Проповед на Јеванђеље по Јовану 1:36-52.
„Шта желиш?“ (Јован 1:38). Две речи су довољне. Ово питање није био конвенционални почетак разговора на неком прашњавом путу у Палестини, нити једноставна учтивост између странаца које је случајност или ток историје спојио. Био је то рез у постајању. Пукотина у непробојној густини свакодневног живота, скалпел који улази и продире у патњу људске жеље. Без питања.
Питање и даље лебди изнад наших глава, изнад екрана који светле у спаваћим собама наше несанице. Изнад канцеларија, где се гомилају бескрајне бриге тренутног живота. Изнад обмана „умрежавања“ и „информација“, које булимично прождиремо, док смо гладни за постојањем које превазилази постојање стомака. Био је десети сат, и тамо, у сенци, ученици (можда чак и ми са њима) муцају одговор. Изгледа као избегавање, али то је најдубљи вапај наше бескућничке психе: „Где боравиш?“ (Јован 1:38). Они не траже догме или идеологије, већ Огњиште. Траже упориште, да усидре дрхтави труп свог постојања у океану који бесни.
Живимо, бојим се, у доба буке. И обилног спектакла. Наша побожност је често ограничена на фурниру премаза на трулом дрвету. Постимо са прецизношћу писара, меримо капи уља, идемо у цркву са доследношћу јавног службеника. А наш језик је научио да ломи кости под изговором „одбране истине“. У стварности, он бесно брани нашу индивидуалност. Ми смо „окречени гробови“. Изван грешности, која је заједничка судбина наше глинене природе, изгубили смо везу са нашим духовним центром. Лицемерје, превазилазећи лаж према другима, је првенствено отуђење од наше сопствене истине. И Христос, са тим смирењем, тим застрашујућим позивом, „Дођите и видећете“ (Јован 1:39), позива нас да прекинемо омчу. Ону од црне свиле која стеже врат наше сумње. Да директно погледамо у Незамисливо, како бисмо га испунили Присуством.
Често мислим на оне прве. Нису били теолози са пергаментима, нити аскете са ореолима. Људи труда, са рукама жуљевитим од слане воде и мрежа, са умом усмереним на преживљавање. Као што је исправно истакнуто, били су заузети својим животним бригама када је Исус дошао и позвао их. Не знајући шта је имао на уму да их научи. Овај прекид рутине, долазак Светог у профано свакодневног живота: прекретница. Филип, из Витсаиде, града Андрејa и Петра, како нас текст обавештава – можда да би нагласио географску, али и духовну близину – трчи да пронађе Натанаила: „Нашли смо Месију“ (Јован 1:41).
И овде почиње авантура. За Натанаила, све осим лаковерног, усудио бих се рећи да је савремени човек. Оклевајући, можда чак и помало циничан. „Назарет! Може ли одатле бити ишта добро?“ (Јован 1:46). Назарет је за њега трули кавез у коме звецкају скелети пророчанстава; он одатле не очекује ништа. Али Исус, уместо да му понуди чуда да га убеди – што, на крају крајева, чак и демони могу привидно да глуме, док предзнање будућих и скривених ствари поседује само Бог – нуди му нешто много шокантније. Манифестацију Личности.
„Видео сам те док си још био под смоквом пре него те Филип позва“ (Јован 1:48). Шта је Натанаило радио под смоквом? Да ли се молио? Да ли је проучавао Закон? Који је, како је протумачено, симболизован смоквом која доноси плод који је заслађујући на неко време. Или се можда борио са својим мислима? Смоква изгледа као престо страха. Укорењена у тлу кривице. То је место апсолутне изолације, где је свако од нас изложен, без друштвених конвенција и маски „доброг понашања“. Место где се човек сусреће са вртоглавицом самог себе. И Христос му каже: „Видео сам те“. Видео сам те када си мислио да си сам. У твојој агонији, у твојој сумњи, у твом скривеном греху.
Оно што Натанаила слама је осећај да је познат. Нешто што превазилази једноставан фантазмагоријски знак. Да постоји Неко, неко ко га види целог, а да га не одбацује. Његово признање „Рави, ти си Син Божји“ (Јован 1:49), иако можда још не достиже теолошку дубину Петровог признања, док га види као човека вољеног од Бога и краља Израиља, ипак представља крик предаје. Обмана, тај фини песак који клизи између прстију поверења, нестаје. „Ево правог Израиљца, у коме нема ничег лажног“ (Јован 1:47). Обмана је дипломатија душе, покушај да се превари Бог, други, наше сопствено ја. Док је Натанаил, упркос својој сумњи, имао аутентичност. Желео је да види.
А ми? Шта кријемо испод сопственог тамног дрвећа? Можда наше себичне интересе, љубомору, телесне жеље које нам сагоревају унутрашњост, лицемерје? Бес према ближњем, очај због смрти која се приближава? Плашимо се да изађемо на светлост. Више волимо сигурност своје сенке, сигурност наше „побожности“. Одржавање формалности изгледа лакше него дозволити Погледу да нас продре.
„Учешће“ у догађају Христовом, превазилазећи тренутну одлуку и ватромет емоционалног ентузијазма, представља бескрајан ток. Стално „дођи и види“ (Јован 1:46). Сваког дана, сваког сата. Када телефон зазвони и глас на другом крају тражи помоћ или једноставно досадно брбља. Када тело боли и протестује. Када молитва изгледа као да удара о оловно небо. Ту се процењује аутентичност. У тихом прихватању да нас „поново кује“ Благодат, да смо још увек непотпуни, да је „светост“ континуирани осећај неиспуњеног, изван сваког украса.
Можда је зато наше лицемерје у крајњој линији наш страх? Страх да признамо да смо голи под смоквом? Можда је бука коју производимо да прикрије глас који нас зове? Имам осећај да би било боље да пустимо Месију да нас пронађе тамо где заиста јесмо. У блату, у агонији, у усамљености. И тада, можда, можемо видети „отворено небо“ (Јован 1:51). Као домовину. Једноставно речено. Јер тело је место страсти, као и место сваког дара, а смоква, од места скривања, може постати место сусрета. Довољно је да изађемо из сенке и кажемо: Овде сам. Са својим ранама, са својим неверовањем, са својом чежњом. Овде сам.