„Који год призна Мене пред људима, признаће и Син Човечји њега пред Анђелима Божјим; а који се одрече Мене пред људима, тога ћу се одрећи пред Анђелима Божјим“ (Лк. 12, 8-9).
У парохији пивничкој, у првој половини осамнаестога века, и на почетку друге половине, истога века, службовао је презвитер Димитрије Поповић. О њему није сачувано скоро нимало података. Матичне књиге парохије сачуване су, почев од 1768. године, и у њима се парох Димитрије не помиње, јер је он службовао у ранијем периоду. Али оно што је остало забележено, јесте његово исповедништво за веру, пројављено у пролеће, маја месеца, 1756. године.
О овом догађају први је писао др Славко Гавриловић, у тексту Русини у Бачкој и Срему од средине 18. до средине 19. века, а поново је исти догађај навео Ђорђе Ј. Јањатовић, у својој књизи Јањатови у Бачкој и Банату. Аутентичан извор о страдању и исповедању вере презвитера Димитрија, наведен у двема горенаведеним текстовима, сачуван је у Патријаршијско – митрополијском Архиву Српске Академије наука и уметности у Сремским Карловцима: АСАНУК ПМА, 1756, инвентарни бројеви 83а, 83б, 88 – 89, 90. Такође, о овом догађају, остао је запис и у Архиву Војводине – Илирска дворска депутација, фасцикла 1276, бр. 1.
Наводимо, као први, опис страдања и исповедништва вере презвитера Димитрија, према тексту др Славка Гавриловића, у горенаведеном чланку.
„Због немања сопственог свештеника, крстурски православци су користили услуге пивничког попа Димитрија, али су унијати настојали да и то спрече и нагнају их да се врате на гркокатоличку веру или се раселе из Крстура. Стога је долазило до озбиљних инцидената. Маја, 1756. неки православни Русин позвао је попа Димитрија да дође у Крстур да исповеди и причести његову мајку која је била на самрти. Но, када је поп Димитрије обавио те верске обреде и пошао у Пивнице, напао га је унијатски поп Роси и уз помоћ капелана Илариона и својих црквењака ухватио и ставио омчу око врата те га тако вукао селом и скоро удавио. Горопадни Роси му је притом почупао браду и косу, а неки од унијата га је тако сурово тукао по рукама да га је за дуже време онеспособио за било какав рад. После тога су га свукли и само у кошуљи и у тешким оковима, као каквог злочинца, пет дана држали у затвору. За то време, при сваком проласку поред затвора, капелан Иларион је штапом ударао окованог попа по носу и ушима. Занемогла жена је у међувремену умрла, али цела три дана није сахрањена јер је унијатски поп захтевао да је сахрани он лично, а не православни свештеник, на што је породица покојнице најзад морала да пристане. Несрећни поп Димитрије ослобођен је тек после интервенције бачког епископа Путника, који је преко јеромонаха Јосифа Савића, „професора илирске школе“ из Куле, утицао на коморске власти да га пусте из затвора. Кад је Савић дошао у Крстур, тамошњи православни становници су га молили да се заузме код епископа и митрополита да им од царице издејствују право на свештеника како не би „као стадо без пастира погубили своје душе.“ Савић је 22. маја 1756. о свему известио митрополитску конзисторију у Карловцима и затражио заштиту за православне у Крстуру.“
Сличан исказ о страдалништву јереја Димитрија, пароха пивничког, наводи и Ђорђе Ј. Јањатовић, у својој, овде поменутој књизи: “Када је у пролеће 1756. пивнички свештеник Димитрије Поповић отишао у оближњи Крстур и исповедио једну Српкињу, тамошњи унијатски поп Георгије Рожа, уз помоћ месних жандарма, издејствовао је да Поповића ухапсе и затворе. Унијатски поп наумио је да једну православну жену пред смрт исповеди, јер у Крстуру није било православног свештеника, што је у то време била честа пракса и код унијата и код римокатолика. Гневан зато што је православни свештеник из Пивница обавио исповест, унијатски поп га је уз помоћ жандарма ланцима везао за дрвени стуб, тукао, злостављао и на крају ставио у затвор.“
Исповедништво и страдање за веру Православну пре 270 година, пивничког пароха Димитрија Поповића (последњи пут помиње се у попису свештенства из 1765. године), јесте сведочанство како су српски свештеници у 18. веку непоколебиво служили Богу Живоме и били добри пастири свога словеснога стада. Нека би пример пароха пивничког – овим скромним прилогом истргнутим из заборава – и нама, данас, у 21. веку, био подстицај на ревност у вери и жртву за ближње, а њега, нека Господ удостоји блаженства у Царству Своме. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“