд, јер жеља се гради на темељима вјере, кров јој треба сковати од наде, врата и прозори без катанца за љубав према себи, другима, а понајвише за Господа. На мени је да градим кућу од чврстог материјала и на добрим темељима, а по Божијој вољи она ће бити сачувана од сваке олује и невремена…”
Одлазак њен био је попут повратка блудног сина. Жеља се преобразила у труд да се нађе овоземаљски смисао, неуморно упрезајући њене руке и мисли, попут вриједних најамника у винограду. Како је вријеме одмицало, тако се од срца спирало питање по питање, те остаде само милост, да би се, на послијетку, из ње родила радосна вијест…
Отишла је да би се вратила, на исто мјесто, на истом извору са кога је испила чашу истине и утјехе… Око њених ногу цупкала је плавоока дјевојчица, запиткујући је неуморно, о води која непрестано тече, те зашто не заврне чесму, те да ли може смочити стопала у корито…
Богомајка их је поново нијемо посматрала, овај пут, чинило јој се, да их милује благим погледом, те она узе у наручје своје чедо и изусти – “Вера, сине, вода тече својим током, као и наш живот, одакле извире није нама знано, као ни мисао зашто смо ми баш сада рођени, а отиче својим путем, к’o што ми ходимо, а не знамо гдје ћемо стићи… Једино знам да наша молитва треба да буде као ова света вода, непресушни извор искрених ријечи молбе и покајања… Само тако бићемо чисти, излијечени, те за Господа животворни…
Николета Врачевић
