У низу многобројних недоумица о свештеничким надлежностима, као и уопште узевши о самом богослужењу, са којима се сусрећу свештенослужитељи, а које су неретко изазване утицајем академског богословља, заступљене су и оне које су везане за Литургију Пређеосвећених Дарова. Као такве, пре свега, треба поменути време њеног служења, начин причешћивања, природу вина у Светом путиру и употребу Причешћа од стране свештенослужитеља, али и напослетку следеће питање: ко треба, а коме не приличи служење овог специфичног последовања? Поменуте недоумице нису изненађујуће с обзиром на то да неке теолошке претпоставке новијег датума нису увек у сагласности са смислом и функцијом ове Литургије. Најверодостојнији сведок предоченог стања јесте и постављено питање о њеном допустивом или недопустивом служењу од стране архијереја.
Приметно је да у Јеладској Цркви, а понегде и у нашој помесној Цркви, поједини архијереји, угледајући се на новију праксу (не и правило) цариградске јерархије, не свештенодејствују на Литургијама Пређеосвећених Дарова, већ само молитвено присуствују. Као разлози оваквом опредељењу наводе се: одсуство историјских сведочанстава о архијерејском служењу Пређеосвећених, богословска неутемељеност овакве аколутије, неприкладност учешћа архијереја у неевхаристијским последовањима, као и препознавање актуелне Литургије као својеврсног приватног последовања (намењеног појединцима или групицама који желе да се чешће причешћују). Премда неосновани, сви изложени разлози ипак упућују на извесне нејасноће када је у питању и њено савршавање од стране архијереја. Међутим, пажљивим разматрањем одређених околности могао би се у први мах извући закључак да заиста постоје прилике када би архијерејско служење Пређеосвећене могло бити упитно.
Сагледавање проблематике задате теме треба најпре сместити у контекст општег питања о свештеноначалној (јерархијској) служби архијереја, а које би гласило: да ли постоји свештенодејство које не проистиче из свештеноначалног звања, односно да ли има свештенорадње која није по преимућству служба епископа? Сходно владајућем типику, могло би се закључити да епископ не савршава последовања дневног богослужбеног круга (вечерње, јутрење, часове, и тако даље). У светлу крајњег исхода разматрања надлежности епископа све би се могло свести на став да је уз управну, богослужбена функција архијереја у локалној Цркви углавном репрезентативна, док је редовно вршење богослужења од давнина прешло у надлежност презвитерȃ. (Додатак: Тренутна пракса према којој архијереј не предстоји последовањима дневног богослужбеног круга, узрокована је преовладавањем монашког типика у богослужењу Цркве другог миленијума. Изузев јутрења и вечерња, сва остала последовања (полуноћница, часови, изобразитељна, повечерје) изразито су монашког устројства, па је следствено удео свештеника у њима ограничен на произношење почетног возгласа (специфично монашког: Благословен Бог наш, уместо Благословено царство) и монашког литанијског отпуста (Христос истинити Бог наш). Јутрење пак, и вечерње су у другом миленијуму задобили форму комбинованих парохијских (азматских) и монашких последовања, па је учешће свештеника, а донекле и архијереја, у њима знатно истакнутије у поређењу са осталим аколутијама дневног богослужбеног круга).
Овако произвољно запажање не само да не одговара харизматској и свештеноначалствујућој стварности епископске службе, већ је својеобразност њене природе, иако привидно прикривена, апсолутно другачија. Све јерархијске службе које су дароване Цркви, или прецизније речено, јерархијске службе које чине структуру Цркве, происходе од Великог Архијереја Цркве – Господа Исуса Христа, што ће рећи да је пуноћа свештенства у црквеном јерарху и да сви остали јерархијски степени происходе из њега, о чему јасно и недвосмислено говори Ареопагитски спис О црквеној јерархији:
„Дакле божанствени степен јерараха јесте први у реду осталих боговидних (θεοπτικῶν) степена, а истовремено је врховни и коначан, јер се у њему (степену јерараха) сав украс наше јерархије довршава и испуњава. Јер као што видимо да се целокупна јерархија довршава у Исусу, тако видимо и да се свака засебна јерархија (сваки јерархијски степен) окончава у свом побожанствењеном јерарху (епископу). А сила јерархијског степена протеже се на све свештене целовитости и дејствује преко свих свештених степена и чини дејственим тајне његове јерархије” (Διονυσίου Ἀρεοπαγίτου, Περὶ ἐκκλησιαστικῆς ἱεραρχίας, Ε΄, 5, Φιλοκαλία τῶν Νηπτικῶν καὶ Ἀσκητικῶν, ΕΠΕ 3 (Θεσσαλονίκη, 1986), 420–422).
У складу са претходно реченим и савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова јесте надлежност јерарха, па тек онда оних (презвитера) којима епископ то препусти, како уосталом сведочи и Свети Игнатије Антиохијски (Видети: Ἰγνατίου Ἀντιοχείας, Ἐπιστολή πρὸς Σμυρναίους VIII, Ἀποστολικοί πατέρες, Ἅπαντα τά ἕργα 4, ΕΠΕ 119 (Θεσσαλονίκη, 1992), 138. У прилог овоме треба навести и сведочанство из једне литургијске ерминевтике под именом Светог Софронија Јерусалимског, настале вероватно у XII веку, где стоји: „Архијереј је слика (τύπος) Владике (Христа); јер као што Владика (Христос) шаље анђеле, тако и епископ (шаље) свештенике” – Σωφρονίου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ Θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87 Γ΄, 3985D).
Осим истакнутог еклисиолошког доказа у прилог служења Пређеосвећених од стране јерарха, непобитна су сведочанства о дотичној пракси која воде порекло још од најстаријих времена. Иако се на основу Етеријиног путописа може закључити да Литургија Пређеосвећених Дарова још увек није била устројена у IV веку, извесно је да је епископ предводио готово сва дневна последовањана (Етеријино ходочашће у Свету земљу 24–25, превод са латинског Душица Стојковић, Свети оци у преводу на српски језик – књига 4, уредник др Радомир Поповић (Београд, 2015), 93) свим светим местима у Сионској Цркви, укључујући и вечерње средом и петком током Свете Четрдесетнице:
„После отпуста (деветог часа), народ са песмама прати епископа у цркву Васкрсења; а тамо се тако долази, да када се улази у цркву Васкрсења, већ је час вечерњи. Тада се поју химне и антифони, говоре се молитве и врши се вечерње богослужење” (Исто, 27, 95. У овом спису је садржан низ сведочанстава о епископском началствовању дневним последовањима, а таквих сведочанстава је на претек у споменицима азматских (парохијских) аколутија).
Такође, и Осма књига Апостолских установа у одредби о вечерњем последовању (τὸ λυχνικόν) указује на епископа као возглавитеља сабрања:
„А увече да сабереш Цркву, о епископе, и пошто се изговори светилнични псалам (ἐπιλύχνιος ψαλμός – Пс. 140), нека ђакон произнесе за катихумене… И молећи се, нека епископ говори: ‘Беспочетни и бесконачни Боже…’” (Διαταγαὶ τῶν ἁγίων Ἀποστόλων, Η΄, ΛΕ΄- ΛΖ΄, Ἀποστολικοί πατέρες. Ἅπαντα τά ἕργα 1, ΕΠΕ 114 (Θεσσαλονίκη, 1993), 458–460).
Упркос томе што у наведеним одељцима нема помена о вечерњи са причешћивањем (Сравни: Δημητρίου Μωραΐτου, Ἡ Λειτουργία τῶν Προηγιασμένων (Θεσσαλονίκη, 1955), 28), али и узимајући у обзир доба настанка Литургије Пређеосвећених Дарова (највероватније VI век), које је приближно времену настанка наведених списа (крај IV – прва половина V века), ипак је могуће закључити да је епископ, још од њеног настанка, савршавао и ово богослужбено чинопоследовање, и сам лично се причешћујући и раздајући свето Причешће сабраним верницима.
Фундаменталну потврду о архијерејском служењу Пређеосвећених, пружа нам најстарији сачувани рукописни Молитвослов византијског литургијског типа, Cod. Barberini gr. (L’ Eucologio Barberini gr. 336, Edizione a cura di Stefano Parenti ed Elena Velkovska (Roma, 1995), 310–314) из VIII века, који у уводној рубрици Ђаконства Пређеосвећених (Διακονικὰ προηγιασμένων) наводи да „на светилничном (вечерњи), савршивши патријарх вход на ‘Господи возвах’, и узишавши на синтрон, осењује (благосиља) народ по обичају” (Додатак: У наставку Ђаконстава више се не помињу патријарх или архијереј, већ стоји да јереј благосиља: Мир свима, што је очевидно резултат непажње преписивача који је преписујући са предлошка за патријаршијско служење правио грешке, усклађујући свој препис за јерејско служење. Но ипак, то не доводи у питање сведочанство о архијерејском (патријарашком) савршавању Пређеосвећених. Напротив, назначена садржина указује на још старије сведочанство, пошто је горе поменутом јужноиталијанском препису, насталом у VIII веку, претходио знатно старији предложак писан за патријаршијску употребу у Цариграду). Указање Типика Велике Цркве из X века (Ms. Sant-Croix 40) такође непобитно сведочи у прилог архијерејског служења Пређеосвећених. Први пример се налази у одредби о савршавању ове Литургије у Сиропусну среду где се прописује да „Увече, на светилничном (вечерњи)… после входа патријарх узлази на синтрон…” (Le Typicon de la Grande Église, introduction, texte critique, traduction et notes par Јuan Mateos, Orientalia Christiana Analecta 166 (Roma, 1963), 4–6). Друго, аналогно сведочанство је садржано у рубрикама Великог Петка: „Увече… на Господи возвах бива вход патријарха са Јеванђељем (μετὰ τοῦ μεγαλείου), без кадионице и мануала, и узлази на синтрон” (Исто, 80).
У Типику Велике Цркве (Cod. Dresde A104) из XI века наводе се готово иста сведочанства као и у претходно наведеном Типику из X века. Тако, одредба за Mесопусну среду прописује да на последовању које следи тритектију, а то је несумњиво Литургија Пређеосвећених Дарова, после читања из Пророштва Јоиљева „патријарх упућује мир (благосиља)… А пошто се оконча (читање) пророштво, патријарх не силази (са синтрона), већ док он седи и када архиђакон возгласи: Премудрост, говори се уместо Да исправитсја други прокимен… и даље (бива) акoлутија Пређеосвећених” (Исто, 60–61). У општој одредби о Литургији Пређеосвећених Дарова овај Типик прописује да се „на почетку светилничног (вечерња) поје Приклони, Господе (Пс. 85), последњи (антифон) и Господи возвах…” онда следи вход и одлазак на горње место, „потом патријарх осењује трипут, архиђакон узглашава: Пазимо, и патријарх упућује мир (говори: Мир свима)…” и тако произневши све прописано: „патријарх довршава (Пређеосвећене)” (Исто, 64–65).
Изузев наведених и неоспорних сведочанстава о архијерејском савршавању Литургије Пређеосвећених Дарова, особити и релевантан значај има опаска Светог Симеона Солунског (†1429), који истиче да се на входу вечерња (Пређеосвећених), „ако је архијереј (ако служи), износи више чирака” (Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, ΤΝΓ΄, PG 155, 656D). Такође, тумачећи символику „Светлости Христове” на овој Литургији, Свети Симеон указује да ђакон „прилази јереју, или архијереју, када овај служи, и упаливши свећу пре него изађе, говори: Благослови, Владико, светлост…” (Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, ΤΝΔ΄, PG 155, 657D). За актуелно питање није без значаја ни истицање имена Светих апостола и јерараха у насловима Литургије, а који се означавају као њени аутори: апостоли Петар и Јаков, (Видети: Σωφρονίου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ Θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87 Γ΄, 3981CD), Епифаније Кипарски, Герман Цариградски и Григорије Двојеслов, што већ довољно говори о ставу Цркве по питању архијерејског служења ове специфичне аколутије.
Одсуство сведочанстава о архијерејском служењу Пређеосвећених у рукописним Молитвословима (Требницима) не треба ни у ком случају да значи да епископи у потоњим вековима нису савршавали ову Литургију. Поврх свега, могућност ђаконских хиротонија у оквиру исте експлицитно указује на континуитет изворне литургијске праксе (Додатак: Сведочанства о архијерејским Литургијама Пређеосвећених Дарова у периоду чувања и преношења рукописног наслеђа деле исту судбину са сведочанствима о пуним евхаристијским Литургијама, која су по правилу писана за јерејску употребу), о чему сведоче и каснији староштампани и штампани Чиновници архијерејског служења како грчког, тако и словенског порекла (Додатак: Начинивши поређења у литургијским праксама Грка, Руса и Срба, игуман Хаџи Теофило Стевановић не доводи у питање архијерејско служење Пређеосвећене, већ истиче: „На ‚Ниње сили’ – Херувимској… Код Грка, на входу при архијерејском служењу, први свештеник носи и дискос и потир, а архијереј, паднувши лицем на земљу на царским дверима, мало устрану, дочекује вход и свештеник пролази мимо њега, и полаже на престо. У служебнику архијерејском пише, да првенствујући свештеник носи само дискос, и предаје га архијереју на царским дверима, други – носи потир и сам га поставља на престо. Остало бива као и код нас” – Хаџи Теофило Стевановић, игуман, Додатак Познавању Цркве или Обредословљу, Београд 1908: 89).
Увидом у низ рукописних Требника, у периоду од VIII до XVII века, стиче се недвосмислено уверење о постојању праксе ђаконских рукоположења на Литургијама Пређеосвећених (Већина рукописних Требника, објављених од стране А. Дмитријевског (Алексѣя Дмитріевскаго, Описаніе литургическихъ рукописей, томъ II, Εὐχολόγια, Кіевъ 1901), наводи могућност рукополагања ђаконȃ на Литургији Пређеосвећених Дарова на следећи начин: Хиротонија ђакона и ђаконисе „бива и на савршеној проскомидији (Литургији) и на Пређеосвећених”; „Могуће је да хиротонија ђакона буде савршена и на Пређеосвећених. Треба знати да пошто се положе свети Дарови на свету трапезу… приступа онај који ће бити рукоположен”.(Видети: Jacobus Goar, Euchologion sive Rituale Graecorum, Graz 1960: 211). Постављање ђакона на Литургији Пређеосвећених је већ засведочено у најстаријем Барберинском кодексу (Barberini gr. 336) из VIII века: „Када на Пређеосвећених бива хиротонија улази архијереј (у кувуклион) и стаје испред свете трапезе у присуству оног који треба да буде рукоположен у ђакона и узглашава ʼБожанствена благодат…ʼ” (L’ Eucologio Barberini gr. 336, seconda edicione riveduta, di Stefano Parenti ed Elena Velkovska Roma, 2000, 172).
Такође, понављајући дословно идентичну одредбу, Синајски рукописни Требник 956 из X века у Чину рукоположења ђакониса указује да се и ово рукоположење може савршити и на Литургији Пређеосвећених Дарова; (А. Дмитріевскаго, Описаніе…, 16) као и: Молитвослов Јерусалимске библиотеке 362 из XIV века, (Исто, 298). Дионисијатске библиотеке 489 из XV века, (Исто, 638) Ватопедски 134 (745) из XVI века, (Исто, 772) али и низ других грчких и словенских молитвослова, међу којима истичемо српскословенски Требник Синајске библиотеке 30728 из 1423. године. Таква пракса је заправо позната до данас у свим помесним Црквама, осим, како је напоменуто, у Цариградској Патријаршији, и то током последњих неколико деценија. Уосталом, чак ни спорадична оспоравања могућности постављања ђакона и на Литургији Пређеосвећених Дарова (Син. 307. Требник, Правила святых апостол и др. 1423. г; ГИМ 80370/925, 172r-172v. https://catalog.shm.ru/entity/OBJECT/178299?query=%D0%93%D0%98%D 0%9C%2080370%2F925&sort=112&fund_ier=647760263_647760288&index=0, приступљено 27. априла 2024. године), ни у ком случају не доводе у питање архијерејско савршавање ове Литургије, штавише посредно га потврђујући и не наводећи изостанак служења архијереја као разлог несавршавања ђаконских хиротонија на овој Литургији. Напослетку, као најзапаженија потврда непрекинуте праксе постављања ђакона и на Литургијама Пређеосвећених је садржана у Архијерејском исповедању вере, у ком се изабрани кандидат за епископа обавезује да ће „на којејждо литургији по јединому јереју и дијакону рукополагати, а на преждеосвјашчених литургиах токмо јединаго дијакона, јако чин имат свјатаја восточнаја церков” (Видети: Исповедање и заклетва Архимандрита Доситеја (Стојковића) Хиландарца, 9/22. јула 1951. и Исповедање вере и заклетва изабраног и нареченог епископа Моравичког синђела Јефрема (бившег Мила Милутиновића), викара Њ. Светости патријарха српског Г. Господина Германа, У Београду 11/4. септембра 1972. Сравни: Константина Никольскаго, Пособiе кь изученiю Устава богослуженiя Православной Церкви (Первое издание 1862) (С. Петербургь, 7 1907), 458).
О континуитету уставне праксе архијерејског чинодејствовања на Литургијама Пређеосвећених Дарова, као и о ђаконским хиротонијама на Пређеосвећеним не само директно, већ и индиректно, сведоче истакнути ауторитети из области историје богослужења и црквеног типика. Тако протојереј К. Никољски приликом изложења поретка ове Литургије, упоредо са указањима о јерејском служењу, у свакој прилици бележи опаске: „при архијерејском служењу – Архијереј”, (К. Никольскаго, исто, 458–180), а позивајући се на Чинь исповѣданiя и обѣщанiя архiерейскаго, наглашава да „рукоположење за ђакона бива на Литургијама Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог, а исто тако оно може бити и на Литургији Пређеосвећених Дарова”, (Исто, 706), што уосталом истиче и чувени руски литургичар А. Дмитријевски (Видети: А. А. Дмитріевскій, Ставленикь (Кіевь, 1904), 58). Исто ово истиче и игуман Хаџи Теофило Стевановић у свом Обредословљу: „Рукоположење у ђакона бива на свима трима литургијама: Златоустовој, Василијевој, и пређеосвећених Дарова”; (Хаџи Теофило Стевановић, Познавање Цркве или Обредословље (Београд 1895), 311), као и прота Василије Николајевић, који одговарајући на недоумицу око причешћивања ђакона на Литургији Пређеосвећених, истовремено нема недоумица по питању њеног савршавања од стране архијереја (Видети: Протојереј Василије Николајевић, Практични свештеник (у Новом Саду, 1907), 42). Такође и знаменити професор др Лазар Мирковић наводи да „рукоположење за ђакона бива на литургијама св. Јована и св. Василија, па и на литургији пређеосвећених дарова”, и додаје: „Пошто ђакон не савршава св. тајне евхаристије, но само служи при њој… Зато се ђаконска хиротонија може свршити на литургији пређеосвећених дарова…” (Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна Литургика, други део (Београд, 3 1983), 114).
Коначно, на основу претходно изложених сведочанстава о архијерејском служењу Литургије Пређеосвећених Дарова, могла би се појавити извесна нејасноћа када и где архијереј служи ову Литургију. Наиме, нејасноћа произилази из следећег питања: да ли је прилично да архијереј раздаје Дарове (причешћује) ако је исте те Дарове примио и осветио презвитер, чиме би се архијереј довео у позицију помоћника презвитера, као онај који само раздаје те исте Дарове? Овако постављено питање тиче се, свакако, прилика када архијереј савршава Литургију Пређеосвећених у храму у ком није претходно предстојао савршеној Литургији, већ је Дарове осветио презвитер. Богословско и литургијско разрешење ове недоумице је једноставно и оно лежи у горе назначеном разматрању Блаженог Дионисија да презвитер поседује своје јерархијске дарове силом „божанственог степена јерарха” (Διονυσίου Ἀρεοπαγίτου, нав. дело, 420), те да се „свака засебна јерархија окончава у свом побожанствењеном јерарху” (Исто), пошто се „сила јерархијског степена протеже на све свештене целовитости и дејствује преко свих свештених степена и чини дејственим тајне његове јерархије” (Исто, 422).
*Аутор је редовни професор катедре за Литургику, Православног богословског факултета у Београду