Лазарева субота и Цвијети су практично један празник који се слави два дана. Са овим празником на неки начин почињу велики Васкршњи празници. Али да се запитамо који је то смисао овог догађаја који Црква тако свијетло, радосно и побједно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?
Христове сузе нам показују истинитост Његовог Оваплоћења, велику тајну побожности да је Бог постао човјек. Овај празник нам на најдубљи начин открива ову велику тајну кроз коју се истински пројављују двије природе Христове, Божанска и човјечанска. У ову суботу се обавља до тада највеће од Христових знамења: васкрсење његовог пријатеља, „који је већ заударао“ послије четири дана од његове смрти. Зато је Лазар свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење, што значи живот, и то вјечни живот, последње слово људске историје, а не смрт. И тако Лазарево васкрсење постаје слика и символ будућег васкрсења људског рода, како и каже једна химна овога празника: „Како би прије Страдања (свога) учврстио вјеру у опште васкрсење, васкрсао си Лазара из мртвих Христе Боже“.
Овдје бих се задржао и на још једној великој тајни људског постојања. То је тајна сузе. Можемо рећи да се свијет данас налази и пред тајном сузе. Наша страдална планета поквашена је сузама људским од коре до центра, каже отац Јустин Ћелијски. Због чега, дакле, Христос плаче? Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свијету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари свијетом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смјењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. Христов плач је плач Творца над својом распаднутом и разореном творевином, плач Умјетника над разбијеним и уништеним дјелом, плач Љубави над животом који је се одрекао. Бог није смрт створио (Прем. 1, 13), каже нам Свето писмо. Исусу ударише сузе. То плаче Љубав. И зато што тугује и плаче, зато и упућује изазов смрти као последњем непријатељу.
Ово је празник дјеце као што нам и ова дјеца говоре. И зато се морамо запитати и над сузом дјетета као што смо се запитали над сузом Христовом. Данас је свијет испуњен дјечјим сузама као можда никада до сада у историји. Широм свијета дјеца плачу, болују, гладују, умиру или бивају убијена због „узвишених циљева“, територија или идеала. Морамо се у овоме болу сложити да ниједан идеал (ни територија, ни циљ) свијета не вриједи сузе (само) једног детета, а не десетине хиљада живота дјеце страдале у ове наше дане. Ми дубоко вјерујемо да свака суза одгони таму пакла и тјескобе, и помаже да свијет и човјек осјети загрљај, којим Христос грли све нас. Дјецу морамо чувати, васпитавати, али изнад свега грлити и љубити. И да се опет позовемо на великог Достојевског: „Дјецу волите нарочито, јер и она су безгрешна као анђели, и живе да би нас радовала, ради чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко учини нажао дјетету. … Сваког дана и часа, сваког тренутка мотри на самога себе и пази на себе, да ти лик буде племенит. Ето, прошао си поред малог дјетета, прошао си љут, са ружном ријечју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дијете, али оно је тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво сјеме у његову душу, а то сјеме ће можда и проклијати, а све због тога што се ниси уздржао пред дјететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и дјелотворну љубав.“
Ово је егзистенцијални изазов за сваког од нас. Све су то потреси живота чији се епицентар налази у дубинама бића. Цијело биће се потреса и учествује у догађају живота. И управо у Христовој сузи једино можемо разумјети и сузу дјетета, јер Христос увијек састрадава са страдалницима. Мукама, сузом и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају сузе, смрт и страдање свих невиних. Он није само подијелио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности. Зато се овај празник најбоље разумијева кроз славље дјеце, то је празник дјечје радости, јер је управо пред пут у Јерусалим Христос рекао својим ученицима, пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско.
Овај празник нас тако кроз литију, пјесму, звончиће, гранчице, радост, игру и срећу дјеце учи да пут крста буде наш пут у Васкрсење, да пут пожртвоване и безазлене дјечје љубави буде наш пут. Празан гроб, данас Лазарев, а за недељу дана Христов, нас подсјећа да зло, неправда и тиранија не могу имати последњу ријеч. Зато што имамо вјеру у Васкрсење, не живимо у очају. Вјера у Васкрсење је једино што нам не могу одузети. Васкрсење је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем к лицу срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. То је та зачуђујућа прича. Зачуђујућа зато што у њој видимо како Христос плаче, тугује и потреса се, али и Христа који васкрсава. Христовим васкрсењем позвани смо да преобразимо и себе и свијет. Зато овај празник треба и мора да остане оно што је био кроз историју празник и догађај дјечје радости.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“