Византијско средњoвековно фрескосликaрство представља један од најузвишенијих домета средњовековне уметности. Спој духовности, символике, теолошких догмата и естетске лепоте овај правац уметности уздиже изван просте декорације. Велелепота и богатство византијске ликовне уметности били су огледало моћи царства, али и дубине православног учења. Ова црквена уметност се брзо проширила читавим православним светом, а можда су њени најрепрезентативнији споменици управо на тлу српских земаља.
Добро је познато да је династија Немањића за изградњу цркава доводила најбоље мајсторе из приморја и најталентованије сликаре из Византије. Почевши од Немањине Студенице, преко Стефанове Жиче, до Владиславове Милешеве, само су најбољи фрескописци своје веште руке и искрене молитве усликавали у зидине ових светиња. О томе и сами можемо посведочити када станемо пред Распећем у Студеници, Богородицом са Христом у Жичи или Белим анђелом у Милешеви.
Лепота и узвишеност милешевског фрескописа изискују да један засебан текст буде посвећен само њему.
Историјски преглед радова на фрескопису
Заједно са изградњом белог храма текло је и његово фрескописање. Ктитор, краљ Владислав, желео је да и његова задужбина буде осликана налик на задужбине његовог оца и деде. Зато је довео најбоље сликаре из тадашњих иконографских центара византијског царства – Никеје, Солуна и Цариграда. Тринаести век је уједно био и златно доба класичне византијске уметности, а тај уметнички правац се проширио и на наше крајеве. Фрескописање храма извршено је између 1220. и 1230. године, док је спољашња припрата касније осликана по узору на унутрашњу и наос, и вероватно су је радили српски фрескописци. Прво је осликан наос (лађа, главни део) храма, који је од највеће уметничке вредности, потом унутрашња припрата, а на самом крају спољашња.
Ево већ осам векова тај фрескопис стоји на зидинама светог храма и допушта нам да са одушевљењем, захвалношћу и молитвеним вапајем гледамо његову красоту. Нажалост, током ових векова доста фресака је оштећено и уништено. Оно што остаје запажено јесте да је у 16. веку урађен нови слој фресака преко првобитног, и то је оно што је испод малтера сачувало нека од најлепших дела византијске уметности.
Спољашња припрата
Отворивши врата главног, западног улаза у храм, човек ће се наћи у спољашњој припрати храма, изграђеној ради преноса и почивања моштију Светог Саве. Приметно је да су припрате увек мање осветљене и хладне, налик на предсобље и овај живот који упућује на светлост и топлину лађе Цркве и Царства небеског. Тако је и са милешевском спољном припратом која је сва осликана сценама Страшног суда. Изнад портала стоји фреска Тајне вечере, која делује као да је накнадно ту постављена. Фреске на јужном зиду представљају осуду непокајаних царева, епископа и монаха, које анђели Божји терају у пакао. Када се човек дубоко загледа у те ликове, може осетити истинску бол и дубоки страх који нас поучава ономе што често заборављамо, а то је да од нас зависи хоћемо ли се покајати и изабрати уски пут који води Христу или ћемо завршити као личности на фрескама. Ове фреске нису само моралног и педагошког карактера, упозоравајући нас да преиспитамо своја срца, већ су оне дубоко есхатолошке јер приказују оно што ће се ваистину збити приликом Другог доласка. Изнад портала који води у унутрашњу припрату налази се Деизис – Христос на престолу, са Богородицом и Светим Јованом Крститељем и анђелима и апостолима који их окружују. На северном зиду припрате су били осликани праведници у рају на плавој позадини, насупрот грешницима.
У припрати су, у временима раног хришћанства, стајали одређени степени покајника. Стојећи на том прелазном простору, гледајући око себе на ликове са фресака, они су били позивани на смирење, размишљање о греху и покајање.
Унутрашња припрата
Пролазећи кроз портал, човек ће се наћи у унутрашњој припрати храма. Овај нартекс је првобитно био зидом одељен од наоса. Сада је остао мали део тог зида са значајним фрескама. Фреске у овој припрати су рађене по класичном, устаљеном распореду фрескописања. Изнад портала насликано је Јудино издајство, а поред њега Молитва у Гетсиманском врту. У доњој зони насликане су стојеће фигуре монаха, пустињака, као и цар Константин и његова мајка Јелена.
Владарска династија
Од посебног значаја је владарска композиција која се налази на северном и источном зиду припрате. Наиме, на северном зиду, у доњој зони, налазе се: краљ Владислав са моделом храма у руци, његов брат Радослав и отац Стефан Првовенчани, сви са рукама испруженим у молитвеном ставу, упућујући поглед на Светог Саву и Светог Симеона.
Одмах поред Стефана Првовенчаног, на источном зиду, налази се најпознатија и најлепша фреска Светог Саве, она за коју се верује да је најверодостојнија, јер је рађена за време његовог живота. На овој фресци је Свети Сава насликан као архијереј у белом фелону са плавим крстовима и Јеванђељем у левој руци, док десном руком благосиља брата, синовце и све нас до данашњих дана. Његове очи и поглед дубоко остављају печат на сваку душу која се загледа у њих, док сам израз лица покреће на благодарење и величање Бога.
Уз свога сина насликан је и оснивач династије – Свети Симеон као старац дуге седе браде, у црној монашкој ризи са црвеним шарама које наликују на српски народни вез. Његова фреска је, нажалост, оштећена, преполовљена, услед рушења зида. Неко је рекао: ,, Прави отац, сав се преполовио зарад деце и рода својег”, и ваистину, иако оштећена, дубина и значај фреске остала је заувек запечаћена у његовом лику и нежном, помало забринутом и милом погледу.
Лађа храма
Верује се да је фрескопис наоса и олтарског простора насликан по жељи Светог Саве.
Улазећи у лађу оку посматрача да се угледати мноштво сликарских композиција и догађаја, усклађених у јединствени доживљај душе. Ове фреске налазе се на византијској плавој и златној позадини и многе од њих су рађене подражавањем мозаика.
У јужном делу наоса, изнад кивота Светог краља Владислава, насликана је ктиторска композиција у којој Свети краљ приноси храм и Пресвета Богородица која га приводи Христу. Одмах изнад ове фреске насликано је ремек дело византијске средњовековне уметности – композиција Мироносице на Гробу Христовом.
Фреска Белог анђела
Вековима скривана испод слоја фресака које су је прикриле, остала је сачувана у тишини и мраку и када је откривена постала је запажена и окарактерисана као врхунац овог сликарског правца. Анђео, насликан како седи на камену у белим одеждама, руком показује на Гроб Господњи који је празан и у коме је остала само плаштаница, тиме поручујући да је Христос међу живима. У центру ове композиције је Анђео, изражене лепоте и сталоженог лика. Он се обраћа женама мироносицама које су дошле на Христов гроб, а оне у њега гледају са чуђењем, док испод њих леже поспали војници, недостојни да сведоче Васкрсењу.
Целокупна насликана композиција одаје утисак хармоније, смирености и достојанства. Лепота анђеоског лика је до те мере изражена да посматрач има осећај као да истински пред њим стоји Анђео који му се обраћа, уливајући душевни мир и духовну радост.
О универзалном значају ове фреске говори и то што се сматра символом мира и као таква је била прва емитована сателитска слика између Европе и Америке. Међутим, она је много више од символа мира. Она је прво сведочанство Васкрсења Господа Исуса Христа, Његове победе над смрћу и истинске вере светих жена мироносица, којима се то прво открило.
Данас скоро свако у кући има икону Белог анђела, али људи често на њу гледају као на нешто сасвим одвојено од њеног смисла. Нико ни не обрати пажњу на руку која показује на празан гроб, а дешава се да на дрвеним иконама нема ни гроба, већ је само насликан анђео. Када човек стане пред ову фреску у Милешеви и пажљиво је погледа, отворивши и очи своје душе, онда ће осетити њену узвишеност, поруку и истинску вредност.
Значајне фреске наоса
Велики празници су насликани у горњим деловима наоса, у помало неуобичајеном распореду.
Изнад фреске Мироносице на гробу Христовом (Бели анђео) насликано је Крштење Господње, фреска од које су данас остали само доњи делови. Празник Благовести се налази на два пиластра поред олтара, на једном је насликан анђео који јавља благу вест о рођењу Богочовека, а на другом је насликана Пресвета Богородица како држи преслицу у једној руци и преде док мирно и верно упија речи анђела који јој се обраћа. У певничким просторима храма насликани су апостоли док је на северном зиду, изнад моштију Светог Нестора милешевског, насликан празник Цвети – Христов улазак у Јерусалим.
У олтарском простору храма насликани су оци литурзи у најнижој зони апсиде док су у осталим деловима фрескописани неки догађаји из Христовог живота. Причешће апостола, фреска која се обично слика у олтару, у Милешеви је због измењеног распореда насликана високо горе, испод куполе.
Купола је нажалост, због рушења, страдала и живопис у њој и поткуполном простору је скоро у потпуности оштећен. Празник Вазнесења Господњег, којем је храм посвећен, био је насликан у куполи. Од ове композиције су остали само делови као и фреска у којој је насликан Христос који благосиља ученике пре Вазнесења.
Велелепна фреска Успења Пресвете Богородице, која се налази на западном зиду наоса, често се по лепоти упоређивала са оном у Сопоћанима.
Све ове композиције употпуњене су мноштвом ликова насликаних у медаљонима на луковима и травејима храма и стојећих светитеља у доњим зонама.
Закључак
Изражена осећајност на ликовима милешевских фресака, уз пажљиво одабране боје, символе и сликарске технике, учинила је фрескопис овог храма једним од најзначајнијих и најдрагоценијих у целом православном свету. Ова уметничка целина не само да одражава високе домете сликарства свог времена, већ и трајно сведочи о духовној снази и културном идентитету српског народа. Његов утицај на потоњу српску црквену уметност био је од велике вредности, како због велике естетске лепоте, тако и због снажне духовне поруке и осећаја који никог не може оставити равнодушним.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.