„Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу“ (1 Тим 3,16). Икона Рођења Христовог веома је богата символиком и садржајем који су пропраћени литургијско-есхатолошким простором заснованим на опису овог догађаја у светом јеванђељу. Првобитне представе ове иконе нису биле такве. У почетку су на иконама Рођења Христовог изображавани само Пресвета Богородица, Богомладенац и јасле са животињама. После IX века почињу да се јављају доста комплексније представе.
„Син Божији је сишао са небеса да би уништио владавину греха у нашој природи и победио смрт – данак греху.“
Сама представа Божића најбоље се огледа у кондаку празника: „Дјева данас Натприродног рађа, а земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог“.
Сматра се да се ова представа темељи на два основна начина осликавања:
- Пресвета Боговородица седи испред јасли гледајући мирним погледом ка Богомладенцу. Њен седећи положај указује на одсуство порођајних болова, што даље указује на теолошки смисао безболног Христовог рођења – на Богородичино приснодјевство. Она је дјева пре рођења Христовог, током рађања Христа и после Његовог рођења. Она је овде приказана са спокојним ликом и телом које није осетило бол током рађања богомладенца јер је његово рођење било натприродно. На неким представама, Богородица се слика у коленопреклоном положају са молитвеним положајем руку.
- С друге стране, на већини икона, Пресвета Богородица лежи на постељи и показује велики умор и малаксалост. На оваквим представама акценат се ставља на Христову човечност и људску природу бебе, „да се не посумња да је Отелотворење обмана.”
Око централног дела представе Рођења, сабирају се „сви детаљи који сведоче о самом Отелотворењу и последицама које утичу на цео створени свет. ”
- Присуство вола и магарца на икони Христовог Рођења повезује се са испуњењем пророштва Исаијиног: „Познаде во творца и магарац јасле свога Господара, а Израиљ ме не познаде и народ мој не прими ме.“ Свети Григорије Ниски пореди магарца са многобошцима, а вола са Јудејцима који су везани Законом. Постоје и тумачења да две животиње прасликују два разбојника који су разапети са Христом.
- Анђели прослављају и доносе благе вести. Када су приказани са погледом на горе, тада они певају у славу Бога. Када су окренути ка човеку, тада су доносиоци благих вести.
- Пастири су приказани како слушају поруке анђела, а неретко један од пастира свира фрулу што означава сагласје људске уметности (музике) са анђелским хором.
„…и гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете. А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну.“ (Мт. 2: 9-11)
- Мудраци се најчешће представљају или на коњима како иду за звездом или како приносе дарове. Дугачак зрак који се распростире од звезде усмерен је ка пећини. „То је светлост која је скривена за Јевреје, а снажно сија незнабошцима.“ Звезда овде није само космичка појава већ и весник који доноси вест о рођењу „небеског Једног на земљи.”
У јеванђељу по Луки говори се: „и пови га и метну га у јасле” (Лк. 2,7).
- Пећина, јасле и повој представљају знаке унижења. Пећина је насликана тамним тоновима што указује „да се свет омрачио у својим гресима пре него што ће засијати светлост Христовог рођења.” Она представља „духовну таму у којој се свет налазио пре него што је засијало Сунце Правде, Христос.” Пећина симболизује и Ад и смрт, коју ће победити Син Божији који се рађа у телу. Она је симбол и Христовог гроба и силаска у Ад. На Гробу је и Васкрсење Христово „светлост која ће просећи таму адску и пружити се по целој творевини, од преисподње до небеса.” Пелене Богомладенца симболишу покрове у празном гробу, што најављује победу – Његово Васкрсење.
- Јосиф који је био чувар свете породице, најчешће је представљен како гледа у супротном правцу од Пресвете Богородице и Богомладенца што указује на његово неочинство. На иконама Рођења Христовог често је приказан и грбави старац који симболизује кушача (ђавола) који је убацио сумњу Јосифу да посумња у девичанско рађање. Ту се јавља „борба између логике – искуства и вере .“
У византијским иконама није страно да се на иконама прикажу сцене које се у хронолошком смислу нису десиле истовремено. Неретко се на икони рођења Христовог појављује сцена купке, као и присуство двеју бабица. Према предању оне се називају Меа и Саломија. „Меа је постала сведок Богородичиног девичанства после порођаја“, док Саломија као апостол Тома не верује у то док не опипа. Купка божанског младенца указује да Христос преузима све „карактеристике људских новорођенчади“. Постоји и другачије мишљење „да Онај који је дошао да очисти свет од првородног греха…чије је зачеће било чисто не може потребовати купку“. Према Светом Јерониму Пресвета Богородица је била „и мајка и бабица”.
У икони Рођења Христовог можемо најбоље сагледати оваплоћење и искупљење човеково. Рађајући се у конкретном времену – у време цара Ирода, Он је и даље превечни Бог, безвремени и вечни.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
