Имали ли неко ко не зна причу о фрушкогорском славују, песнику и лекару Јовану Грчићу Миленку (1846 – 1895). Светло дана угледао је у сремском селу Черевић, на обали Дунава, близу Беочина. Рано је остао без оца Теодора, па га је подигла и одшколовала мајка Ана, заједно са братом Ђорђем и сестром Катицом. Захваљујући мајчиној пожртвованости, успео је да изучи школе у родном Черевићу, па немачку школу у Петроварадину, шесторазредну гимназију у Новом Саду, а затим следи школовање у Сегедину, Великој Кикинди, Пожуну и на крају, као стипениста Матице, уписује студије медицине у Бечу. У једном писму са студија похвалио се: „Живим задовољно, а најзадовољније стога што сам медик“. Болешљив од младости, песник се труди да изучи науке које ће помоћи да се одупре болести која му прети. Пошаст тог доба била је неумитна туберкулоза. Од ње је преминуо и Грчићев велики песнички узор, Бранко Радичевић.
У детињству, у родном Черевићу имао је велику симпатију, Милену Стефановић, нежну и болешљиву, која, на жалост, умире у 16–тој години живота. У знак племените туге због овог великог губитка, наш песник додаће свом имену надимак Миленко. Он пише и преводи за познате српске листове тог времена Даницу и Младу Србадију. Од песника преводи Гетеа, Хајнеа и Ленауа, а од прозних писаца нарочито је видљив утицај Гогоља. У приповеткама је видљив утицај и народне књижевности. Успео је да објави једну збирку поезије и започне објављивање приповетке Сремска ружа у листу Матице, али је даље издавање прекинуто због неразумевања од стране уређивачког одбора. Подршку за свој рад има од славног песника и драматичара Лазе Костића, али остаје разочаран у друге књижевне ауторитете од којих је очекивао веће разумевање. Мучи га иста болест, као и његову некадашњу велику љубав из детињства. Болест почиње да узима маха, па се повлачи из јавности у наредних пет година. Планира да напише четири романа, од којих би се један звао Гусларева срећа. Пред смрт успева да објави циклус поезије под називом Мозаик, који посвећује пријатељу и песнику Лази Костићу. Одлази у манастир Беочин, прекрасан фрушкогорски манастир познат по врту урађеном у версајском стилу и по славним иконама које га красе. Ту, у кругу манастира, на мајчиним рукама, окружен блиским особама испустио је своју племениту душу млади српски књижевник у 24-ој години живота.
Остало је обимом мало, али вредношћу значајно књижевно дело, међу којима се истичу стихови, лепи и разноврсни као биљке у манастирском врту који је посећивао. Поменућемо прво песму посвећену дечјем одрастању, односно проблемима духовне природе који се јављају у том узрасту. Инверзијом редоследа две речи он кроз целу песму остварује уверљив монолог детета са самим собом. Тај монолог који читаоцу убедљиво дочарава једну детињасту психологију јединствен је у нашој поезији. Дете које је достигло одређен степен зрелости исповеда се јавно (у овој песми) како му се свиђало сунце и његова топлота, па је пожелело да сунце греје само за њега, а сада се каје због тога и жели да сунце греје цео свет. Та детињаста искреност и болећивост спречава нас да дете које одраста назовемо младићем, али оно је на прагу младалаштва. Оно достиже зрелост, али то није само биолошка зрелост, то је духовна и психолошка зрелост, јер дете схвата да постоји грех и да је грех бреме на његовим нејаким плећима и да то бреме оно сада одбацује, кроз јавни исказ, кроз песму, кроз покајање. Монотоно је рећи да је ова необична песма посвећена дечјем покајању (као мотиву који није чест код наших песника) и исповести (као мотиву који се повремено виђа у нашој књижевности, али мотиву чешћем од мотива дечјег покајања) невиђена у нашој поезији, али је сасвим тачна. Грех себичности, грамзивости и похлепе може да се зачне у дечјем добу и да узраста, али може у дечјем добу да се сасече и донесе обилне плодове покајања, како то сведочи ова дирљива песма нашег песника Јована Грчића Миленка.
Лепоти природе у Фрушкој гори посветио је више песама, али се посебно издваја невелика песма посвећена ни мање ни више него змији (у последњем објављеном циклусу Мозаик). У горском пределу аркадијских карактеристика, где би свако пожелео да се одмори, вреба опасност у виду горске змије која чека своју жртву. Опасност поред бајног извора, како песма одмиче, најављује ћутање птица и туга биљака. Све су то симболи који лако могу да се превиде, али су знаци опасности која се полако и неумитно приближава својој жртви. Древни митски мотив змије са страница Библије присутан је и у реалном свету и вреба модерног човека, као што је вребао Адама, поручује наш песник. Зло не мирује без обзира на проток времена и без обзира на удаљеност од догађаја којим започиње људска историја. Свако покољење има своје искушење и сваки човек мора да се одупре опасности.
Нећемо заборавити ни његову вишезначну песму о Дамјану. Песма под једноставним називом Брига материна почиње једноставним обраћањем мајке ћерки: „Ужежи кћерко кандило!“ и подсећањем да се не заборави на годишњицу: „Данас је равно година / Како нам неста Дамјана!“ И опет мајка бираним речима говори кћерци: „Ужежи, кћерко кандило!“, као да је у том чину све (а ко сме рећи да није), и подсећа на значај тог чина: „за душу Дамјана“. Нигде се у песми не каже ко је Дамјан: да ли супруг, брат, син, или унук, у сваком случају неко веома близак. Пошто је Дамјан млад умро, како каже песник, некако слутимо да је он, можда, пре син, него унук, чим мајка показује толику бригу.
Дамјан може бити обично, народно име. Дамјан може бити и господско, јуначко име, јер се један од Југовића звао Дамјан. Његово страдња осећа Мајка Југовића без обзира на раздаљину која их дели („Што нам вришти Дамјанов зеленко?“, пита се у народној песми Мајка Југовића). Дамјан може бити и светитељско име, јер се тако звао један од светих врача (има три пара свете браће – римски, азијски и арапски св. Козма и Дамјан). У овом случају наш песник укршта више нивоа значења. Једна безимена мајка из народа може да каже кћерки „Ужежи, кћерко, кандило!“, као што то може да каже Мајка Југовића, као и мајка неког од светитеља са именом Дамјан. Правило за све је исто, без обзира да ли је Дамјан из редова обичних сељака, лекара или господе. За душу се ужеже кандило, пали тамјан, узноси молитва и не заборавља се годишњица смрти.
Песма има нешто и од песниковог предосећаја личног скорашњег краја, али није песма безнађа, туге, немира и очајања као у модерних песника, нарочито оних из генерације тзв. уклетих песника. То је песма смирења и спокојства, песма наде и вере у бољи живот, боље рећи у вечност. Интересантно је да ова песма на неки начин следи основну мисао из тужбалице Његошеве сестре Сене за својим великим братом – који је био владика, песник и филозоф. Када је Његош умро (1851), сестра је испевала тужбалицу која по форми наликује песмама ове врсте, али их садржајем превазилази. У овој тужбалици као да су се састали небо и земља – небо, које прима душу великог владике и земља, са које је та душа отишла на пут у вечност. И као да се небо отворило и показало своје тајне пред очима тужне сестре, јер сестра опева да је видела како ће јој братовљева душа „у златноме столу сјести“. И када омиљени брат буде „свецу стрицу“ (св. Петру Цетињском) сео „уз кољено“, тада их Његошева сестра Сена моли да заједно погледују из те Свете Горе Небеске на народ који су оставили на земљи и помогну га молитвама и благословима.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.